Devojke iz komšiluka

Podrazumevano, čitavo mesto odiše hardkor estetikom, pa tako izgedaju i domaćice. Nešto između haljinice i šorca, preko preplanulih butina, odeća koja više otkriva nego što kamuflira, visoke potpetice, pirsing na pupku, traka koja tek pridržava grudi i tetovaže na „zanimljivim mestima“. Počinje igra

One su mlade, zgodne i lepe. Graciozne i provokativne. Mirišu ko dženetske hurije. Plesom do zore zabavljaju goste u bujanovačkim noćnim klubovima oko kojih se zgražavaju licemeri, iako ovakvih mesta za „velike dečake“ ima širom Srbije, Evrope i Sveta gde je industrija zabave jedan od najunosnijih biznisa od koga korist imaju svi. Jer, zamislite zaboga, ovde navodno zli Albanci pljeskaju stražnjice srpskih devojaka, i ko zna šta im sve rade, uz potresne izjave čuvara srpske moralne čistote. Gosti ovakvih mesta su svi koji imaju novac, a opušta ih, uzbuđuje ili jednostavno im prija ovakva zabava, a u posao je uključen šarenoliki svet jer, poznato je, lova ne smrdi i nema nacionalnost.  Ali, da se vratimo na temu i vidimo da li je to baš tako ko što tvrde čistunci, uz naglasak da ovim što sledi ne želimo da glorifikujemo u suštini nepoželjno ponašanje, naprotiv, ali ni da držimo etičke pridike ceneći iznad svega individualnost i lične slobode, već da makar zavirimo u jedan po definiciji zatvoren i zabranjen svet. A sve što je zabranjeno ljudima je drago; ili – svako od nas ima svoje veselje.

NEMA ŠTEDNjE

Vaš reporter slučajno se, drugim poslom, zatekao proteklih dana na jugu Srbije, gde su ga prijatelji, želeći da mu učine prezent, odveli u Bujanovac u provod. Prva slika ovog grada uveče ne odaje utisak kasabe i mesta nabijenog nacionalnim tenzijama. Ulicu je gotovo nemoguće preći od defilea skupocenih automobila stranih i domaćih tablica, kafići, bašte i restorani prepuni su mladog sveta a meštani kažu da je tako svakog leta kad rodni kraj pohode, kako se to kaže, „naši ljudi na privremenom radu u inostranstvu“!

U gradu nekoliko godina već, a posebno u poslednje dve, radi desetak klubova sa striptizetama kojih ovde, priča se, ima od 100 do 150. Iz Beograda su, Niša, Novog Sada, Kragujevca i drugih gradova:

– Iz Beograda sam, imam 30 godina i u ovom klubu sam najstarija. Ovde sam duže od mesec dana, pre toga sam radila po Beogradu, u Makedoniji i u Crnoj Gori. Gazda nas uvažava i poštuje, mušterije su korektne i lepo plaćaju – priča jedna od devojaka.

– Posao, kao i svaki drugi – dodaje, insistirajući na reči „posao“.

Enterijer kluba, u kojem je vaš reporter proveo veče, ekskluzivan je i vidi se da se nije štedelo: udobni separei, bogat šank i raznobojna svetla koja razbijaju mrak. Iz zvučnika biju ritmovi koji najpre pogađaju dijafragmu pa tek onda uši. Osvetljenje je takvo da ne razaznajete lica gostiju, samo ženske siluete koje se njišu u ritmu muzike. Za jednim stolom sede devojke zbog kojih se i dolazi na ovakva mesta. Pijuckaju neka šarena pića i, kao što čine njihove vršnjakinje dok bleje po kafićima, čeprkaju po mobilnim telefonima. A ove cure samo naizgled dokoličare – ovde se udarnički radi. Pristigle goste konobar upućuje gde da sednu i odmah pita šta će da se pije. Devojke prekoputa se došaptavaju, šmekaju i namiguju, verovatno se dogovaraju koja će da priđe. Zajedno sa pićem, njišući kukovima, prilazi i jedna od njih. Podrazumevano, čitavo mesto odiše hardkor estetikom, pa tako izgedaju i domaćice. Nešto između haljinice i šorca, preko preplanulih butina, odeća koja više otkriva nego što kamuflira, visoke potpetice, pirsing na pupku, traka koja tek pridržava grudi i tetovaže na „zanimljivim mestima“. Počinje igra, „mešanje“ kako se kaže u ovom kraju. Umetnica zabacuje glavu unazad, mazno se dodiruje, seda gostima u krilo… U tom momentu dolazi i njeno piće, nekakva beličasta tekućina natočena u elegantnu stolovu čašu. Pada i prvi bakšiš, koji se meće pod onu nit koja spaja prednji i zadnji deo tangi, mada neki za to koriste i dekolte. Stvar afiniteta, reklo bi se. Uz piće, devojka od kelnera dobija i nekakav žeton – moneta koja se ovde koristi za utvrđivanje procenta koji igračica dobija od prodatog pića. I ovde, kao i u drugim gradskim klubovima ove vrste, piće za damu košta 500 dinara, iako je unutra sok ili mala čašica vina. Piće koje pijemo je valjda trista, sve u svemu cene su kao u Beogradu.

„Merak nije skup“ – objašnjavaju na jugu Srbije.

Piće i bakšiš pokazuju se kao stimulans. Kukovi i zadnjica umetnice se opasno približavaju preponama a grudi licu, čitav lokal se njiše i zanosi, a ruke meraklija vode ritam priključene za devojačka bedra. Pipanje je dozvoljeno, naravno uz bakšiš, ali nikakve grubosti ne dolaze u obzir. Jer, zbog nedoličnog ponašanja ovde ćete imati posao sa ni malo naivnim momcima iz obezbeđenja. Šou traje možda pola sata – došlo je vreme da devojka malo dane dušom, pa odlazi za svoj sto a na njeno mesto dolazi druga. Ritual je isti – „prljavi ples“, sedenje u krilu i po koji bezobrazni dodir. Uglavnom, ništa strašno, nagledali smo se i gorih stvari.Koliko sve ovo košta, drugom prilikom, da ne kvarimo gušt.

Sa onom sagovornicom, beogradskom plesačicom, sutradan na kafi u jednom gradskom lokalu, saznajemo još neke detalje ove priče, uz dva uslova – nema slikanja i objavljivanja imena.

– Radimo do pet ujutru, presvlačimo se i idemo na spavanje – priča ona.

Prekoputa sedi sasvim obična devojka, diskretno našminkana, u „civilnom odelu“ – bermude i majca. Ne želi da ulazi u detalje kako je dospela ovde, ali priznaje da se ovim poslom bavi sedam, osam godina. Zapostavila je fakultet i, kako to već biva, na poziv drugarice iskoristila tinejdžersko znanje stečeno po plesnim školama i prestoničkim diskotekama.

– Radim preko agencije u Beogradu, ona nas šalje tamo gde ima posla. Maksimalno smo zaštićene, obezbeđeni su nam stan i hrana, a mesečno lepo zaradimo. Nemoj o ciframa, imamo procenat od pića i bakšiša, ali ako ti kažem da bolje prolazim nego da radim u državnoj službi sa fakultetskom diplomom, biće dovoljno. I to mnogo bolje. Gazde u Bujanovcu su fer, ispune ono što obećaju, i to je to – priča.

Kaže da među njenim drugaricama ima različitih sudbina, ali ne želi da priča o drugima. Njeni, naravno, ne znaju detalje posla, a i ne zapitkuju je mnogo. Slično je i sa drugim devojkama, a naša sagovornica kaže da je jedan od stereotipa i taj da su sve one iz takozvanih disfunkcionalnih i siromašnih porodica:

– Znaš ono, ćale alkoholičar, brat ili sestra narkomani, tužno detinjstvo, i tako to. Ma, nema to veze, nema pravila. Moji su solidno situirani, ali ja sam, posle nekih ličnih razočarenja, želela da se osamostalim, želela sam izazov. Tako je počelo i priznajem da sam pomalo umorna. Želim da sakupim dovoljno novca i počnem da se bavim nekim privatnim biznisom.

Ima ovde, nastavlja, i studentkinja, i razvedenih žena koje su rano ušle u brak, i devojaka iz dobrih kuća, ali i onih drugih. Sve nas spaja, možda ćete se začuditi, ljubav prema ovom poslu i želja za zaradom.

– Pa i vi radite valjda zbog para?!

Iz njenih reči isijava iskustvo, pa se ne otvara na osetljive teme, iako joj užasno smetaju stereotipi koji njen posao poistovećuju sa prostitucijom.

– Ne mogu da tvrdim da neka devojka ne vodi ljubav za novac jer nisam videla tako nešto. Naravno, ima onih koje se zabavljaju s muškarcima zbog udobnosti koju im pružaju, finih poklona, garderobe, provoda. Ali, to nije prostitucija – objašnjava.

POŠTENE DEVOJKE

Termin, pa ako hoćete i zanimanje „sponzoruša“ u Srbiji je postalo aktuelno devedesetih, i povezuje se za devojke znatno mlađe od svojih partnera, koje im pružaju ono što ne mogu njihovi vršnjaci u siromašnoj zemlji. Shodno situaciji, i današnje sponzoruše zadovoljavaju se malim znacima pažnje.

– Pa, sponzoruša ima svuda, ne samo među nama. Samo je problem što na nas tako gledaju samo zato jer plešemo po klubovima, a ne vide šta „poštene devojke“, mamine i tatine ćerke, rade noću – dodaje pomalo ljutito.

I zaista, diskoteke, kafići i uopšte mesta za provod u celoj zemlji puni su devojaka koje ponašanjem i stilom oblačenja neodoljivo podsećaju na svoje vršnjakinje iz bujanovačkih klubova. „Vruće“ pantalonice, duboki dekoltei, pirsinzi i tetovaže, napadna šminka zaštitni su znaci devojaka rođenih neposredno pre, za vreme i posle ratova u Jugoslaviji, čiji se vrednosni sistemi nikako ne mogu nazvati poželjnim.

– Zbog svega toga me nervira kad u novinama pročitam da smo prostitutke, tek tako, bez dokaza, samo zbog posla kojim se bavimo. Uredno smo prijavljene u mestu boravišta, imamo radno vreme. Posle toga smo slobodne da radimo šta nam je volja. Važno je da nas niko ne prisiljava na ovaj posao, ne vezuju nas i ne zatvaraju, ne uzimaju nam papire, ne maltretiraju. Ma, imamo kod domaćina status kakav bi svaka žena poželela.

I zaista, ove devojke tokom dana, uglavnom poslepodne kad se naspavaju, Bujanovčani viđaju po gradu – u prodavnicama, kafićima, restoranima, bazenima – sasvim same i sasvim slobodne.  Žive po hotelima i iznajmljenim kućama u koje ne dovode društvo. Mame uzdahe upravo jer su van posla uzdržane i hladnjikave. Bujanovčani pričaju da su u početku skretale pažnju, što je tako svojstveno provinciji, ali da danas to nije tako. Jednostavno, ove trudbenice su obične devojke iz komšiluka.