Nešto puno adrenalina

Danas, kada se osvrnem na život u Vranju i uopšte na život, ne bih mogao a da ne započnem tu temu i odmah je završim citatom: „Brige više ubijaju čoveka nego rad, zbog toga puno ljudi umire, jer je više onih koji kukaju nego onih koji rade“

Život je veoma zanimljiv kada imate cilj i težite ka njegovom ispunjenju. Kakav god bio cilj jedne osobe bitno je istrajati  i preći sve prepreke koje su ispred vas, jer je svejedno da li ih preskačete ili obarate, brzo će sve proći kao u atletskoj disciplini trke na 3000 metara sa preprekama.

***

U životu svaki čovek treba da teži poboljšanju društva u bilo kojoj sferi, mada nismo svi rođeni sa posebnim darovima, ali i očuvanje zatečenog stanja je nešto pozitivno za razliku od pogoršavanja i težnji ka nečem gorem. Na svu sreću, moja generacija je imala tu čast da nije zatočenik u svojoj sobi od poznatog neprijatelja – bilo da se on zove televizor ili kompjuter. Igrali smo se i vreme provodili napolju, svejedno da li se radilo o toplom ili hladnom vremenu. U takvom odrastanju bilo je važno biti fizički dovoljno jak kako bi u društvu bio priznat. Na moju nesreću, ja sam bio veoma mali sa težnjom da porastem i budem jači i nekako moj cilj se sam po sebi nametnuo. Sada, sa svojih 38 godina, potpuno sam siguran da nas ka našem cilju uvek neko prati i teži ka tome da budemo bolji ljudi, što bi po definiciji „biti čovek“ trebalo značiti normalan, razumljiv, emotivan, pun ljubavi, vere i nade za bolje sutra.

***

Svi pravimo greške, koje kad se  ponavljaju mogu da nas puno koštaju, ali da nije njih, ne bismo mogli da ispravljamo sami sebe na svom putu, a mudra Lenjinova izreka  govori u prilog tome: „Samo onaj ne greši koji ništa ne radi“. Stariji brat Ivica bio je sušta suprotnost od mene – miran, poslušan, odličan učenik, dete kakvo roditelji uvek požele. Mene je zanimalo od malih nogu nešto uzbudljivo, puno adrenalina što je predstavljalo dodatno opterećenje za moje roditelje. Sport se nametnuo iz želje da budem jači, a borba za poštovanje u društvu iz kompleksa manje vrednosti, ako sam u tom vremenu i znao za tako nešto.

***

Taj, recimo kompleks, pojavio se u prvom razredu osnovne škole pri samom ulasku u učionicu, kada sam primetio da učiteljica pridaje veću pažnju deci koja su iz imućnih porodica; naravno, pogrešno sam to shvatio, ali na sreću to mi je dalo snage i volje da se borim. Učiteljica Vukica Kostić bila je stub prvih mojih shvatanja ravnopravnosti i ostalih vrlina kojima nas je učila i usadila nam – da ako nešto želimo u životu moramo i da se potrudimo.

***

Sportom  se bavim od malih nogu, u petom razredu osnovne počeo sam da treniram karate. Sećam se prvog takmičenja u sportskoj hali u FUL Kontaktu 1992. godine, između Rusije i Srbije. Ja sam radio uvodnu borbu kao junior do 48 kg sa svojih 16 godina, sa takmičarom težim čitavih 15 kila. I baš tada kada mi je bila najpotrebnija podrška roditelja, nisam je dobio, mada sada kao roditelj  shvatam i zašto, ali je na mene to uticalo da još kao vrlo mlad shvatim da čovek mora u određenom periodu života krenuti sam i da je dovoljno od roditelja što su te vaspitali i izveli na pravi put. Posle prvog razreda i prve životne lekcije ovo je bila druga lekcija na životnom putu ka boljem sutra.

PROFIL
Rođen u Vranju 20. februara 1976. godine. Višu školu ekonomskog smera završio u Vranju, diplomirao na Fakultetu za uslužni biznis i na istom fakultetu master studije završio u Sremskoj Kamenici. Oženjen Jasminom, otac dvoje dece, sina Nemanje i kćerke Aleksandre. Nosilac najviših odličja, državnih i međunarodnih, u više kategorija boksa, kao i društvenih priznanja za požrtvovani rad u vatrogasnoj službi.

***

Krajem devedesetih živeo sam u Beču i trenirao klasičan boks u profesionalnom klubu (WIEN) kod trenera ujedno i selektora austrijske boks reprezentacije, gospodina Koverika. U klubu su tada trenirali poznati hrvatski bokser u super-teškoj kategoriji Željko Mavrović, i velika legenda jugoslovenskog i austrisjkog boksa, sada pokojni Edip Šećović koji mi je mnogo pomogao. Sećam se teških sparinga sa  reprezentativcima Austrije, braćom Tomasom i Štefanom Sitler. Štefan Sitler bio je mlađi i teži u kategoriji od mene, koga sam na sparinzima lako dobijao; međutim, sve mi je vraćao njegov brat Tomas koji je bio neverovatno talentovani bokser. Edip je jednom iskoristio priliku posle jednog teškog sparinga sa Tomasom, opomenuvši me da pazim kako sparingujem sa njegovim rođenim bratom, jer mu je žao  gledajući me koliko dobijam batine od Tomasa. To je bio sam početak, samo što sam došao u Austriju i nisam znao dobro nemački, pa i samim tim da su oni braća. Taj savet mi je puno značio.

***

Po dolasku iz Austrije otvorio sam Kik boks klub. U to vreme bilo je teško sa finansiranjem i tu se sticajem okolnosti pojavio čovek koji je pokazao ogromnu volju i želju za pomoć sportu kojim sam se ja bavio. Siguran sam da bi put Kik boks kluba „JUNIOR“ bio znatno teži, a reč je o Stojadinu Trajkoviću (zvanom Nine Karadža), vlasniku firme „ROUZ“. Veliki broj takmičara bio je zaposlen kod njega, naučio nas je da je u sportu za veliki rezultat potrebno veliko odricanje. Kao trener klub vodim od 2000. godine, kada je i osnovan. U periodu kada se klub zvao „JUNIOR ROUZ“, nalazio se nekoliko godina među prvih pet klubova u Srbiji u konkurenciji od 80, a 2003. godine bio na trećem mestu odmah iza Crvene Zvezde iz Beograda i Palminih Tigrova iz Jagodine. Kasnije KBK „JUNIOR“ i KBK „VRANjE“ počeli su sa zajedničkim treninzima i u oba kluba, zahvaljujući dobroj saradnji između Igora Mladenovića i moje malenkosti, stvoren je veliki broj reprezetativaca i osvajača medalja na juniorskim i seniorskim prvenstvima u zemlji i  inostranstvu.

***

Radim u Ministarstvu unutrašnjih poslova od 2002. godine na radnom mestu vatrogasac spasilac – vozač; 2008. godine predložen sam od strane rukovodstva i poslat na kurs za trenere koji je održan u organizaciji OEBS-a, od osam polaznika.  Završio sam kurs sa 94 posto na drugom mestu. Vrlo brzo posle toga predložen sam za organizaciju i vođenje obuke i praktično-teoretske nastave u Vatrogasnom bataljonu Vranje. Nekoliko godina vršio sam  fizičku proveru u Vatrogasnom bataljonu da bih 2009. godine bio postavljen na mesto komandata bataljona. Vrlo brzo posle toga poslat na kurs za rukovodioce i u šestoj klasi prošao  sa 100 posto  i bio proglašen za najboljeg polaznika svih šest klasa.

***

Što se tiče posla, smatram da je lako biti kolega ljudima, koji su neverovatno sposobni, dobri, koji žrtvuju svoje živote za živote drugih. Radi se o kolektivu – svi za jednog jedan za sve – u punom smislu. Sve kolege su dale ogroman doprinos u dosadašnjem radu kako bih postao dobar vatrogasac, a kasnije i rukovodilac. I danas primam savete od starijih i iskusnijih kolega, a mlađe hoću da saslušam. U komandovanju  sam sličnog mišljenja, jer je lako komandovati ljudima koji su profesionalci i koji opravdavaju u potpunosti tu reč. Biti vatrogasac nije nimalo lak posao. Šta više, vrlo težak, odgovoran, ponekad opasan, ali sa druge strane posao pun iznenađenja, adrenalina, raznovrsnosti, jer ni jedna intervencija nije nikada ista. Pomoći ljudima, spasiti njihovu imovinu i njihov život pritom rizikujući svoj život velika je čast i dar od našeg Stvoritelja Gospoda.

***

Ne bih smeo da zaboravim svoje prijatelje i činjenicu koja važi kao pravilo „bogat je čovek onoliko koliko ima prijatelja“, a ja težim da ih zaslužim što više, prvo svojim naporima, a onda negde to prepustim samom životu i brodu koji plovi u pravcu prijateljstva. Kao građanin grada Vranja mislim da mogu i treba da dam svom gradu još više, kao radnik MUP-a i pripadnik Sektora za vanredne situacije  Republike Srbije biću u službi narodu, a kao porodični čovek ima prostora za ispravljanje u mnogim pravcima rezimirajući dosadašnji život.

Sebe, bar za sada, ne vidim u politici ali smatram da svaki čovek mora da se trudi da u svojoj sferi da sve od sebe kako bi ljudi u okolini prepoznali to i živeli sigurnije i bolje. 

***

Danas, kada se osvrnem na život u Vranju i uopšte na život, ne bih mogao a da ne započnem tu temu i odmah je završim citatom (Buhvald): „Brige više ubijaju čoveka nego rad, zbog toga puno ljudi umire, jer je više onih koji kukaju nego onih koji rade“.