Knjiga o čežnji

Da, moja je knjiga blaga čežnja za vranjskim ulicama koje su lepše i prirodnije mirisale, za sladoledom na točenje, baba Dikinom radnjicom, čika Krstinom poslastičarom, Perom- Felerom – kaže autorka Branka Marković

U petak, 14. novembra , u 19.3o h u Galeriji Narodnog univerziteta, u organizaciji vranjska Biblioteke, biće održana promocija knjige “Dečak sa violinom”, književnog prvenca naše sugrađanke Branke Marković.

Na ideju da svoje priče smesti u korice autorka je, kaže, došla februara ove godine, kada je jednoj književnoj večeri odlomke iz njenih neobjavljenih priča o  o nama, Vranjancima, o našim navikama,  duhu, domaćinskoj atmosferi i stalnoj nostalgiji čitao glumac Dragan Stanković, a njihovu vrednost prepoznala dr Stana Smiljković sa Učiteljskog fakulteta, koja je kasnije, zajedno sa profesorkom Slavkom Stojanović napisala recenziju za upravo objavljenu knjigu.

– Tako su me mnogi – seća se autorka – posle ove večeri, zaustavljali i pitali me gde da kupe , gde da nađu ono što ja pišem. Bila sam zbunjena, jer sam priče imala u povoju, u rukopisu! Onda su me ubedili, i želeli da sve te priče objedinim u celinu i odštampam! Zahvaljujem na toj podršci i pozitivnoj energiji koju su mi dali mnogi, počev od direktorke biblioteke  Suzane Irić i Vesne Petric, bibliotekara-urednika, pa sve do udruženja “Za naše Vranje” gradske uprave koja mi je dodelila sredstva za izdavanje knjige, kolektiva i direktora Tehničke škole u kojoj radim, porodice , Centra za talente, direktora Narodnog univerziteta u Vranju, mnogih sugradjana, pa evo, i vaše redakcije.

POŠTOVANE ŽENE
One su duboko poštovane žene, ponekad cenjenije od lekara i modernog ultra-zvuka. Jer, „što ti reknev i vidiv, toj će te i stigne“. Jednom slučajno uhvatih deo Canetovog  razgovora sa komšikom: „ Lele, lele, oči da mi ispadnev ako l’žem! Pre neki d’n Rada mi jednog poganca vide u šolju! Vika mi Rada: Cane, Cane, ne će vidiš ti golem air njivu što gu prodade! Eve, poganac s’s ovolik rep kude kacu za kupus… ovoj mi na kacu liči, eve, i ti pogledni … I, istin! Unuk mi  dan’s sve kola na tatka mu iskrši!  Dođe da mi kuka, pare mu trebav za druga kola, pa- pa će gi krši a ja njive će prodavam! Lele, zašto ido da mi gleda u šolju! Da ne vido onoj poganče, pare s’g ne bi davaja na šuntavog unuka“.
(odlomak iz priče Cipele)

Potreba Branke Marković da na neki način rehabilituje duh starog Vranja, smeštena je na nešto više od sto strana, iz kojih prosto bujaju nostalgija i žal za prošlim vremenima, kada se živelo spokojnije i poštenije.

– Ovom skromnom zbirkom sa 12 priča, ostvarila sam svoju duhovnu potrebu da se izrazim na način koji najbolje poznajem -pisanjem iz srca, kroz opažanje i onih malih, običnih ljudi iz senke i njihovih sudbina. Te starice, starci, deca mog detinjstva i ljudi koji su svojom dušom obogatili moj vizuelni i osećajni svet, zaslužuju da budu upamćeni svojom skromnošću i smislom za humanost. Nekako sam želela da svi mi više budemo ljudi, da se ugledamo na njih i počnemo više da osećamo. U ovoj brzini i koristoljublju današnjice, vranjska kaldrma ostaje iz dana u dan sve više bez duše. Treba da se trgnemo i malo zavirimo u tradiciju, da se u srcu i mislima rukujemo sa precima, da ih samo malo više poštujemo. Da nam porodica bude na okupu, za ručkom, bar! Da više emocija pružimo jedni drugima, više poštovanja, pažnje. Da se družimo i jedne druge gledamo u oči, a ne preko skajpa ili mobilnih telefona….

“Pripovedačkom rečju, snažnom intuicijom prožetom nevidljivom silom i jezičkom snagom, autorka oblikuje scene i junake u njima, kako bi prikazala borbu sa mučnim životom i borbu za ličnu autonomiju. To čini uz mnogo ličnoga tona kako bi nesigurnost i neizvesnost postojanja svojih junaka, pripovedačkom žicom vezala za tle sa kojeg su potekli” – piše, između ostalog, u recenziji.

– Da, moja je knjiga blaga čežnja za prošlim vranjskim ulicama koje su lepše i prirodnije mirisale, za sladoledom na točenje, baba-Dikinom radnjicom, čika-Krstinom poslastičarom, radnjicom na uglu glavne ulice i Perom- Felerom….Nadam se da će ove priče mojim Vranjancima doneti malo topline ove zime, da će im se dopasti ono što pišem. Ako i ne bude tako, učiću na greškama, potrudiću se da im  naredna zbirka bude više po volji. Čovek uči čitavog života.