Stari sjaj je teško vratiti, treba novca i vremena, ali možda bi makar mogli da učinimo nešto da se bar male stvari koje čine život unaprede. Čiste ulice, miris lipe, sporija vožnja, obzirnije parkiranje i ljudski odnos prema komšijama i sugrađanima bi mogli biti jedan od prvih koraka ka pokretanju stvari na bolje. Treba vratiti veru u ljude, bez obzira „čiju su“. Ja nekako još uvek verujem u ljudsku dobrotu
Rođena sam 1978. godine u Vranju, tako da su sva sećanja na moje detinjstvo vezana za osamdesete godine prošlog veka. Sa ove distance nekako počinje da se kristalizuje ta razlika između 20. i 21. veka. Detinjstva se sećam po mirisu lipe u Zmaj Jovinoj ulici, crvenci na koncu su bili omiljeni slatkiš, Robna kuća centar snabdevanja. Prskanje vodom i „metenje“ dvorišta i dela ulice ispred kuće, bila je prva lekcije iz domaćinstva sa mamine strane. Sećam se i da se druženje sa ostalom decom iz komšuluka odvijalo uglavnom na ulici, a opasnosti od saobraćaja nije bilo, jer se tada nekako sporije vozilo. Komšijski odnosi su bili vrlo skladni: jela se paradajz salata u dvorištu nekog od komšija, a sutradan se sve to isto organizovalo kod sledećeg… i tako u nedogled. U crkvu se išlo, ako se išlo, na Božić i Uskrs. Mali broj ljudi je prisustvovao liturgijama, jer se većina zbog malera hvatala za dugme kad vidi sveštenika na ulici. Dnevnik u pola osam je bilo vreme kada se u svakoj kući čulo: „Ćutite da čujemo“. Komentara nakon dnevnika uglavnom nije bilo, a o politici se nije razgovaralo.
PROFIL
Rođena sam u Vranju 4. juna 1978. Nisam udata i nisam se udavala, ekonomista sam, zaposlena sam, radim od svoje dvadesete godine, bila zaposlena u Koordinacionom telu Vlade RS, OEBS-u, ARC International-u ….. Predsednica sam UO Inicijative za integracije. Politikom sam počela da se bavim sa nepunih 18, a prestala sa 30 godina. Moji politički ciljevi, koji su isti kao i kad sam imala 18, ni danas, kad imam 36, nisu realizovani, iako se na njima radi poslednjih 14 godina.
&&&
U kući se uvek znalo da ko je najmlađi mora da okreće antenu, a glava kuće je govorila: „Malo ulevo, vratiiiiii, ne, ne na drugu stranu“, i konačno „dobroooooo je“, označavalo je da je slika na jednom od dva programa mogla da se prati. Radio, gramofon i pucketanje ploča su bili simboli vremena, a TDK kasete i pojava vokmena revolucija u načinu slušanja muzike, a uz to naravno i nezaboravno iskustvo premotavanja kaseta uz pomoć olovke. Igrali su se košarka, fudbal, konzerve, žmurke, mačke, a rolšue i bicikl bili glavna prevozna sredstva. Nosili smo “startas”, “kosimod” i “zagi” patike, ali nekako se tada nije obraćala pažnja na to kako je ko obučen. Sećam se da su se mama i komšinice danima pripremale za zabave koje su tada organizovane, a bilo ih je raznih, ribarska, zanatska, osmomartovska… Ajvar i zimnica su se pripremali kolektivno u jednom od dvorišta u komšiluku, a tako se pristupalo i svinjokolju koji je u to vreme uvek bio negde oko 29. novembra. Redovno se išlo u bioskop, Brus Li je bio prava zvezda, a nunčake glavni rekvizit po izlasku iz bioskopske sale. Tu negde je bila i glavna hit knjiga Erica Van Lustbadera, Ninja, a kasnije i Mikokoje su prelazile iz ruke u ruku. Tango Šojić se pevao krišom zbog strogih organa upravljanja, a Tozovac i Toma Zdravković pevali himne gradskih ulica starijih generacija. Ćoska, Hotel Vranje i deo kod Baba Dike su bili stecište mladih, a oni su se delili na šminkere i rokere, u to vreme se narodnjaci nisu slušali; možda i jesu, ali krišom, da ne sazna društvo. Tako je bilo nekada…
&&&
Danas sve te naše ulice imaju ista imena, ali su neprepoznatljive. Nema više onih tragova od poprskane vode po ulici da se ne diže prašina dok se mete. Nema više druženja po komšijskim dvorištima, nema dece na ulici jer je nebezbedno. Analogne TV antene, gramofoni, vokmeni i kasete su stvar istorije. Umesto Tarzana, Sport Bilija i Toma i Džerija se gledaju neki crtani filmovi čiji glavni junaci deluju zastrašujuće, a video igrice i kompjuteri su zamena za pentranje po drveću i kradju komšijskih voćki. Ceca je postal srpska majka i idol mladih generacija, Rock and Roll je iz mainstream-a prešao u underground. Džoni Štulić je napustio ove prostore, a većina muzičara iz tog vremena prešla na etno koncept i bela odela. Tango Šojić je slika i prilika društva, a bioskopi više ne postoje zbog ekonomske neopravdanosti.
&&&
U crkvu se ide masovno, a sveštenici su od “malera” uznapredovali do opšteprihvaćenih i zaštićenih. Dnevnik u pola osam je u međuvremenu postao asocijacija na strašna vremena koja su nam donele devedesete, a koje se pokušavaju ispraviti od početka ovog našeg 21. veka. On nam je doneo politiku kao osnovno sredstvo za život u svakom smislu. Ljudi se danas karakterišu prvo kroz pripadnost ovom ili onom, a tek na kraju po karakternim osobinama. Kakav je ko čovek je prestalo da bude važno, važan je samo ciji. Nekako smo zaboravili da svako od nas pre svega treba da bude svoj. Zaboravili smo da je biti dobar ili loš čovek prvi osnov za nečije vrednovanje. Zaglibljeni u sopstvene probleme smo zaboravili da obraćamo pažnju na ljude oko sebe. A onda nam nekako izgleda lakše da vodimo računa i brigu o tuđim životima, jer suočavanje sa sopstvenim izgleda ne ide baš sjajno. U čitavoj toj zbrci, za koju iskreno verujem da smo svi mi pomalo odgovorni, dozvolili smo da naš „Mali Pariz“, kako su Vranje nekada nazivali, poprimi oblik Proklete avlije iz koje niko ne vidi izlaz.
&&&
Stari sjaj je teško vratiti, treba novca i vremena, ali možda bi makar mogli da učinimo nešto da se bar male stvari koje čine život unaprede. Čiste ulice, miris lipe, sporija vožnja, obzirnije parkiranje i ljudski odnos prema komšijama i sugrađanima bi mogli biti jedan od prvih koraka ka pokretanju stvari na bolje. Treba vratiti veru u ljude, bez obzira „čiju su“. Ja nekako još uvek verujem u ljudsku dobrotu, nije da me život nije učio da ne treba, ali ipak neću da dozvolim da sve ljude poistovetim sa tim lošim primerima. Loših primeraka ljudske vrste je bilo i u 20. ima ih i u 21., a biće ih i u svim narednim vekovima. Pitanje je samo hoćemo li dozvoliti da svi postanemo loši primeri jer je takvo vreme došlo?
&&&
Nadam se da će ona naša dobra strana pobediti, da nam neće biti teško da između naših i njihovih prepoznamo ono što je zajedničko svima nama. Da uspemo da u našim razlikama pronađemo ono što je slično, da naše odnose gradimo na tim osnovama. Potrebno je samo malo dobre volje i tolerancije. Jer, uprkos poteškoćama sa kojima se svi suočavamo u sopstvenim životima ne treba da zaboravimo da ne živimo sami, već da i naše komšije i sugrađani biju soptsvene bitke koje su nekad lakše, a nekada i mnogo teže od naših.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.