Žuto cveće i žuti ljudi

,

U jesen 2011. sa kineskom kompanijom potpisan je Protokol o izgradnji solerne elektrane. Danas od „posla veka vrednog 300 miliona evra“ svi okreću glavu

Besmo Vranjanci k’o Japanci (Vlajko Jović), pa Vranjanci k’o Švajcarci (Dragan Tomić), i kako je evolucija negde zapela, zadovoljili smo se da budemo k’o Kinezi. Sada su oni u Srbiji najaktuelniji, pošto smo iz Emirata isisali šta smo mogli; pa predsednik države onako diplomatski-sujeverno kineskom premijeru citira srpskog Nostradamusa – Tarabića, i pominje „žute ljude koji će sutra piti vodu s Morave“, dok pred „žutim ljudima“, koji se kiselo osmehuju, civilizovanim građanima crveni obraz. I tako, dođoše „žuti ljudi“ na Moravu, shodno proročanstvu; e sad, kakvu će fajdu Vranjanci moći da vide od njihovog dolaska?

DVE VELESILE

Može se reći, da je u neku ruku Vranje bilo anticipator ove kinesko – srpske idile; naime, naš grad je među prvima u Srbiji oberučke dočekao Kineze, kako bi se socijalne tenzije makar koliko amortizovale jeftinom kineskom robom, pa je došlo do ratnog stanja između domicilnih Roma i aliena – Kineza. Lokalna samouprava nije se stavila na stranu svojih sugrađana, već je, državničkim instinktom, forsirala Kineze, pa su Romi opet ostali na svojim tezgama, prepušteni hladnoći, vrućini i tržišnoj inspekciji, dok su Kinezi masovno počeli da otvaraju svoje prodavnice, da bi dogurali i do tržnih centara. Eh, pa nije li Vranje „žuto cveće“? Žuto cveće, žuti ljudi, eto ti sinergije.

U svim državnim projektima Srbije sa Kinezima, Vranje je bilo isticano, kao jedna od najvažnijih tačaka u golemim planovima ove dve velesile a propo Srbije: kanal Dunav – Egejsko more, u kom projektu Vranje dobija luku na Moravi, železnički koridor 10, u kome je opet Vranje najznačajniji južni železnički čvor, ali ono u čemu je Vranje bilo pravi pionir u osvajanju Kine, bio je Protokol o izgradnji solarne elektrane u okolini Vranja, kineskim novcima, s rane jeseni 2011. godine.

Vest je odjeknula gromopucatelno. Kinezi u ovaj projekat ulažu novac i opremu, a Vranje daje samo zemlju, cirka 500 hektara, u potezima Kriva Feja, Babina Poljana, Gornje Žapsko i pokraj deponije Meteris. Projekat vredan 300 miliona evra, na čijoj realizaciji će učestvovati sva javna preduzeća iz Vranja, i koji će otvoriti oko 500 radnih mesta.

Cela stvar je, kao u serijalu 007, 15 meseci držana u tajnosti. Ime kineske kompanije niko nije smeo da pomene; bez prisustva javnosti, 23. avgusta 2011. godine, tadašnji gradonačelnik Vranja Miroljub Stojčić i predstavnik fantomske kineske kompanije izvesni Stiven Hou, potpisali su „protokol o namerama“ u ovom velikom poslu.

I pored ove tajnovitosti, nešto je ipak procurilo u javnost: „Po svemu sudeći“, rekao je tada Stojčić, „ovo će biti najveća privredna investicija u istoriji Vranja, koja treba iz temelja da promeni njegovu privrednu strukturu i da značajno utiče na razvoj juga Srbije“.

Boban Stanković, pomoćnik gradonačelnika za ekonomski razvoj bio je egzaltiran: „U prvoj fazi, u narednih pet godina u Vranju će biti sagrađena solarna elektrana ukupne snage 105 megavata. U drugoj fazi, koja bi krenula odmah po uključenju solarne elektrane u srpski energetski sistem, Kinezi treba da u Vranju sagrade veliku fabriku za proizvodnju foto naponskih panela. Vranje će biti Djerdap juga Srbije“!

Stanković je i tada držao u tajnosti podatke o kapacitetu te fabrike, broju zaposlenih, obimu proizvodnje i ceni investicije, ali je istakao da Kinezi planiraju da ta fabrika panelima snabdeva evropske kupce.

„Naš partner iz Pekinga“, rekao je Stojčić, „stigao je u Vranje. Za potrebe ovog posla, koji će trajati najmanje deset godina, Kinezi su u Beogradu registrovali dve svoje firme, kojima je sedište u Vranju“.

Kineska firma je, naposletku, „provaljena“, i ispostavilo se da se radi o Euro Solar Park, ugovor je 20. septembra 2011. potpisan, i najavljeno je da će Vranje za pet godina biti jedan od nekoliko velikih centara solarne enrgije u Evropi.

I, kako sada stoje stvari?

ONO VREME

– Čekamo – kaže gradonačelnik Vranja Zoran Antić – mi smo obezbedili ono što je do nas bilo, zemljište, sada je na njima da ispune svoj deo obaveza. Inače, povodom toga smo se obratili nadležnim ministarstvima, i sada čekamo odgovor.

Što rekao mudri, stari Vranjanac – ne lipši magare do zelene trave.

– Imamo memorandum – kaže Boban Stanković, pomoćnik gradonačelnika za privredno-ekonomski razvoj – sa tom kineskom firmom, ali to je bilo u ono vreme. Pokušali smo opet kod Direkcije za imovinu, jer se radi o zemljištu koje je u vlasništvu Ministarstva poljoprivrede. U to vreme, kada je potpisivano, važio je zakon da stranci ne mogu da steknu pravo svojine, već da zemljište uzmu u zakup. To je sve podrazumevalo proceduru, po kojoj bi Ministarstvo trebalo da se složi sa potpisanim tekstom. Ta saglasnost nije data, uprkos našem i investitorovom insistiranju, a do dan danas nikakav odgovor nismo dobili, a prošlo je više od godinu dana.

I pored promene zakona, lokalna samouprava je nešto pokušala.

– Otišli smo – nastavlja Stanković – u Republičku agenciju za imovinu, gradonačelnik i ja u ime lokalne samouprave, i predstavnici kineskih investitora. Tamo nam je rečeno da je došlo do izmene zakona koji se tiče imovine, i da moramo da obnovimo postupak od početka. A za taj postupak bilo je neophodno da se investitori ponovo obrate pismom o namerama, i da se zajedno sa lokalnom samoupravom uputi zahtev Direkciji za imovinu za pokretanje novog postupka. Mi taj novi dopis od investitora nismo dobili.

No, lokalna samouprava je nastavila da se trudi, ali sa neodređenim rezultatima.

– Čuli smo se telefonom nekoliko puta – kaže Stanković – i Kinezi su izbegavali konkretan razgovor, uz obrazloženje da je vreme izbora, da će sačekati, i odlučiti u skladu sa njihovim interesima. Letos su se javili, i rekli da ne odustaju od tog projekta, da će tražiti prijem u Ministarstvu energetike, kako bi se upoznali sa novim uslovima. Poslali su pismo Ministarstvu i gradonačelniku Vranja, da se organizuje sastanak, ali kod njih, u Kini, i sada čekamo de se usaglase termini i njihovi, i Ministarastva, i gradonačelnika, e to već ne zavisi od nas. Ukoliko do toga dođe, i investitor, i Ministarstvo, i mi, moraćemo da potpišemo novi memorandum, u skladu sa novom zakonskom regulativom.

Igor Andonov, predsednik OO SDS Vranje, koji je u to vreme bio zamenik gradonačelnika i jedan od lobista za ovaj projekat, sada reterira.

– Sve je to stalo, a kako i zašto, ne znam; navodno, pojavio se neki problem sa zemljištem. Uostalom, postavljanje tih energetskih panela ne bi donelo neku bogznakakvu korist gradu, osim da grad bude vlasnik tog zemljišta. Ali, grad nije vlasnik. U stvari, najveći interes grada bio je, ukoliko bi se to ostvarilo, da Vranje dobije fabriku za prozvodnju tih panela, što je bilo predviđeno. To bi dovelo do novog zapošljavanja, i donelo novi privredni imidž Vranju, posle propalih „giganata“.

– Ali, to je sada stalo – rezignirano će Andonov – kao što su stali i svi projekti posle 2012. godine. A projekti kojima se trenutno „kiti“ gradska vlast, započeti su u mandatu prethodne vlasti. Znači, ne samo da nema novih projekata, već su i oni koji su bili nadomak realizacije stopirani.

Zamber, Tuš, Alkaloid, Ikea, kanadske kompanije za eksploataciju termomineralne vode, i ko bi se još setio propalih ideja i projekata vranjskih vlasti u prethodnim decenijama. Pametan čovek, kažu, jednom nagazi na grebulju. Koliko puta smo mi nagazili, i još koliko puta ćemo je nagaziti?