, 
Naše društvo jeste duboko bolesno, metastaze su svuda, jedu i to malo zdravog tkiva. Strašno je što društvo ćuti, a još strašnije što kliče ovakvoj klimi, ne shvatajući šta čini svojim potomcima
Pokušaću da sa vremenske distance koja stoji između jedne zrele osobe I deteta koje je raslo, odraslo i ostalo da živi u Panađurištu, oživim duh onog starog Vranja i vremena kooga više nema.
***
Odrasla sam u Nemanjinoj ulici, centru Panađurišta, u familiji Prdivukovih, mada me je još kao devojčicu uvek oblivalo rumenilo kad bilo ko pomene iz koje sam familije. Odrasla sam u divnoj porodici, okružena ljubavlju, pažnjom i dobrotom. Imala sam tu sreću da sam imala i prve Barbike, mnogo igračaka, pa su deca iz cele ulice dolazila kod nas da se igraju, u carstvu moje sestre Miljane i mene. Mnogo smo se družile sa decom iz ulice, ali nam je najveće zadovoljstvo bilo da idemo u Rasadnik, gde su kasnije nikle Ledene stene ili da nas, pak, naša Desa Durudanka uči kako da zviždimo. Kako u našoj mahali, Srbi i Romi godinama žive u harmoniji, igrali smo se svi skupa, a najviŠe smo sestra i ja volele romske svadbe od tri dana, kada se ulica zatvori i onda krene danonoćna igra i pesma sa prelepim dimijama i zlatnim nakitom. Nikada nismo naučile da igramo kolo, ali su zato naše komšinice postale vrsne igračice.
PROFIL
Ivana Stošić je rođena leta 1976. godine u Vranju. Kako se u Vranju sve i o svakome zna, neću opterećivati čitaoce poznatim detaljima, osim da ovih dana biram ime za svoju devojčicu koja uskoro dolazi da ulepša život mojoj mami Slavici, sestri Miljani, Lunchu, i naravno, meni.
***
Sestra i ja nikada nismo volele tu muziku, a naš otac, doktor Djorđe Stošić nas je maksimalno podržavao u svim našim interesovanjima. Imale smo prvi muzički stub, pa prvi video i sva ta tehnička čuda tog vremena, pa su se deca iz škole, naši drugovi i drugarice okupljali kod nas, gde smo neke filmove, poput Američkog nindže gledali čak po 20 puta, dok nam ne stigne neka sledeća kaseta. A sledeću smo ponekad čekali i više meseci. Mnogo smo sestra i ja volele našu slavu, Svetog Ranđela, jer je mama pravila po 20 vrsta kolača, svi su bili šareni, prelepi i preteča onog što danas rade mnogobrojne radionice kolača. Mada, niko nikada nije napravio bolju rozen tortu, reform ili zaher od one koju pravi moja mama. Moram reći da smo sestra i ja zajedno obožavale da sa našim drugaricama oblačimo mamine bunde, cipele, haljine… a tek parfemi… Budući da je naša mama Slavica važila za jednu od najlepših žena, ne samo u Panađurištu, već u celom Vranju, od nje smo nasledile i smisao za estetiku i modu.
***
Znam da danas nije trendi biti dobar đak, ipak ću reći da jesam bila đak generacije u Vukovoj školi, za koju me vezuju najlepša sećanja na mog razrednog starešinu Jovu Stajića, koji na žalost, više nije među živima. On je bio naš drugi otac, prijatelj i vaspitač. Jedinstven, blag i nadasve jako dobar čovek, koji je obeležio moje školske dane. Sa gimnazijom se otvaraju neka nova vrata mog odrastanja. Imala sam divno odeljenje, i mada je bilo teško vreme inflacije i besparice tih devedestih godina, mi smo se uvek nekako snalazili, organizovali žurke, družili se i što je najvažnije, međusobno se puno voleli, poštovali i podržavali. Onda je došlo vreme studiranja i odlazak u Niš…
***
E, to je tek bio novi svet. Pravni fakultet u Nišu sam odabrala jer duboko verujem da lekar leči čoveka, a pravnik društvo. Zato nisam upisala medicinu, ali me je, na žalost, život demantovao, te ne vidim da pravnici leče društvo, već vrlo često prave još veće anomalije u društvu. Naše društvo jeste duboko bolesno, metastaze su svuda, jedu i to malo zdravog tkiva. Strašno je što društvo ćuti, a još strašnije što kliče ovakvoj klimi, ne shvatajući šta čini svojim potomcima. Pošto u životu obožavam modu, putovanja i obrazovanje, nastavila sam sa svojim obrazovanjem i nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu u Nišu, specijalizirala sam ljudska prava u Norveškoj i magistrirala na temu ljudskih prava u Birminhemu sa temom “Romi na teškom putu između segregacije i integracije – mogućnosti i izazovi” kod profesora Simon Fisher.
***
E sad, odakle ta tema? Pa ona mnogo govori o mojoj priči sa početka – rođena sam i odrasla u Panađurištu, te mi život Roma nikada nije bio nepoznat, a njihova marginalizovana pozicija u društvu neprihvatljiva. Kako bi se njihov položaj poboljšao, sa grupom istomišljenika pre mnogo godina osnovali smo Romski centar za demokratiju, kao odgovor rasizmu i ksenofobiji. Danas predstavljamo veliku, kredibilnu organizaciju koja štiti ne samo prava Roma, već svih onih koji su na bilo koji način ugroženi. Ne želim da u eri plagijata nastavim sa doktoratom. Čemu, u zemlji gde je to totalno devalvirano, a gde se diploma i doktorat mogu kupiti na kiosku?
***
Ono što najviše oplemenjuje čoveka jesu sigurno putovanja. Da ne zvučim izlizano i otrcano sa frazama – upoznaješ nove ljude, druge kulture i slično, ja bih samo rekla da horizonti jednog bića sa svakim novim putovanjem postaju veći, razgranatiji i traže još toga da vide i skladište u memoriji. Obišla sam sve kontinente, osim Australije. Čekam poseban povod da vidim Australiju, a čini mi se da polako dolazi i taj trenutak. Moj život je moja poruka, rekao je Gandi, i ja živim upravo u skladu sa tim. Ne, ne praktikujem jogu, mada jesam učila u Indiji, pela se na najvišu zgradu u Japanu, dotakla Zid plača u Izraelu, kao I Kineski zid, hodala pustinjama Afrike, uživala u specijalitetima Bliskog istoka, kupala se na Karibima, hodala džunglama i prašumama i opet se vratila u moje Vranje. Ne razumem pametne ljude koji su otišli odavde. Mnogi mi kažu da su pobegli od mediokriteta koji su u društveno-političkom zivotu. Sa tim se nikako ne slažem, jer ako svi odemo, mediokriteti će zauvek vladati. Neki likovi nam kroje sudbinu i mi to prihvatamo jer se čovek plaši da će izgubiti egzistenciju, a ne shvata da je izgubio dostojanstvo.
***
Mnogo volim moje Vranje i teško mi padaju stvari koje se dešavaju ovde. Lokalni političari, politikanti, borba za vlast i prevlast, a običan čovek pati, trpi i nada se boljem. Da nije te puste nade i straha, možda bi se već nešto pokrenulo, stali bi na put raznoraznim partijskim direktorčićima i potrčkovcima. Ne vidim boljitak, na žalost.
***
Ovih dana radujem se dolasku prve Irkinje iz Panađurišta! Očekujem bebu sa svojim dugogodišnjim partnerom i životnim saputnikom, Lynchem, Ircem, koji je ostavio sve i došao u Vranje. On je možda najbolji primer da nije važno gde živiš, već kako i sa kim i postao je deo naše družine iz Panađurišta. Prihvaćen je kao najrođeniji, toplo, srdačlno, srpski., onako kako to ljudi ovde jedino i znaju. Deo je moje porodice od prvog trenutka, prva učiteljica srpskog mu je bila moja mama, a vranjski dijalekt je naučio od komšija, u prodavnici, gradu. Tako da se možemo pohvaliti Ircem koji priča ne srpski, nego vranjanski, kako to on uvek kaže.
***
Iskoristiću ovu priliku da mom omiljenom nedeljniku Vranjske čestitam 20. rođendan i poželim još mnogo, mnogo uspešnih godina i priča, a svim mojim Vranjancima sve najlepše u godini pred nama. Voli vas sve, vaša Ivana.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.