Bankari i prljavi novac

Goran Vučković ušao je u Komercijalnu banku u Vranju, marta 2009. godine, noseći punu torbu novca. Oko 170.000 evra, u svim mogućim apoenima, bilo je spakovano unutra.

Pored torbe sa parama, kod sebe je imao i 12 ličnih karti radnika njegovih benzinskih pumpi „Euro-petrol“ u Vranju. U banci ga je dočekao Nebojša Spasić, direktor filijale. Vučković mu je predao torbu i lične karte. Dao mu je i jedan papir. Na njemu je bilo napisano uputstvo na kolike sume treba da se ova hrpa novca podeli i kako da se uplate u banku. Trebalo je keš podeliti na iznose manje od 15.000 evra, a onda svaki uplatiti na poseban račun, otvoren za svakog radnika pumpe koji je Vučkoviću pozajmio ličnu kartu.

Banka nije obavezna da uplate manje od 15.000 evra prijavi Upravi za sprečavanje pranja novca – državnoj agenciji pri Ministarstvu finansija koja otkriva sumnjive transakcije. Na taj način niko neće proveravati poreklo niti stvarne vlasnike novca. Bio je to samo niz nepovezanih, manjih uplata ljudi koji su bili čisti pred zakonom.

Prema istrazi Tužilaštva za organizovani kriminal, Boban Stojiljković je bio taj koji je Vučkoviću rekao da ode do banke i odnese novac. Stojiljkoviću se sudi kao članu grupe koja je švercovala kokain, i tužilaštvo tvrdi da je novac, koji je tog dana donet u banku, zarađen trgovinom droge. Tužilaštvo smatra da je Stojiljković pravi vlasnik pumpi „Euro-petrol“, da su one samo formalno upisane na Vučkovića.

Čim je dobio novac, lične karte i spisak, bankar Spasić je znao šta treba da radi. Predao je sve to službenici, koja je otvorila devizne račune za vlasnike ličnih karti i na njih uplatila novac. Radila je to pažljivo, prema upustvima sa papira. Plan kako da se novac uplati u banku na bezbedan način osmislio je, kako tužilaštvo tvrdi, Nebojša Jestrović.

Nedugo nakon toga akcija se nastavlja na isti način. Ovog puta u banku je doneto 110.000 evra. Novac je uplaćen kao depozit osmoro ljudi, svima po 13.750 evra. Korišćene su lične karte istih ljudi kao i prethodni put.

Sav novac je, prema istrazi tužilaštva, kasnije iskorišćen za privatizaciju preduzeća „Bratstvo“, nadomak Vranja.

Banke nikada nisu bile „gadljive“ na prljav novac. Štaviše, igraju jednu od ključnih uloga kada je u pitanju pranje novca. Preko računa u bankama kriminalci uspevaju da naprave prvi ulaz „prljavog“ novca u ekonomiju određene zemlje. Takav novac se kasnije „raslojava“, odnosno koristi se za obezbeđenje kredita koji se uzimaju kod banaka, za pozajmice koje se daju kompanijama. Prvljavi novac se koristi da bi se obezbedile garancije za privatizacije, njime se kupuju firme.

Bankama je, bilo gde da se nalaze, novac kriminalaca dobrodošao. Kada osete prljav novac, na njega se često sjate kao jato pirana. Jedan od najvećih skandala u Evropi u ovoj deceniji jeste slučaj Hypo banke, kada su istrage rasplele niz zloupotreba i slučajeva pranja novca u koje je ona bila umešana.

U ovom postupku, najbitnije je da se obezbedi da prvi korak – uplata novca na račun – ne privuče pažnju organa gonjenja i da sakrije pravog vlasnika tog keša. Kao što su kriminalcima neophodne agencije za osnivanje firmi, koje su arhitekte lavirinata of šor kompanija i noćne more istražiteljima, tako su i bankari tu da pomognu da novac neopaženo uđe u ekonomski sistem zemlje. Neopaženo, koliko god je to moguće. Sa novcem na bankovnom računu mogu da rade šta hoće. Ljudi koje tužilaštvo povezuje sa grupom švercera kokaina izabrali su da učestvuju u privatizacijama državnih firmi, kao i da otkupe već privatizovane, ali propale firme.

Bankar Spasić, koji je u decembru 2011. godine optužen da im je pomagao u pranju novca,  rekao je da nije kriv i da mu postupak oko uplate novca nije bio sumnjiv, pošto je takve stvari banka radila i ranije.

Vučković i Stojiljković su, takođe, negirali krivicu. Stojiljković je rekao da policija i BIA vrše torturu nad njim godinama, te da su mu namestile oba slučaja koji se protiv njega vode – trgovinu drogom i pranje novca. On tvrdi da ne poznaje Spasića, osim možda iz viđenja, i da sa uplatom keša nema nikakve veze.

Radnici pumpe, koji su Vučkoviću pozajmili lične karte i na koje su se vodili depoziti u banci, svi redom, na sudu su posvedočili da je to stvarno njihov novac. Zaradili su ga od posla na pumpi i „dodatnog rada na crno“. Rekli su da su to bile njihove pozajmice biznismenu Agušu Erdinču, koji je skupljao novac za privatizaciju „Bratstva“.

Tužilac Saša Ivanić, sa druge strane, pokušava da dokaže da oni lažu.

„Imamo deset iskaza kao indigom preslikanih. Svi svedoci upoznali su Aguša pijući kafu na pumpi ili mu sipajući gorivo. Izgledao im je kao čovek od poverenja, a neke od njih i zapošljavao povremeno“, kaže Ivanić u optužnici. „Pre svega apoenska struktura navodno pozajmljenog novca već na startu urušava ceo koncept iskaza koji su dali ovi svedoci. Kolika je šansa da su svi štedeli isključivo u novčanicama od po 10 evra? I tako skupe svi zajedno novac u iznosu od 170.000 evra… Statistički gledano, a matematički kazano, šansa je infinitenzimalna, otprilike tolika da neko dobije na lotou.“

„Opšte poznata je činjenica da se trgovina narkoticima vrši u sitnim apoenima, pošto se na ulici narkomanima diluju male količine droge koje se kupuju i prodaju svakodnevno, što ukazuje kakvo je poreklo novca koji je donet u banku kako bi bio ‘opran’“, kaže Ivanić. 

Cilj uplata koje su bile manje od 15.000 evra bio je da se, prema istrazi,  sa jedne strane sakrije pravi izvor novca, a sa druge izbegne prijava ovog priliva Upravi za sprečavanje pranja novca.

U optužnici se navodi i da je, tokom prisluškivanja, zabeležen telefonski razgovor u kojem pripadnici grupe kažu kako imaju 14-15 ljudi spremnih da obezbede garanciju za kupovinu „Bratstva“, ali se u nastavku razgovora pitaju da to nije providno, jer su već dva puta radili po istom principu.

Da li su zaista uspeli da sve sakriju od radara Uprave za sprečavanje pranja novca? Bivši direktor Uprave Aleksandar Vujičić rekao mi je da je Uprava bila svesna postojanja ove grupe još od 2005. godine i da su njihove prve aktivnosti zabeležene još tokom kupovine firme „Palić“, koja nije obuhvaćena optužnicom.

 “Uprava je počela da radi na predmetu Šarić 2005. godine, a tada se još nije znalo da se radi o njegovoj organizovanoj kriminalnoj grupi. Oni su tada u bankarski sistem ubacili 2,5 miliona evra, sa ciljem da preuzmu vlasništvo hotela ‘Palić’ u Subotici. Organizator kupovine akcija hotela je novac prikupio od brojnih fizičkih lica, uglavnom iz Pljevalja”, kaže Vujičić. “Kasnije, 2008. godine Uprava je intezivnije radila na slučaju Šarić u saradnji sa tužilaštvom i policijom. Tokom rada na slučaju, Uprava je obradila oko 500 fizičkih i 12 pravnih lica. Otkriveno je 14 stranih firmi, uglavnom of šor kompanija, za koje se smatra da su Šarićeve i da su služile za pranje novca. Uprava je izdavala naloge za blokadu sredstava na računima.”

Kraj