Glina života

Rusija Marinković: „Koga sreća sretne“, roman; izdanje „Prosveta“, Beograd, 2014.

Posle dva, od književne publike i kritike veoma zapažena romana – „Sve o Ani“ (2009.) i „Iznad sebe“ (2012.), i obilja pripovedačkih i poetskih dela za decu, spisateljica Rusija Marinković predstavlja se najnovijim romanesknim ostvarenjem – „Koga sreća sretne“.

O značaju ovog dela najbolje govori autor predgovora – ugledni srpski književnik Radomir Smiljanić, predsednik Akademije Ivo Andrić.

– Više nego ikada piscu ovog predgovora za izuzetno snažan i angažovan roman „Koga sreća sretne“ padaju opravdano i uporedno ove napomene i ovo obraćanje čitaocu velikog američkog romansijera Tomasa Vulfa (na početku njegovog remek dela „Pogledaj dom svoj Anđele“): „Mi smo zbir svih trenutaka naših života i sve što je naše u njima je. Mi to ne možemo izbeći ili sakriti. Ako je pisac upotrebio glinu života da napravi svoju knjigu, samo je upotrebio ono što svi ljudi moraju da upotrebe, od čije upotrebe niko ne može da se uzdrži“.

Smiljanić takođe citira Dostojevskog, kod koga je, takođe neophodna, i „carica mašta“, ali i sudbinu i sudbinsko, a to se najizrazitije iskazuje kroz snažne noseće likove romana, koji su stožerni u ispoljavanju i dejstvu celine, odnosno porodice, odnosno nacije.

– E to su tačke u ovom romanu – nastavlja Smiljanić – koje su izrazito uverljive i podsticajne, a radi se o glavni ženskim likovima Anđelije i Stefanije. Romansijerka upravo ovom metodom negovanja glavnih likova čini ponekad i zaumne zahvate u isticanju posebnosti onih koji su nas stvorili i nad nama dugo i sa strašću i bolom bdeli.

– Rusija Marinković vrlo ubedljivo i sa povremeno neskrivenim oduševljenjem vodi svoje likove kroz trnoviti život kojim moraju da koračaju moralno čisti i životno i sebi i drugima korisni pojedinci u teškim vremenima kreatora izrabljivanja.

– Ovakva razmatranja autorke dovode nas ponovo do razmišljanja jednog od najvećih roamnsijera ove naše epohe, do Tomasa Vulfa, velikog literarnog zastupnika „poniženih i uvređenih“ (Dostojevski), koji na jednom mestu ispovedno o svom angažmanu kaže: „Odakle potiče materijal jednog umetnika? Kakva je pravilna upotreba toga materijala i u kojoj meri treba njegova sloboda korišćenja toga materijala da je kontrolisana njegovom odgovornošću kao člana društva“?

– Ove reči, ovi saveti velikog pisca – zaključuje Radomir Smiljanić – kao da su doprli i do naše romansijerke Rusije Marinković, i mi sada imamo roman autorke nastao „sa punom odgovornošću kao člana društva“, a, pre svega delo koje je inspirativno jer je natopljeno velikom ljubavlju i važnim saznanjima o snazi porodice, time i nacije.