Osvajanje oranica

Početkom 2009. godine, u luksuznoj vili na Tatarskom brdu, nadomak Novog Sada, za sto su seli nezgodni pregovarači. Sa jedne strane sedeo je vlasnik vile Darko Šarić. Njega su u tom trenutku pratile policije i obaveštajne službe više zemalja pod sumnjom za međunarodni šverc kokaina. Nasuprot njemu nalazio se Mile Jerković, osuđivani švercer cigareta. Jerković je bio i vlasnik propalih poljoprivrednih kompanija koje je kupio od države. Treći učesnik sastanka je onaj koji je ovu dvojicu spojio – novosadski advokat Radovan Štrbac.

Štrpcu su obojica bili klijenti. Jerkovića je, prema sopstvenim rečima, zastupao kada mu se sudilo za cigarete. Štrbac je i Šarića godinama zastupao. Bio je, pored ostalog, angažovan oko legalizacije vile u kojoj su se u tom trenutku nalazili.

„Tokom tih godina naš je odnos prerastao odnos advokata i klijenta. Darko Šarić i njegova porodica, postali su prijatelji moje porodice“, ispričao mi je Štrbac u intervjuu 2013. godine, u njegovom stanu u Novom Sadu.

Uz Štrpčevu medijaciju, ova trojka je 2009. godine trebalo da napravi dogovor da Jerković proda Šariću svoju kompaniju „Bačka“, poljoprivredno preduzeće koje u posedu ima velike parcele zemlje.

Šarić je imao novac koji je želeo da uloži, a Jerković niz propalih firmi, u dugovanjima i pred stečajem. Novac mu je bio veoma potreban.

Većinu firmi Jerković je kupio od države u procesu privatizacije i sada je država, zbog stanja u firmama, mogla svakog trenutka da raskine ugovor sa njim i pokupi firme nazad. Zato mu se žurilo da ih proda što pre.

JA NE MOGU, ZNAČI…
Šarić je znao da zameri saradnicima kada oseti da nešto ne ide kako treba. U telefonskom razgovoru 13. maja 2009. nezadovoljni Šarić kaže Andriji Krloviću:
„Ja, druže, ne znam šta bi još da nemamo pare, šta bi vi radili majke mi e… Ja ne mogu, znači… najbolje da ja one pare neđe poklonim u dobrotvorne svrhe. Šta misliš ti o tom?… Pa idi… ja samo ne mogu da shvatim da ne možete od nekih para da napravite ništa, samo to ne shvatam, od legalnih para, ja to samo ne mogu nikako da shvatim.“

***

Loš zakon i problematičan sistem privatizacije u našoj zemlji omogućili su da veći broj firmi privatizuju ljudi poput Jerkovića – koji su imali krivične dosijee i učestvovali u kriminalu tokom devedesetih. Najčešće su švercovali cigarete i naftu, i tako napravili „prvi milion“. Ovoj generaciji su u mnogo čemu, a posebno u privatizacijama, pomogle veze koje su imali sa političarima. Sam Jerković je bio blizak pojedinim funkcionerima Demokratske stranke u Vojvodini.

Ljudi poput Jerkovića, međutim, nisu bili pravi biznismeni, već kriminalci, i kao takvi nisu znali da vode firme, niti su se mnogo brinuli o njima. Razmišljali su o tome kako da izvuku ličnu korist. Ušli su u splet komplikovanih zloupotreba u privatizacijama, što je na kraju dovelo do toga da su se njihove firme redom raspadale.

Šarić je, sa druge strane, prevazišao stanove, skupa kola i kafiće. Imao je dovoljno novca da uloži u nešto krupnije. Dobro mesto za ulaganje su bile propale privatizovane firme – koje su bile u rukama kriminalaca iz devedesetih.

Pokazalo se da pregovori ovakvih ljudi nisu nimalo naivni. Često se ne zna ko koga namešta.

Čini se da Jerković nije najiskrenije ušao u pregovore. Hteo je da po najvišoj ceni proda svoje preduzeće, što je razumljiva poslovna logika, ali je izgleda pokušao i da prećuti neke pojedinosti oko stanja njegovih kompanija. Pojedinosti koje bi „ubile“ cenu.

Sa druge strane, Šarić je bio tvrd pregovarač.

Njega je, iako je imao poslovni instinkt, organičavalo to što je slabo poznavao zamršene procese u domaćoj neuređenoj privredi.

„To je problem kod Darka, on ne voli kada mu se puno priča. A ja ne mogu da mu objasnim to prostim rečima iz razloga što ja kupujem potraživanje… Dakle, ja ne kupujem zemlju“, žalio se Štrbac Jerkoviću u razgovoru 21. maja 2009. godine, koji je prisluškivala policija.

Šarić, međutim, nije ni najmanje naivan i oslanjao se na pomoć stručnjaka koji su ga savetovali pre svakog bitnog poteza. Pazio je na svoj novac. Štrbac mi je u intervjuu rekao da je Šarić jednom prilikom angažovao čak četiri profesora fakulteta da provere Jerkovićevu firmu za koju je bio zainteresovan.

Prvi pregovori, oko kompanije „Bačka“ iz Sivca, propali su. Oko druga dva Jerkovićeva poljoprivredna preduzeća – Mladog Borca iz Sonte i Jedinstva iz Gajdobre – Štrbac je uspeo da napravi dogovor. On je Jerkoviću tokom 2009. godine isplatio više od milion evra u kešu za ove dve firme i postao vlasnik kompanija i zemlje koju su imale.

Zbog ovoga se, godinu dana kasnije, advokat našao u istražnom zatvoru. Optužen je da je prekoračio advokatska ovlašćenja i postao deo kriminalne grupe. Štrbac je, navodno, firme kupio koristeći gotovinu od prodaje droge. Sebe je upisivao kao vlasnika preduzeća, kako bi sakrio da Šarić stoji iza tih poslova. Popularnije rečeno, bio je njegov perač para.

Štrbac je u intervjuu, kao i na sudu, negirao da je kupovao kompanije za Šarića i istakao da je ulagao svoj novac, stečen advokaturom, pozajmljivanjem od prijatelja, te prodajom nekretnina u Hrvatskoj i Srbiji. Rekao mi je da je Šarić, nakon neuspelih pregovora sa Jerkovićem oko „Bačke“, odustao, posle čega je on nastavio da kupuje Jerkovićeve firme za sebe.

Prema istrazi, jedan deo novca se nalazio na računima of-šor kompanija, pre svega delaverskih, i trebalo je smisliti kako da se taj novac uplati u Srbiju i Crnu Goru, a da se ne privuče pažnja. Milioni su stigli preko ugovora o zajmu, koji su sklapale delaverske firme sa firmama na Balkanu. Tako je vlasništvo prelazilo na Delaver, a novac ostajao u Srbiji.

Drugi deo novca, stizao je u kešu, u prepunim torbama. Morao je da se nađe način da se uplati u banku i dalje ulaže, a da se ne privuče pažnja nadležnih organa.

Štrbac, u razgovoru 21. maja 2009. bez ustezanja objašnjava Jerkoviću kako to funkcioniše i zbog čega ne mogu da ga isplate odjednom, već u manjim iznosima:

„Sistem je takav, da oni vode brigu o svemu. Prenose, uzmimo, dnevno 100 do 200.000 (evra) najviše. Ta lova je u Beogradu i još nekoliko lokacija, a ovde (Novi Sad) ne drže ništa, ali ovde dolaze i donose lovu. I danas će doneti 150.000, sutra će doneti 200.000, preksutra… Znači, ako padnu, boli ih kurac za 150.000.“

***

Novac je redovno stizao u malim apoenima jer je, kako kaže tužilac Saša Ivanić, dolazio od droge koja se na ulici prodavala u gramima. Tako su Štrpcu, prema optužnici, stizale torbe usitnjenog keša. Trebalo je sve to prebrojati, to more papira. Ponekad je gubio živce.

„I onda se izjebem, celo popodne brojim tu sranje, idi u pičku materinu…“, žalio se Štrbac Jerkoviću 21. maja 2009. godine, „Pa, brojim ja, onda broji Dubravka, jebiga i onda dođe Stevo (Kostić) pa mi sere kako ima malu platu.“

Štrbac je, nakon neuspeha u kupovini „Bačke“, nastavio da tokom 2009. godine pregovora sa Jerkovićem o kupovini kompanije „Mladi borac“ iz Sonte. I ta kupovina, pre svega zbog Jerkovićeve prirode, išla je otežano.

Prvi dogovor bio je da se firma otkupi za 1,1 milion evra i lako je napravljen. Ubrzo, međutim, dolazi do problema: Agencija za privatizaciju raskida ugovor sa Jerkovićem, jer nije poštovao obaveze koje je imao prema državi i firmi.

Plan se tada menja. Dogovaraju se da Jerkoviću isplate 700.000 evra, na ime njegovih dotadašnjih ulaganja u preduzeće. Nikada mu nisu isplatili ceo iznos i dobio je 300.000 evra, kako piše u optužnici.

Sa Jerkovićem je dogovoreno da se otkupi i Jedinstvo iz Gajdobre. Ova firma je bila vlasnik blizu 500 hektara obradive zemlje i zakupac još 700 hektara državnog zemljišta. U Šarićevoj vili je napravljen dogovor – 700.000 evra će Jerković dobiti u gotovini na „ruke“, a Štrbac će isplatiti 455.000 evra Agenciji za privatizaciju, kao ratu za kupovinu preduzeća, i prepisati kompaniju na sebe.

Državi su novac uplatili, prema rekonstrukciji tužilaštva, na sledeći način: Šarić je 27. februara 2009. godine predao 455.000 evra Stevici u apoenima od 5 do 500 evra, koje je ovaj odneo Štrpcu. Advokat je napunio dve putne torbe kešom, otišao do banke i iznos uplatio na svoj račun. Odatle je novac prebacio na račun Milorada Savića, koji je u ime Jerkovića bio vlasnik „Jedinstva“. Savić je tim novcem platio ratu Agenciji za privatizaciju, a zatim kompaniju prebacio na Štrpca.

Štrbac je nastavio da na isti način, uredno, plaća sve preostale obaveze Agenciji: oko 500.000 evra je uplatio od jula do septembra 2009. Uložio je još oko 580.000 evra na isplatu zarada radnicima, kupovinu goriva za mašine i druge potrepštine. Sa računa firme „Maestral turs“ iz Budve, za koju tužilaštvo kaže da je bila pod kontrolom Šarića, uloženo je u Gajdobru još oko 347.000 evra. Državi su platili sve što treba i upravljali su preduzećem bolje nego prethodni gazda.