Doba sitnodušnosti i ravnodušnosti

,

Ovo što živimo danas je naš rezultat izbora od juče. Sutrašnja slika biće rezultat naših sadašnjih odnosa i današnjih izbora. Sijaset različitih okolnosti kreira naše životne odluke. Izbor je dakle  sedeti, čekati, prenemagati se, kukati, daviti se u svom izbljuvku usamljenosti i neshvaćenosti, ili nešto uraditi

Detinjstvo , prošlost ,nostalgija . Nostalgija je uglavnom idealizovani mit  o onom  što je nekada bilo . A u tome smo mi Balkanci a samim tim i Vranjanci  l-e-l-e -v-e-l-e majstori  . E sad, opisati mitove minulih doba  u prostoru i vremenu  u kojem su mladi partizani obezvredili i obesmislili  svaku izgovorenu  ili napisanu reč,  sigurno nije lak posao,  te je izazov veći . Pa ajde da lagano krenemo sa raspakivanjem,  kao kad skidamo celofan sa kutije  čaja, pa da proverimo koliko je ostalo arome u svakoj od životnih vrećica .

***

Kaleidoskop kreće . Svoje detinjstvo pamtim po šatoru koji smo  svakog leta podizali  u dvorištu i u njemu pravili svoj autentični svet, trešnjama i kajsijama u komšijskim baštama , našoj dunji koja je onako sva letnje  žuta mirisala tokom cele zime na ormaru , maminim nedeljnim krofnama za doručak i narandžastom loncu s pištaljkom na paru za mleko, božanskom  mirisu  lipe u gradskom parku ,  školskim raspustima provedenim kod nane u Beogradu i autentičnom  duhu  Obilićevog Venca, košarkaškim terenima na Malom Kalemegdanu, hokeju na ulici sa rolšuama, štapovima od letvi i lopticom od klik-klaka umesto  paka, prvim skejtbordovima koje smo sami izrađivali  od izanđalih rolšua, cirkusima koji su gostovali u našem gradu, puštanju zmajeva  –  čiji će više da poleti i koliko dugo će ostati na nebu, rukometnim utakmicama nedeljom na terenu vojske, utakmicama na Dinamovom stadionu uz tranzistore na kojima se slušalo vreme sporta i razonode, velikim fudbalskim tekmama Zvezde i reprezentacije  nakon kojlih smo odmah na ulici imitirali tadašnje idole Duleta Savića, Olju Petrovića, meni omiljenom basketu, po šangajkama,  adidas i kasnije ol star patikama, našem Mango Džeriju – Džombalaji, klakerima  –  duta i metana  kod Novogradnje,  Lunov magnus  stripovima, Alan Fordu, Taličnom Tomu, farmerkama iz našeg gornjočaršijskog Trsta. Po dva televizijska programa, po filmskim žurnalima pre bioskopske projekcije novih filmova. Čarliju Čaplinu koji nas je učio o tankoj liniji između tuge i radosti.

PROFIL
Nebojša Cvetković se rodio u Vranju 1965. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu, a diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Nišu. Radio je na svim poslovima komercijale u „Jumku“, od referenta, preko šefa prodaje, sve do komercijalnog direktora. Godinu dana je obavljao i poslove rukovodioca marketing službe u ovoj kompaniji, a isto toliko je bio i direktor Radio Jumka.
Bio direktor „Bivode“, kada je 2008  proglašena za najbolje preduzeće u Srbiji u domenu društveno-korporativno-odgovornog poslovanja. Tvorac je markentinških  kampanja u ovoj fabrici .
Direktor pozorišta bio od 2009 do 2012.
Cvetković je javnosti poznat i kao čovek medija: deset godina (1995-2005) je uređivao i vodio autorsku emisiju na Radio Vranju – Urbani grafiti, godinu dana na OK Radiju – Alter ego, a tri godine je pisao i kolumnu Asfalt u venama u „Vranjskim“. Pre deset godina (2004), u izdanju „Vranjskih knjiga“, objavljena mu je i knjiga rok eseja „Asfalt u venama“, čiji je recezent Petar Janjatović.

***

Bilo je to doba  kada su ljudi živeli od svojih plata, išli na letovanja bez rata i kada nije bilo velikih socijalnih raslojavanja .

***

Period  školovanja i odrastanja  pamtim naravno pre svega  po nestašlucima i ludorijama, čitanju uglavnom neškolske literature: Hesea, Markesa,Dostojevskog,  Kamija, Kjerkegora, Kastanede… Druženju  i  pravljenju stripova sa   Banetom Nedeljkovićem  o Čimbri kilersima – grupi štakora, inače članovima pacifističkog alter rok benda, koje organizacija ujedinjenih planeta uz pomoć specijalnog izaslanika proglašava za najinteligentija bića na zemlji i stavlja  im  u amanet očuvanje mira na planeti Zemlji s obzirom da su upravo ovu planetu locirali kao najproblematičniju za opstanak kosmičke harmonije. Sa Banetom smo takođe pravili i nezaboravnu  izložbu – performans  sa slikama i stripovima izloženim na raširenom  kanapu između drveća na potezu od Nolita do sadašnje Simpove pekare  a bilo je tu i sviranja, pevanja  i držanja govora  na hoklici slučajnim prolaznicima. Pamtim da se sve  to jako dopalo između ostalih i Draganu Stefanoviću, čoveku koji je pravio omote za  neke od najznačajnijih  yu rok albuma a  koji se tu sticajem okolnosti zatekao i  ličnom kartom ubeđivao nas, tada srednjoškolske adolescente, da je to baš on.

***

 Taj period ostaće upamćen i  po korzou i našim mestom za okupljanje ispod Nolita, po Ćoški, rokotekama  koje smo s  Munđom  pravili u Domu kulture, sakupljanju  longplejki  i takozvanih originala koje smo nabavljali uz obavezno  cenkanje  od Zokija Džambija u njegovom stanu iznad Kafe restorana, debatama o pročitanim knjgama, odslušanim pločama, odgledanim filmovima. Po radijskom emisijama  Veče uz radio i Tup-tup, nepatvorenom  osećaju  slobode  da nema granica i da možemo sve što zamislimo. Sprdali smo se detinje iskreno licemerstvu odraslih koji su govorili jedno, a radili drugo,  sve u duhu mimikrije tadašnjeg socrealizma. Bili smo samo realni klinci i težili nerealnim mogućnostima,  željni da talasamo uspavani Makondo kako smo tada zvali naš mali grad. Intuitivno smo osećali da smo na istom surfu  sa novotalasnom pop kulturom koja je zapljuskivala  anglosaksonski svet. Domaću verziju novotalasne  kritike društvene stvarnosti smo ubrzo dobili u obliku  čuvenog Paket aranžmana. Kako izgleda kad mali čovek želi preko crte, nešto kao poslednji dani odbrane od nadirajuće malograđanštine.

***

Idoli su nam bili idoli. Mnogo godina kasnije sam saznao da smo odrasli na istim kosmopolitskim vrednostima kao i sijaset autora, svetskih i naših, koje smo u doba adolescencije obožavali. Neizostavan za taj period sazrevanja svakako je bio i Štulić, čovek koji je svakim stihom pogađao centar suštine, a Vudi Alen je i tada bio tu i nakon svih ovih godina ostao  aktivan akter svih naših promišljanja o egzistencijalno urbanom smislu življenja. U njegovim lucidnim filmovima smo saznavali i otkrivali sve ono što nas je tištilo; a nismo imali koga da pitamo . Studiranje je osim standardnog učenja proteklo i u  pisanju za raznorazne studenske novine i rok magazine, druženjima, rok koncertima, događajima od kojih će neke Zvonko Karanović opisati u svojoj trilogiji Dnevnik  dezertera. Dva romana iz ove trilogije – Tri slike pobede  i Četiri zida i grad  –  ušla su  u najuži  izbor za Ninovu  nagradu .

***

Bilo je to doba kada se obrazovanje nije kupovalo .

***

A da je sve nekada bilo tako dobro kako smo skloni da mitomanski  idealizujemo,   zar je moglo tako lako da se uruši kao kula od karata? Nešto je očigledno bilo trulo  u državi Danskoj. Ovde  nikada nije bilo bogznakako, a cela kvaka  je bila u tome kako  skockati  svoj mikro kosmos i koga puštati u njega. I da li je od te konekcije bilo nekog materijala za  makrokosmos .

***

Uvek mi je nelagodu izazivao sloj ljudi koji se predstavlja nekom funkcijom, a radost činili oni koji svojim imenom, prezimenom i eventualno nadimkom kažu sve. Ljudi sa kičmom, ponosni na svoje odrastanje, sazrevanje i indentitet koji su stvorili. E takvi autentični, kreativni  ljudi  su mi uvek bili putokaz za kretanje i delanje kroz život .

***

Nakon završenog ekonomskog fakulteta model  življenja i preživljavanja je bio da svoj egzistencijalno poslovni angažman koncipram tako da bilo gde i bilo šta  da radim, to bude u cilju menjanja konteksta aktuelne stvarnosti. Od poslova u Jumkovoj komercijali i marketingu, Bivodi, preko radijskih emisija, pisanja za Vranjske, rada na knjizi Afalt u venama, organizovanja rok koncerata, rada u pozorištu i pozorišnom of projektu Treba da se čisti. Menjati  kontekst  i širiti broj ljudi sa kojima to radiš. Jer kako drugačije preživeti površnost kao trajno zamrznuto stanje društvene svesti  nametnuto od tabloidiziranih medija, sveopštu  moralnu degradaciju, uravnilovku, vulgarnost društvenih parazita, licemerstvo , autizam, besperspektivnost, nedostatak građanske hrabrosti, filozofiju palanke. A naročito političku elitu koja zna sve, a ništa ne razume. Večita priča koju je još pre pola veka ispričao Sartr u  svom dramskom delu Prljave ruke  o beskrupuloznoj borbi za golu vlast bez ikakve ideologije  pod smešnom maskom zvanom u ime naroda.

***

Doba sitnodušnosti i ravnodušnosti.

***

U ovom instant vremenu sve je manje ljudi koji razmišljaju o bilo čemu drugom osim o svom autističnom svetu. Sve je manje događaja (ako ne računamo genijalne pozorišne predstave Olivera Frljića) koji nas mogu isprovocirati da za trenutak zastanemo, zapitamo se kako funkcioniše život oko nas i koliko smo smisla dali vremenu koje smo proveli u ovoj dimenziji našeg bitisanja. Percepcija života i smrti je relativna stvar. Koliko našeg  egoizma, naših strahova, naših sebičluka , ne dozvoljava da voljene duše  onih koji nisu  sa nama u ovoj dimenziji ostavimo na miru,  da uživaju u božanskoj toplini sunca.  Naša  (ne)dela  su  jedino  večna. Divan je osećaj dati primer svojoj deci da nikada ne  budu taoci prošlosti i da uvek postoji mogućnost izbora . 

***

Slika naše svakodnevnice  ne pršti od lepote. Kao da nema svesti o tome da sve što radimo ne radimo zbog nekog drugog već  uvek za sebe. Ovo što živimo danas je naš rezultat izbora od juče. Sutrašnja slika biće rezultat naših sadašnjih odnosa i današnjih izbora. Sijaset različitih okolnosti kreira naše životne odluke. Izbor je dakle  sedeti, čekati, prenemagati se, kukati, daviti se u svom izbljuvku usamljenosti i neshvaćenosti ili nešto uraditi. Uvek postoji  mogućnost da se nešto uradi, a naročito pod konstantno lošim uslovima kada je sve naizgled nemoguće. U životu je bitno stalno otvarati prozore, praviti promaju, ne dozvoliti  ustajalost. Osmeh na licu, bilo je i gorih dana. Stradija je Stradija, stara Domanovićeva ili nova Basarina.Kako  god, naša si je.