Obrazovao sam se u kafanama

Kad pišem o sebi, osećam se kao islužena striptizeta: skidam se polako, a ispod ništa novo. Ovo je prvi i poslednji put da nešto saopštavam na ovaj način. Beskrajno prebiranje po prošlosti me umara i rastužuje

Veći deo života sam proveo u delu grada koji se nalazi iznad Gradskog parka. U to vreme gde je sada „Dedinje“ bila je kasarna a iznad nje vinogradi koji su se pružali sve do Ćoške. Gimnazija mi je ostala u lepom sećanju jer su tu pale prve ljubavi i sve što uz to ide. Posle toga sam se spremao za velika dela, i, evo, prođe trideset pet godina a ja se još uvek spremam.

***

Nikad nisam voleo formalno obrazovanje, već sam umesto u Gimnaziju, često odlazio kod privatnih profesora koji su mi držali predavanja i različite kurseve u kafani „Proleće“, „Evropa“ i njima sličnim ustanovama. Među prvim profesorima bio je Boža „Baćko“ apotekar koji me je naučio da se družim „po horizontali“, odnosno da ne pripadam grupi ili bandi koje i danas postoje u „vertikalnom“ načinu druženja (političke, muzičke, navijačke, gradske i ostale).  Druženje sa različitim ljudima, od onih uvaženih članova društva, do uličnih tipova poput Šiška i Džambalaje, uvek mi je pružalo veliko zadovoljstvo. Tako sam se samoobrazovao. Samoobrazovanje je potrebno jer u suprotnom ljudi završe fakultet, traže posao, novac, i sve se tu završava. Duhovno nestaje a postoji samo materijalno. Život, ja mislim, treba da bude skladan, i nije potreban samo novac već i nadgradnja, malo duhovnosti. Na kraju školovanja nije nije imao ko da mi overi diplomu jer su mnogi moji profesori „otišli“…

PROFIL
Zoran Mladenović. Rođen sam u Vranju 1959. godine.
(Još je živ, mada to nije sa sigurnošću utvrđeno – prim. prir.)

***

U svet umetnosti me uveo Djoka Pikaso, arhitekta, a zanat sam učio kod Dageta Stankovića. Od 1975. godine, sa manjim prekidima, stalno crtam, slikam i vajam. Osamdsetih godina sam posećivao dosta muzeja, u vreme kad je moglo da se putuje, pa sam tako više puta bio u Parizu, Beču, Lenjingradu, gde postoje reprezentativni muzeji i galerije. Sadašnji smisao i način mog umetničkog rada se zasniva na jednom događaju iz mladosti kad sam se vraćao s bazena i u parku naišao na kesu „Čipsa“ . Šutnuo sam je a nisam znao da je unutra kamen. Od tada istražujem odnos između forme i sadržine (sadržaja) što je, u osnovi – konceptualna umetnost. Iz slika su počele da izlaze skulpture i objekti sa željom da se približe publici i sa njom ostvare kontakt. To nam je potrebno jer su se ljudi udaljili od umetnosti i sve je manje pozorišne, galerijske i bioskopske publike, iako su to mesta vrlo značajna za kulturu jednog grada. Kad pogledamo, u našem društvu toga nema; sve prelazi u neki primitivizam jer ljudi često mešaju kulturu i obrazovanje ili tradiciju i folklor. Kad svemu ovome dodamo i politička dešavanja onda dobijamo „devedesete“o kojima je prof. dr Zoran Dimić dao hirurški preciznu analizu u jednom od ranijih brojeva „Vranjskih“.

***

Ja se spašavam na taj način što živim u paralelnom svetu, pa na sve stvari gledam iskosa, drugačije.  Pokušavam da uđem u svet vajara Brankusija koji je napravio „Beskrajnu skulpturu“. Imam želju da dematerijalizujem stvari svodeći ih na ideju i  još ne uspevam u tome.

***

 Ne vidim neki svoj razlog da ovo pišem. Nisam pisao od srednje škole, ako se ne računa molba za godišnji odmor. Kad pišem o sebi, osećam se kao islužena striptizeta: skidam se polako, a ispod ništa novo. Ovo je prvi i poslednji put da nešto saopštavam na ovaj način. Beskrajno prebiranje po prošlosti me umara i rastužuje. Mnogi moji drugovi nisu među nama: Greška, Plavša, Senta… Ljudi sa kojima sam provodio najlepše trenutke u  životu. Grad se promenio, samo što te promene ne idu na bolje. Tamo gde je bila kolevka vranjskog rukometa i malog fudbala, igralište JNA, više ne postoji – neka nakaradna građevina je na tom mestu. Park je ostao bez pola stabala, samo neko žbunje… Koševi kod Gimnazije pod kojima sam spavao – nestali su.  Prolazim s tugom pored Pozorišta gde sam proveo tri godine sa Perom Tumanom, Zubetom i ostalim glumcima. Ćoška je pretvorena u deponiju a vinograd Mome Klinčara i koliba pusti. U tom vinogradu su se dešavale divne stvari: tu sam bio na prvoj pravoj berbi grožđa gde se konjima i u krblama grožđe spustalo u grad. Teta Vuka je napravila janiju a kopani i krilca štrčiv iz nju i vikav „uzni me“. Tu smo dočekivali zoru uz crno vino pevajući tiho stare zaboravljene pesme. Pomešano osećanje tuge  i radosti i sećanje na dane koji su neponovljivi i koji kriju i neke tajne…nešto što i nije za priču.  

***

Dobro je što u ovom slučaju ne pišem haiku poeziju jer bi odavno došao kraj. Znao sam da se slike i knjige prodaju na metar ali da je broj reči u nekom tekstu obavezan, to prvi put čujem. Ali kvantitet je „važan“ isto kao i kvalitet.

Jednom se Borhes zapitao, verovatno u osećanju teške osame: „Da li vreme uopšte sanja, i ako sanja o čemu je reč? Nije dao odgovor ali je posegao za čitavim nizom pitanja. I to je suština savremenog čoveka: on je uvek „zapitan“, verovatno srećan što ne dolazi do cilja – odgovora.

***

U stvari, da se vratim Borhesu, san nije ništa precizno: Ako je čovek sklon da okoliša i „vrluda“ onda je san najbolje sredstvo za to. Nije nikakva obaveza, i u fragmentima vraćeno u „sada“ tačno protumači i dovede u vezu sa nečim određenim. I zato, kada vreme sanja sve je moguće: magla na jarkom suncu, svet ogromnih dimenzija sklon smanjivanju i nestajanju. U stvari, sećanje je osnova za gradnju temelja istoričnosti. A kako je i ono, u „fragmentima“, tragovima, ono što će biti uzrokovano njegovim tvoraštvom je samo moguće. Kategorija o kojoj je Kant mnogo razmišljao. I zahvaljujući tome, njoj, dopustio je igru koja jeste neka vrsta zabave, mada joj je cilj otkriće. Naravno, nikako pronalaženje „nečega za uvek“, već, približavanje savršenosti. Ali kako biti svestan da je dosegnuto traženo? U tome i jeste dragocenost umetničkog stvaralaštva: uvek sve nanovo, ali sa iskustvom koje se ne zaboravlja. Ne odbacuje. I to su snovi koje svi umetnici snevaju. Kao i vreme, i oni postavljaju pitanja. Svako delo je to. Tako se jedino može objasniti zašto su „nezavršena“. Moguća.

***

Izložbu od oktobra 2009. godine koju smo uradili Branislav Nedeljković, Dejan Rusimović i ja, otvorio je, i predgovor kataloga iz koga sam citirao navedeni tekst, napisao Bratislav Ljubišić, pozorišni i likovni kritičar, dugogodišnji urednik Drugog programa Radio Beograda. On je na jedan način, kojem su skloni ljudi sa velikim iskustvom i znanjem objasnio ono što radim:

„Zoran Mladenović je prihvatio dinamičnost i nezavršenost oblika kao vid komunikacije. On napada i razara masu, unoseći mnogostruku dinamiku: liči na parabolu o borbi koja se ne stišava. Nastaju oblici koji plene otvorenošću: svakojake asocijacije su moguće i to samom stvaralaštvu daje otvoreni tok – nezavršenost. Iako je utisak da je skulptura „razjedena“ ona ima homogenost: raznoliki „napadi“ na osnovu razbili su moguću monotoniju koju bi uglačana površina i svedeni oblik nosili.  Usput, mnoštvo senki i svetlih mesta koja su nastala kao posledica umetnikove „agresije“ daju pikturalnost delu.“

Ovaj tekst sam naveo kao način na koji neko vidi ono što radim. Moj problem je što nemam nikakve predradnje prilikom realizacije nekog „umetničkog dela“. Praktično, trudim se da ne mislim na ono što radim i kako živim – to je „terapija“.