OPASNA ZAMENA TEZA, ALI I MNOGO VIŠE OD TOGA

,

U prošlom broju vaših novina objavli ste tekst pod naslovom „Nastiću gde su pare“, na naslovnoj, kao i 10,11 i 12. strani. Malo me čudi, a možda i ne, da se niste držali osnovnog pravila u novinarstvu da ako pišete o nekome i pritom ga i optužujete ne zatražite njegovo mišljenje o svemu tome. No, moram da priznam da me ne iznenađuju namere onoga ko vam je dostavio našu prepisku za koju sam smatrao da je interna stvar firme u kojoj radimo. Ali, svakako će svakome biti pomalo čudno otkud to u ovo vreme krajem avgusta, ako se iz samih pisama može videti da se sve to zbivalo krajem januara i početkom februara. Verovatno je to bilo potrebno onome ko vam je ta pisma dostavio, a zašto baš u ovom trenutku, to on ponajbolje zna, zbog sopstvene savesti ili još više odgovornosti i potrebe da tu odgovornost pošto-poto prevali na nekoga drugoga.

Najpre želim da kažem da ovim mojim odgovorom ne želim da se branim jer za time ne osećam potrebu, još manje da odgovaram onima koji znaju pravu istinu, a što im ona ne odgovara, ili ih pogađa, to je već samo njihov problem. Pismo koje sam 31. januara uputio rukovodstvu trgovine u „Simpu“ bilo je sa namerom da ukažem na svu ozbiljnost problema i situacije u kojoj se „Simpo“ nalazi već više godina, a koju karakteriše proizvodnja za magacine, neadekvatan i nestručan rad komercijale, skupi krediti od poslovnih banaka, oslanjanje na finansijsku pomoć države, čime smo nadomeštali nesposobnost naše trgovine. Sa uvođenjem nulte poreske tolerancije juna 2013. godine i nemogućnošću uzimanja kredita od banaka koje su konstantovale veliku prezaduženost „Simpa“, nastaju ogromni problemi u finansiranju obaveza prema radnicima, dobavljačima, bankama državi… Kako su problemi postajali sve veći, i doveli do potpune obustave proizvodnje i nametnuli pitanje daljeg opstanka „Simpa“, normalno je da se javi zabrinutost za dalju sudbinu kompanije, ali i na površinu polako ispliva pitanje odgovornosti.

Zato i tekst u prošlom broju vaših novina vidim, a uveren sam da će to shvatiti i vaši čitaoci, pa i šira javnost, kao pokušaj zamena teza i prebacivanja sopstvene odgovornosti na nekog drugog.

Pa umesto odgovora postavljam nekolko pitanja onome čija je odgovornost u SIMPU najveća.

1. Ko je zadužio firmu o ovolikom obimu? Ko je donosio poslovne odluke o proizvodnji za magacine, o asortimanu, o repromaterijalima, prodajnim cenama za najznačajnije kupce – kumove, pobratime i „prijatelje kuće“, a koje su često bile ispod cene koštanja?

2. Da li je tačno da se poslednjih petnaestak godina najveći deo repromaterijala (koža i eko koža, štofovi, sunđer, mehanizmi, okovi, lakovi i dr.) nabavljaju isključivo preko kumovskih firmi, odnosno preko Vlade Nikolića, Gocete Popovskog, Save Blagojeviča i firme sina predsednika kompanije iz Dervente u Bosni i Hercegovini. Na taj način „Simpo“ je samo u poslednjih pet godina nabavio preko 85 odsto vrednosti materijala?

3. Da li je tačno da je glavni uzrok izlaska „Ikee“ iz poslovne saradnje sa „Simpom“ ogroman broj reklamacija na mehanizmima koji su proizvedeni i nabavljeni od firme iz Dervente čiji je vlasnik sin predsednika kompanije?

4. Kako je, pod kojim uslovima i od koga nabavljana oprema za nove fabrike i za modernizaciju postojećih kapaciteta? Da li je oprema nabavljana direktno od prozvođača ili preko kumovskih firmi? Da li je tačno da su kumovske i pobratimske firme uvećavale cene nabavke dva, tri i više puta, što se i potvrdilo prilikom procene vrednosti imovine od strane ovlašćenih sudskih procenitelja, kao na primeru „Kondive“?

5. Ko je vlasnik Fabrike čokolade „Simka“ i na koji način je postao većinski vlasnik?

6. Ko je većinski vlasnik Fabrike sunđera i sinflina „Simpen“ u Bujanovcu i na koji način je to postao. Da li je tačna informacija mnogo puta plasirana u javnosti da je većinski vlasnik izvesni libanac, zašto se on nikada nije pojavio u „Simpu“ i zašto „njegove interese“ zastupa Bora Milačić, predsednik Nadzornog odbora „Simpa“? Da li je to klasičan primer sukoba interesa? Zašto se cene sunđera iz ove fabrike prema „Simpu“ utvrđuju isključivo u kabinetu predsednika kompanije?

7. Da li je tačno da je sav izvoz „Simpove“ robe u Italiju i Francusku išao preko firme „Prima sofa“ iza koje stoji kum predsednika kompanije Vlada Nikolić, preko koje se istovremeno godinama nabavljaju ključni repromaterijali?

8. Da li je tačno da je formirana nova tapetarija u Šimanovcima iza koje takođe stoji kum Vlada Nikolić, a koja je uzela najbolje modelare iz Razvojnog centra „Simpa“ i Fabrike tapetarskih proizvoda?

9. Kako je privatizovana i ko je većinski vlasnik firme „Kuća stil“. Da li je „Simpo“ otkupljivao najveći deo tiraža ovog časopisa?

10. „Simpo“ je za svoje potrebe kupio od države na Dedinju u Beogradu velelepnu vilu, pa se pitam ko je koristi, pod kojim uslovima i da li je ista otuđena i po kojoj ceni (ako je uopšte i plaćena), kao i ogromni stambeni prostora na Senjaku u Beogradu?

11. Kada će i na koji način predsednik kompanije objasniti radnicima i javnosti koliko je miliona dolara ili evra otpisanih potraživanja od „Simpo spola“ u Češkoj, „Inkanta“, „Prima sofe“ i „Džesima“ iz Italije, kao i višemilionskih potraživanja iz Rusije, Ukrajine, Francuske?

12. Koliko je „Simpo“ koštao privatizacioni savetnik, šta je on za kompaniju uradio od 2005. godine do sada i zašto do danas nije završena privatizacija „Simpa“?

13. Do kada će biti praksa da u „Simpu“ na odgovornim, rukovodećim mestima rade penzioneri, od kojih su pojedini već 20 godina u penziji ili su davno ispunili sve zakonske uslove za odlazak u penziju? Zašto su na pojedinim rukovodećim radnim mestima u trgovini postavljeni ljudi sa nižom školskom spremom od one koja je predviđena sistematizacijom radnih mesta, i to na određeno vreme od po mesec dana u dužem vremenskom periodu?

14. Ko u „Simpu“ ima privatno obezbeđenje od 2000. godine koje je plaćao i plaća „Simpo“?

15. Ko koristi deo voznog parka u Beogradu za privatne potrebe (zimovanja, letovanja, privatna putovanja u inostranstvo…)?

16. Koliko je „Simpo“ koštala kupovina političkog približavanja novoj vlasti nakon 5. oktobra 2000. godine, kao i saradnja sa ljudima iz nekog drugog miljea?

17. Koliko koštaju „Simpovi“ promašeni projekti koji nikada neće biti realizovani?

18. Sa kolikim sredstvima i na koji način je država pomogla „Simpu“ u poslednjih desetak godina (povezivanje radnog staža zaposlenih, obezbeđenje zdravstvenog osiguranja, subvencije, finansiranje socijalnog programa, otpust dugova), i kada ćemo prestati da optužujemo državu kako ne pomaže „Simpo“?

19. Šta je „Simpo“ izgubio na prostorima bivše Jugoslavije i kada ćemo prestati sa licitiranjem stvarnog iznosa te štete?

Postoje i mnoga druga pitanja koja traže i zaslužuju odgovor. Uveren sam da će odgovori na ova pitanja biti interesantni i od značaja ne samo za radnike i dalju sudbinu„Simpa“, već i za širu javnost i nadležne državne organe.

Insistiram da ovaj moj tekst objavite u celosti, integralno bez izmena i dopuna

U Vranju, 1. septembra 2014. godine.