Bitka za uniforme

,

Poljski Andropol najozbiljniji je kandidat za kupovinu Jumka. Poljaci proizvode uniforme, radna odela i drugu odeću koja spada u „namensku“ za potrebe svoje države i drugih zemalja EU. Novi kvalitet u Vranju dodatno bi oslabio šanse domaćeg tekstilnog lobija kome inače smeta što Jumko, kao firma sa većinskim državnim kapitalom, godinama unazad ima preimućstvo u dobijanju poslova za vojsku i policiju

Vest da je menadžment poljske kompanije Andropol izrazio ozbiljnu spremnost da privatizuje HK Jumko nametnula je neka zanimljiva pitanja. Otvaraju ih, kažu, ponajviše ljudi iz jednog centra privredne i finansijske moći, tekstilnog lobija u Srbiji koji bi navodno da „preredi“ Poljake koji su u žestokoj ofanzivi i umesto njih kupi Jumko. Krajnji cilj – dobijanje unosnih poslova za vojsku i policiju na koje je šaku stavila država preko svog čeda – Jumka (država vlasnik 65 odsto kapitala).

Sve što država, Jumko i Andropol rade iza ugla gleda taj domaći lobi. Dezavuišu se namere Poljaka i pre nego što smo ih doznali. Ide ovakva priča: ljudi iz Andropola, kao, uopšte nisu zainteresovani da kupe ceo „Jumko“ (sa svim njegovim proizvodnim halama, nekretninama, mašinama i ostacima voznog parka) već, navodno, samo proizvodne pogone koji su se u zlatnim vremenima vranjske kompanije zvali „Konac“ i „Tkačnica“. Konac „jer to uvek ide“, a Tkačnicu iz razloga što ovaj pogon jedini u Jumku ima upotrebljivu tehnologiju, obnovljenu u vreme Staniše Janjića krajem devedesetih godina prošlog veka.

SINDIKATI
„ZAMBER“ KAO OPOMENA
Predsednik Samostalnog sindikata u Jumku Slađan Mitić podseća na raniji dogovor generalnog direktora i dva reprezentativna sindikata (sa sastanka u Agenciji za privatizaciju krajem avgusta) da se kompanija proda potencijalnom kupcu u kompletu.
– To važi i za potencijalnog kupca iz Poljske. Podržaćemo svaku privatizaciju koja će biti dobra za zaposlene. Čujem da njih posebno interesuju trikotaža, konac, konfekcija. Ako budu ostavili samo 400-500 radnika, onda treba videti sa Vladom da radnici koji idu dobiju pravedan socijalni program, a mislim da uslove ispunjava 350-400 ljudi.
Predsednica Sindkata ASNS u Jumku Snežana Veličković kaže da Jumku treba poštena privatizacija, uz sve garancije da se neće ponoviti scenario „Zamber“. Podsećanja radi, godine 2007. britanski biznismen kiparskog porekla Jani Savas kupio je Jumkovu konfekciju, uzeo od države 4 miliona evra, počeo da gradi fabriku za 3.000 radnika a potom nestao, dok su radnici ostali na ulici.
– Ma ko da kupi Jumko, naš je interes da najveći deo radnika zadrži radna mesta, da odu jedino ljudi koji to žele ili ispunjavaju uslove iz socijalnog programa. Mislim da bi bila sramota da Jumko spadne na 400 radnika, jer realno ovde može da radi mnogo više ljudi, preko 1.000 radnika sigurno – procenjuje Veličkovićka.

OSTAVLjAČI KOSTIJU

Priča je začinjena i ovim podacima: Domaći lobi žarko želi da preuzme unosne poslove za vojsku i policiju. Radi se o velikoj zaradi. Da bi do njih došli, ti lobisti spremni su da kupe Jumko. U Koncu i Tkačnici radi tek dvestotinak radnika, a u celom Jumku trenutno oko 1.700. Još se čuje da bi ti domaći kupci prihvatili da ostane veći deo radnika. Obaveze prema državi bi savesno plaćali, plate radnicima ne bi kasnile. Ali da im se garantuje da su oni ti za koje je rezervisano šiće uniformi. Bila je još jedna priča: dolazak strateškog partnera i spas Jumka ne žele još jedan lobi – uvozni. Oni bi da kupuju uniforme u Kini i prodaju ih našoj vojsci i policiji.   

Još je aktuelni direktor Jumka Goran Djorđević, u vreme kulminacije štrajka radnika ove godine, govorio kako „štrajkači i neke lokalne interesne grupe rade direktno za tajkune“.   Oni nisu nikog imenovali, ali se okolo šuškalo da bi kompanija na glasu – „Mile Dragić“ iz Zrenjanina da kupi Jumko. Verovatno iz narečenih pobuda, a pre svega iz razloga što to preduzeće, kao i Jumko (kao i Andropol) svoju budućnost vidi u razvoju namenske proizvodnje (uniforme, radna odela za vojsku, policiju, mnoge druge profesije).

Dejan Dragić, generalni direktor Kompanije „Mile Dragić“, i sam priznaje da ne čuje prvi put od novinara priče o navodnoj zainteresovanosti te kompanije za Jumko.

– Ta je priča nekako stigla od Vranja do Zrenjanina, ali verujte mi ne znamo da smo zainteresovani. Iskreno smo se iznenadili i jedini put smo o tome razgovarali u firmi kada smo čuli takve glasine. Realno gledano, preobiman je kombinat za nas kao privatnu kompaniju. Nemamo kapacitet za takav plasman. Zatim, vranjska fabrika je tehnološki zastarela. Ozbiljna je dubioza, kosti bismo ostavili tamo – slikovito će Dragić.

Poljaci očito ne misle tako. Ili, naprosto su toliko moćna kompanija da imaju kapacitet da probude nekadašnje vranjsko tekstilno čudo iz dugogodišnje kome. Goran Djorđević, generalni direktor Jumka kaže da se ozbiljniji kupac dosad nije pojavio.

– Oni su se kod Agencije za privatizaciju javili kao potencijalan strateški i privatizacioni partner za celu HK Jumko. Očekujemo da u januaru iz Agencije bude određen model privatizacije i krene ozbiljna privatizaciona priča. O ozbiljnosti govori činjenica da smo već imali seriju sastanaka, da su bili u Vranju, snimili stanje, pregledali papire, vlasničke listove – kaže Djorđević.

KO JE TAJ MILE DRAGIĆ

Branislav Popović, predsednik Nadzornog odbora vranjske kompanije kaže da je u prilog priča o parcijalnoj prodaji kompanije neko možda iskoristio činjenicu da su Poljaci ranije istakli kako su pogoni Tkačnice i Konca najočuvaniji i zahtevaju najmanje ulaganja.

– Poljaci su kazali da bi to mogle biti najprofitabilnije celine koje mogu uposliti u tri smene, a da bi najveće ulaganje morali imati u Doradi. Procena je i da bi Konfekcija u Vranju mogla odlično da radi – otkriva Popović.

Direktor Jumka smatra da su priče o potencijalnom kupcu iz domaćeg tekstilnog lobija neosnovane.

– Da takav kupac postoji, on bi se sada javio Agenciji pismom o namerama. Pretpostavljam da nema interesovanja – smatra Djorđević.

– Kompanija „Mile Dragić“ nije pokazala interesovanje. Mislim da naše firme ne mogu da zagrizu za kupovinu Jumka, ipak su to uglavnom mala preduzeća – nadovezuje se predsednik NO Popović.

Jumkov Leh Valensa, Snežana Veličković iz Sindikata ASNS kaže da radnici nikada nisu bili zloupotrebljeni od bilo kog tekstilnog lobija u Srbiji, pa ni od Mileta Dragića, iako su takvu vrstu koketiranja neki ljudi iz menadžmenta Jumka pokušavali da pripišu sindikalnim vođama.

–  Mi smo se štrajkom borili za naša prava, a ne za interese bilo kog tekstilca u Srbiji. Za Dragića sam čula iz priča i iz medija. Znam da je uzimao poslove za vojsku i šio uniforme. Nikada nikakve kontakte sa ljudima iz te firme mi kao sindikalci nismo imali – rezolutno će Veličkovićka.

ANDROPOLOV RECEPT
Kompanija Andropol je u Poljskoj već privatizovala dve nekada velike poljske državne kompanije za proizvodnju tekstila koje su, poput Jumka, u određenom momentu bile na ivici ponora, kaže direktor Jumka Goran Djorđević.
– Jedna je zapošljavala 40.000 radnika, a druga oko 20.000. Kupili su ih pre osam godina. Te fabrike sada stabilno posluju i spadaju u najuspešnija preduzeća Istočne Evrope u našoj branši. Ideja za Jumko je slična onoj koju su realizovali tamo – prodali bi zastarele mašine i novac uložili u održavanje. Sačuvali bi radna mesta, a nekretnine koje nisu u proizvodnji rentirali jakim firmama obezbeđujući posao višku svojih radnika – otkriva Djorđević.

Pismo o spremnosti Poljaka i njihova zainteresovanost ne znače da će baš oni kupiti Jumko, jer može se hipotetički pojaviti neko „deseti“ kao kupac. Ipak, Popović iz NO kaže da su Poljaci „najizvesniji kupci“ Jumka. On dodaje da su u jednom od razgovora izneli podatak da samo jedna njihova tekstilna firma u Poljskoj u kojoj radi 400 radnika ostvaruje godišnji poslovni prihod od 40 miliona evra, od čega je dobit oko 10 miliona. Jumko je pak prošle godine poslovao sa neto-gubitkom od 4 miliona evra.

– U Poljskoj proizvode kompletnu opremu za hotele, restorane, za vojsku, policiju, vatrogasce, zdravstvo i to širom EU – kaže Popović.

Valjda podsetiti da Poljaci, pored domaćih, zasad skrivenih lobija, ipak imaju neku zvaničnu konkurenciju. Početkom godine je obelodanjeno da je za Jumko zainteresovana i turska kompanija „Jagjemezler doel“. Turci su izrazili spremnost da kupe pogone predionice, pripreme, tkačnice, dorade i konca, kao i „Bivodu“, što je tada potvrdio i gradonačelnik Vranja Zoran Antić kao učesnik u pregovorima. Onda su krenule ovakve priče: „Turke zanima samo „Bivoda“. Potom: „Jagjemezler je trebao da u Štipu zaposli preko 1.000 radnika, a radi samo dve, tri stotine u fabrici koja je nekad imala 5.500 radnika“. To je, verovatno, brže-bolje ovde plasirao neki od onih domaćih lobija, pa bismo uskoro mogli očekivati i neke podatke o Andropolu.

DRŽAVA I SVEMIRSKI BRODOVI

Makedonski mediji pisali su naširoko o tome kako je turska kompanija 2005. došla u Štip i kupila pogone preduzeća „Makedonka džins“ i „Denim“, s obavezom da investira 13,5 miliona dolara i uposli 1.160 radnika. Godine 2012. zabeležen je masovan štrajk zbog smanjenja plata za 30 odsto i loših uslova rada. Ipak proizvodnja je opstala u određenom obimu i 98 odsto nje ide u izvoz u Tursku i EU. U fabrikama je trenutno zaposleno 340 ljudi. Izgleda da turska kompanija u Štipu želi da se preorjentiše na novu proizvodnju jer najavljuje otvaranje pogona industrijske plastike u tom gradu posle nove godine. Investiraće navodno 9 miliona evra u startu, a ukupno 50 miliona kada izgrade novu fabriku na 25.000 kvadrata u TIR zoni u Štipu.

BEZ ODGOVORA IZ POLjSKE
„Vranjske“ su elektronskom poštom poslale pitanja menadžmentu poljske kompanije Andropol o njihovim poslovnim namerama i planovima u Vranju, ali do zaključenja ovog broja našeg lista (sreda ujutro) odgovori iz Poljske nisu stigli.

Pismom o zainteresovanosti Agenciji za privatizaciju javila se u avgustu i firma „Izbor“ iz Arilja, obelodanjeno je. Ona je deo klastera od stotinak tekstilnih firmi koje čine ariljsko privredno čudo. Prema podacima Agencije za privredne registre, „Izbor“ ima poslovne prihode koji prelaze 100 miliona dinara na godišnjem nivou. Njen vlasnik Milomir Zimonjić kaže da se Agenciji javio sa namerom da u Vranju uzme jedan pogon od 2.000 kvadrata i zaposlim 50-60 ljudi.

– Hteo sam da ih primim u radni odnos i da nešto proizvodim. Moje polje interesovanja je trikotaža, pretežno radim za izvoz. Međutim, prošlo je tri, četiri meseca i ništa. To je jedna vrlo neozbiljna priča od Agencije za privatizaciju, ne može se tako u Evropu. Čekajući da oni u Agenciji u Beogradu „naprave svemirski brod“, uzeo sam pogon u Ivanjici i zaposlio ljude. Od Vranja sam definitivno odustao – kaže Zimonjić.

Ova informacija dovodi u pitanje pouzdanost spiska od oko 2.000 pravnih i fizičkih lica zainteresoavnih za privatizaciju srpskih firmi koji je nedavno objavila Agencija za privatizaciju. Jer, ko zna koliko je tu ovakvih potencijalnih kupaca koji su takoreći u startu odustali. Kako će na poznate srpske podmetačine reagovati Poljaci i da li će ih neko minirati? Mazurka protiv tandrčka i trubača. Neka ovog pobedi bolji. Ne pokvareniji.