U carstvu riba i gmizavaca

, ,

Stručnjaci Zavoda za zaštitu prirode Srbije su, posle detaljnog istraživanja Jovačkih jezera, koja se nalaze na samo 10 kilometara od Vladičinog Hana, javnosti predstavili rezultate svoga rada koji za krajnji rezultat treba da ovoj neiskorišćenoj i zapuštenoj, a potencijalno veoma atraktivnoj destinaciji i velikom prirodnom resursu, donese status „spomenika prirode“

Stručnjaci Zavoda za zaštitu prirode Srbije su posle detaljnog istraživanja Jovačkih jezera, koja se nalaze na samo 10 kilometara od Vladičinog Hana, javnosti predstavili rezultate svoga rada koji za krajnji rezultat, posle vrednovanja, treba da ovoj neiskorišćenoj i zapuštenoj a potencijalno veoma atraktivnoj destinaciji i velikom prirodnom resursu, donese status „spomenika prirode“.

Istraživanje je radjeno na inicijativu i za potrebe lokalne samouprave koja ovde, prema rečima predsednika opštine Gorana Mladenovića, vidi novu šansu za razvoj edukativnog, eko i zdravstvenog turizma ali i za bavljenje organskom i eko poljoprivredom.

– Ovo je tek početak. Neophodno je bilo da nam ljudi od struke kažu i dokumentuju čime sve tamo raspolažemo, a rezultati istraživanja su, na naše veliko zadovoljstvo, ali i očekivano, pokazali da Jovačka jezera i priroda koja ih okružuje obiluju bogatim ali i retkim biljnim i životinjskim vrstama. Posebno nas raduje činjenica da se radi o lokaciji koja je sačuvana od svih potencijalnih zagadjenja pa kao takva predstavlja veliki resurs za mudru ali brižnu i domaćinsku eksploataciju – kaže prvi čovek hanske opštine.

BILjNI I ŽIVOTINjSKI SVET

Jovačka jezera su nastala kao posledica velikog klizišta koje je ovaj kraj zadesilo 1977. Godine, a u Srbiji postoje samo tri lokacije sa jezerima nastalim pregradjivanjem reka u udubljenjima klizne mase. Zbog ovako retkog genetskog tipa, 2005. godine su uvrštena u spisak Inventara geonasledja Srbije.

Kao zaštićeno prirodno dobro naći će se na karti Srbije u sasvim novom svetlu, pa je realno očekivanje da će, posle mnogo godina od prirodne katastrofe koja je zadesila selo Jovac, ovo biti svojevrsna naknada za štetu koju je priroda ovde priredila.

Prvo zvanično istraživanje potpuno zapuštenog i neiskorišćenog prirodnog resursa je, prema rečima Dragana Nešića, stručnjaka iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije, dovelo do podatka da u jezerima i oko njih ima 77 registrovanih biljnih i životinjskih vrsta, od čega 19 vrsta gmizavaca i vodozemaca, jedne autohtone sorte ribe, a posebno je zanimljiv podatak da je ovo prirodno i po svemu sudeći veoma uslovno stanište retkog „dugonogog mrmoljka“ koji se retko gde za stalno nastanjuje. Sve to predstavlja dobru osnovu za razmišljanje u smeru razvoja edukativnog turizma, izvodjenja nastave ili otvaranja škole u prirodi.

ISTORIJA
Najveće od svih šest, Donje jezero, počelo je da se stvara u noći izmedju 17. i 18. februara 1977 godine. Tada je sa okolnih vulkanskih planina Grot i Oblik krenula klizna masa od 150 miliona kubnih metara, koja je dovoljna da se ispuni 65. 000 olimpijskih bazena, 2.500 desetospratnica ili 150 fudbalskih stadiona. Za svega četiri dana, usled rascepina i pukotina dubokih izmedju 100 i 200 metara, sile prirode su pregradile tok Jovačke reke i stvorilo se Donje jezero dugo 1,5km, široko 200 metara a duboko više od 10. Klizanje zemljišta, koje je trajalo nekoliko dana, zbrisalo je sa lica zemlje 11 od ukupno 16 mahala koliko je selo tada imalo. Nestalo je oko 500 hektara šuma, oranica, pašnjaka i voćnaka. Na sve strane bile su provalije. Srećom ljudskih žrtava nije bilo. Pošteđeno je jedino seosko groblje. Spašen je veći deo materijalnih dobara zahvaljajući pomoći ljudi iz cele zemlje. Klizištem je zatvoren kanjon Jovačke reke u kome se i danas mogu videti ostaci kuća. Meštani ovog sela, 58 porodica koliko ih je tada bilo u delu koji je zahvatila stihija, smešteni su u susedno selo Stubal, gde i danas žive, a u četiri mahale koje su preostale ostalo je tridesetak staračkih domaćinstava. Nakon toga deo Jovca je pošumljen a poljoprivredni kombinat Delišes iz Vladičinog Hana je na površini od 28 hektara osamdesetih godina podigao voćnjak koji je danas zarastao u korov.  Ostatak zemljišta je nakon komasacije vraćen starim vlasnicima, ali ga većina ne koristi.

– Dok se ne usvoje ovakvi zvanični dokumenti i dok oni ne prodju javnu raspravu koju smo upravo održali, a na kojoj gradjani ali i opštinske stručne službe ne iznesu argumente za i protiv, nemoguće je razvijati i uredjivati jedan ovako zapušten a, pokazalo se, bogat prirodni resurs. Šteta što to i ranije nije uradjeno, mogu da kažem da bi mnoge druge opštine u Srbiji imale na čemu da pozavide hanskoj, baš zbog Jovačkih jezera koja su po mnogo čemu atraktivna – konstatuje dr Nešić.

Na svih šest jezera je moguće razvijati i ribolovački turizam a nastanjuju ih som, klen, beovica, štuka, šaran, babuška, karaš, linjak i cverglan. U ribolov ovde tokom godine dolaze ribolovci iz Vranja, Surdulice, Hana i okoline ali bi stavljanjem pod zaštitu ovog prirodnog dobra to dobilo sasvim novu, kontrolisanu dimenziju.

Jezera se nalaze podno Kukavica, na nadmorskoj visini od 650 metara. Od Vranja su udaljena 25 a od Beograda 325 km. Za prave zaljubljenike u netaknutu prirodu, preći ovu kilometražu ne predstavlja ništa, čulo se na javnoj raspravi. Neophodno je samo urediti putnu infrastrukturu, postaviti putokaze i drugu signalizaciju, urediti zakorovljene prilaze i osvetliti jedan deo. Za razliku od nekih sličnih mesta, ovde ne postoje divlji kampovi ili vikendice koje često umeju da u urbanističkom smislu, kradući ono najlepše od prirode, lepotu pretvore u urbanistički haos. Namera razvoja u smeru turističke ponude bi podrazumevala i regulisanje ove materije što nikako, prema rečima stručnjaka, ne treba da bude ograničavajući, već samo motivišući faktor i stručna osnova za meštane, vlasnike zemljišta oko jezera i one koji bi da ovde ulažu.

Posebnu atrakciju za retke turiste, kampere ili izletnike koji u letnjim mesecima pohode ovo divlje blago prirode, predstavlja prizor koji se može videti kada na Donjem jezeru opadne nivo vode. Tada na površinu izađu krovovi kuća koje su završile u koritu Jovačke reke usled klizanja terena. Jedno od jezera je dobilo naziv i „Crkveno jezero“ i to zbog seoske crkve koja se nalazi na njegovom dnu.

CILj JE DALEKO

Još puno zanimljivih priča utkanih u postanak ovih jezera i katastrofu koja je zadesila selo Jovac, takodje mogu biti zanimljiv i atraktivan materijal koji bi se u krajnjem zbiru, kao smisaona celina, kroz dobar marketing, mogao ponuditi turistima. Netaknuta priroda, ističu stručnjaci, idealna je baza za razvoj organske i eko poljoprivrede.

Prema najavama nadležnih iz opštine Vladičin Han, već od naredne godine treba očekivati ozbiljnije bavljenje ovom temom koja je, javnom raspravom i studijom o istraživanju, zavredela pažnju javnosti i zaintrigirala mnoge.

– Cilj je daleko, ali se od nečega mora početi – realan je predsednik opštine.

NAGRADA ZA MILICU I NjENU RAZREDNU
Posle članka u prošlom broju naših novina o humanom gestu prof. Suzane Stanković koja je donirala kožu svojoj učenici koja se na VMA oporavlja posle teške saobraćajne nesreće u kojoj je zadobila ozbiljne povrede, na adresu redakcije je stiglo pismo podrške njenog kolege, profesora Petra Stefanovića iz Politehničke škole u Kragujevcu koje vam prenosimo u celosti:
„Beskrajno humani gest vase sugradjanke , a nase koleginice po pedagoskoj profesiji, profesorke Gimnazije  Suzane Stankovic je zadivio celu zemlju, ali i šire,  snagom svoje ljudske  plemenitosti. Učenici Milici Stankovic i profesorki Suzani želimo brz oporavak  i da što pre se vrate u svoj Han.
Moja želja je da se humani gest koleginice SUZANE STANKOVIĆ, prebrzo ne zaboravi . Živimo u teškim i turbulentim vremenima, a mediji retko pišu o humanim ljudima i njihovim delima .
ODLUČIO SAM DA KAO MALU PODRŠKU KOLEGINICI SUZANI STANKOVIĆ ORGANIZUJEM SEDMODNEVNI BORAVAK  U ČUVENOJ MOSKOVSKOJ ŠKOLI  ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUČKIN (ŠKOLA N 353)
Godinama se bavim uspostavljenjem saradnje izmedju srpskih  i ruskih škola, institcija kulture i privrednih subjekata.  U tom kontekstu imamo izvanrednu saradnju sa našom bratskom školom iz Moskve, „A.S. Puškin“, gde učenike vodimo na Festival Puškinovo proleće.
Moja namera je da oragnizujem sedmodnevni boravak u Moskvi za koleginicu Suzanu Stanković i njenu učenicu Milicu , kada se budu oporavile. Biće gošće ove čuvene ruske škole, koja je ne mestu gde se rodio i živeo veliki ruski pesnik Puškin (u strogom centru ruske prestonice). Sada intezivno tragam za sponzorima koji bi platili avio karte za Suzanu i Milicu. Troškove boravaka u Moskvi snosiće ruska obrazovna institucija. Posetiće Muzej Puškina, kuću Dostojevskog na Arbatu, ići će u Baljšoj teatar , videće čuvenu izložbu Borodinska bitka, posetiće Kremlj… Omogućićemo susret profesorke Stanković sa svojim kolegama, ruskim geografima“.