ŠTRAJK OPŠTINARA

Jedan sindikat Gradske uprave najavio je da će danas (četvrtak) stupiti u štrajk upozorenja, nezadovoljan zbog smanjenja plata u javnom sektoru. Nazdravlje! Umesto da budu srećni što mnogi od njih uopšte imaju posao samo zahvaljujući odluci vlade da ne smanjuje broj zaposlenih u javnom sektoru, oni će svaki dan na sat vremena da obustavljaju rad, simbolično u 5 do 12. Skoro mesec dana u nekoj vrsti štrajka su i učitelji i profesori. Ovi ljudi, koji obavljaju jednu od najodgovornijih dužnosti u društvu, mesečno zarađuju samo malo više od „opštinara“, i to onih sa nižom ili srednjom stručnom spremom. Zato verovatno mudro ćute činovnici u državnim firmama i ustanovama, svesni svog ugodnog položaja i posle smanjenja plata. Gradonačelnik Zoran Antić najavio je štednju „na svim nivoima“, pa preti da će tamo gde je nadležan ukinuti čak i reprezentaciju. Kad bi to bilo moguće, predložili bismo mu da sve svoje službenike koji bi da štrajkuju zameni nekim od skoro 10.000 ljudi sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje. Verujemo da bi svaki od njih „ubio“ za kancelarijski opštinarski posao. Platica od tridesetak hiljada (ovde ne računamo razne šefove, načelnike i ini rukovodeći personal), godišnji odmor, posao „od sedam do tri“, a unutra toplo, tu kafica, ovde pasijans i fejsbuk na kompjuteru, ponekad se udari po neki mur ili zavede materijal, neradni svi državni i verski praznici… Ne, ovim ne želimo da potcenimo bilo čiji trud, još manje da glorifikujemo mudru odluku Predsednika Vlade  i njegovog kabineta da zavuče ruke u džepove penzionera, učitelja, lekara… Ali, ajmo na tržište, pa da vidmo ko bolje radi neki posao. U Srbiji javni sektor ne funkcioniše na ekonomskim i tržišnim principima. U njemu ne vlada konkurencija već se do posla dolazi isključivo preko rodbinskih ili političkih veza. To je i razlog što vlada i stranke koje u njoj bitišu nisu želele da urade ono što bi svaki aspolvent ekonomije uradio kao prvi korak u merama štednje – da naprave trijažu u javnom sektoru. Pa, nisu ludi da se odreknu tolike glasačke vojske. Cinično zvuče uveravanja da  je teret krize bratski raspoređen ako znamo da zaposleni u javnom sektoru i državnim firmama ne moraju da brinu za posao, što nije slučaj sa radnicima preduzeća na ivici propasti, onih koja više ne postoje ili su u stečaju. Pa, šta da kažu mučenici koji po ceo dan drežde u ledenim halama a mesecima nisu videli ni žutu banku. I njima je država na neki način poslodavac, isto kao i zaposlenima u javnom sektoru, a sami zaključite kako se prema kome odnosi. Da ne nabrajamo dalje. Pa, bar da ovi štrajkači u najavi izađu iz toplih kancelarija na ulicu. Ali, ne, oni će čak i da štrajkuju u toplom. Čitalac će se brzo uveriti, ako štrajk potraje, u jedan paradoks: čisto sumnjamo da će se jednočasovni nerad odraziti na funkcionisanje službi i kvalitet usluga. Zaključite sami zašto.