Samo najbolji opstaju

,

Džaba ti najbolje plaćene svirke, ma džaba ti sve što trubač može da ima ako ne dobiješ nagradu na Vlasinskom letu, ne duneš sa velike bine u Guči i ne dobiješ tamo neku nagradu. E, za to živimo cele godine

Na Dragačevski sabor, koji Guču pretvara u prestonicu trube i traje do nedelje, tradicionalno najviše orkestara koji se takmiče dolazi sa predtakmičenja koje se za trubače Jugoistočne Srbije održava u Surdulici. Ove godine, titulu NAJBOLjI ORKESTAR, po ocenama stručnog žirija, ali i plasman u Guču dobio je orkestar Bojana Krstića iz Vladičinog Hana.

– Džaba ti najbolje plaćene svirke, ma džaba ti sve što trubač može da ima ako ne dobiješ nagradu na Vlasinskom letu, ne duneš sa velike bine u Guči i ne dobiješ tamo neku nagradu. E, za to živimo cele godine – počinje Bojan.

KO ZA VOJSKU

Cele godine hansko naselje Poljana odjekuje od trube. Samo tu ima nekoliko orkestara. Većina njih se takmičila na predtakmičenju „Vlasinsko leto“, ali samo jedan orkestar iz Hana ide u Guču. Vežbaju, kaže Bojan, stalno.

– Neki članovi orkestra mi nisu odavde, pa da ne bismo gubili vreme, a i da budu odmorniji, spavamo kod moje kuće. Žena je već navikla da kuva kao za vojsku, udajom za mene nije dobila dvoje dece, evo dobila ih je još desetoro da hrani, ceo orkestar – uz odobravanje supruge Žakline, priča nam Bojan Krstić.

Bojan potiče iz muzičarske porodice i priznaje da mu je ta činjenica mnogo pomogla u karijeri.

– To je najvažnije. Niko od nas nikada nije nigde radio, muzika nas je odhranila, tako ću evo i ja svoju decu. Moj otac Dragiša je još šezdesetih godina svirao harmoniku i nema te kafane, vašara, sabora ili bolje svadbe na jugu ali i šire, a da on tamo nije svirao. Često je bio odsutan, ali se niko nije žalio, bila su to zlatna vremena. Sve što smo moj brat Peda, klavijaturista, i ja naučili o muzici, ali i o životu, naučili smo od njega.

– U to vrme – uključuje se otac Dragiša –  svadbe su trajale po tri dana, a samo jedna muzika. Sad kad pomislim, čudim se kako smo izdržali. Po mladu se išlo iz jednog u peto selo, peške sa sve muzikom. Dobro se zradjivalo, ali uvek smo imali dušu, što se kaže. Kad vidiš da neko ima merak da napravi lepo veselje, a nema puno para, mi se i ne pogadjamo mnogo, znamo da će već sledeća svirka da ispadne kod nekoga kome ćemo i ovu da naplatimo.

Sad, nastavlja, nije više tako:

– Dođoše onda loše godine za kafanu, pa sam morao da se prestrojim, a da vam kažem iskreno, oduvek sam voleo pleh muziku. Mislio sam da će biti teže, ono jok, samo volja i naučih da sviram tenor trubu. I sa trubačkim orkestrom sam dobro prolazio, devedesetih godina su trubači bili opasno popularni, ne mogu da se žalim. Tako je i Bojan, polako, još kad je bio jedva malo veći od trube, počeo da vežba i uči.

Bojan kaže da je od oca dobio nekoliko presudnih saveta:

– Da sačuvam orkestar, a to znači da ne menjam članove nego da postanemo kao porodica, da budem pošten kad se deli novac, pošten prema domaćinima kod kojih sviramo a što se tiče takmičenja i sviranja uopšte, rekao mi je da bez obzira da li izaberem da budem kazandžija, bravar, fizer, doktor, pekar, moram da se trudim da budem najbolji. Ili tako ili bataljuj i traži drugi leba, stalno mi je govorio. Tako je i bilo i vidim  da je sad ponosan na mene.

Mnogi se takmiče ali retki pobedjuju. Bojan misli da je na takmičenjima presudno poštovati jasne propozicije:

– Prvo i najvažnije je što nagrade i na predtakmičenju u Surdulici i na saboru u Guči dodeljuje stručni žiri. To su etnomuzikolozi, profesori trube i profesori muzike. Njih ne možeš da prevariš. Mi smo muzički nepismeni, sviramo po sluhu a ne po notama, ali je važno da se odsvira što tačnije. Mnogi drugi orkestri već u startu prekrše osnovne propozicije i bivaju diskvalifikovani zato što ne sviraju ono što se traži. Propozicije su jasne: jedna izvorna pesma i jedno kolo ili čoček. Neki sviraju novokomponovane pesme, prevare ih neki kobajagi aranžeri pa im je uzalud što su se uopšte i mučili. Neki i izaberu dobru izvornu pesmu, ali misle da će da zadive žiri ako prave neke varijacije, ubacuju rumbu ili neke druge ritmove, pa ni to ne valja. Žiri ceni tačno i čisto sviranje i tu nema filozofije. Da ti kažem, svi mi slušamo jedni druge i kao što sam ja siguran da sam bio dobar, verujem da i moje kolege iz drugih orkestara znaju kad su omanuli, samo što to nikad neće da priznaju; ali dobro, već naredna godina je prilika da budu bolji.

PORODICA
Dok smo razgovarali u domu Krstića, nekako su sve oči uprte u najmladjeg člana porodice, petogodišnjeg Luku koji trubu ne ispušta iz ruke. Pokazao nam je i šta je već naučio da svira, a porodica je odlučna da on svoje muzičko znanje stiče i gradi u nekoj od muzičkih škola. Bojanova supruga Žaklina, takodje se bavi muzikom, u Han je iz Požarevca došla iz muzičke porodice, peva i snima u tamošnjem studiju svog oca. Velika je podrška svom suprugu i prati ga uvek kad može, na svim takmičenjima. Kaže nam da posebno mesto u kući koje sa velikim trudom uredjuje i održava jeste ogromna polica sa svim uramljenim plaketama, zlatnim trubama, peharima i priznanjima koje je osvojio njen suprug.

POZLATILA SE

Bojanova kuća puna je pehara, nagrada i priznanja:

– Imam tri prve nagrade na Vlasinskom letu, dve prve u Guči, neke su još iz vremena kad sam svirao u kategoriji pionira, šest puta drugoplasirani orkestar u Guči, pet nagrada za najbolje odsviranu pesmu, nagrade za najbolji veliki bas, dobošara… ne pametim ih sve. Nagrade puno znače u svakom smislu. Recimo, 2004. godine, na predtakmičenju u Surdulici je bilo 45 orkestara iz jugoistočne Srbije. Tad se od trube dobro zaradjivalo i svi su hteli u trubače. Nije to dugo trajalo. Opstali su samo najbolji. Već 2008. menadžeri su počeli da odvajaju najbolje, hteli su da sa nama rade dobri profesori muzike i aranžeri. Do danas, 70 odsto orkestara je prestalo da radi, ostali su samo najbolji jer se svima nije isplatilo da rade ako nisu bili  spremni da rade na sebi. E, kad me pitate za nagrade, da li se isplate, iskreno kažem –  veoma. Sad smo svi na internetu. Više nam i ne trebaju menadžeri da nam ugovaraju svirke po uglednim hotelima, klubovima i restoranima u zemlji i inostranstvu. Svi mi koji smo ozbiljno u ovom poslu imamo svoj sajt na kome su svi podaci, a ljudi koji nas zovu, prvo gledaju da li i koliko nagrada imamo iz Guče i sa Vlasinskog leta. Što više, to je i cena veća. Kao moj otac, ja sam svoju kuću sagradio od trube, od toga živi cela porodica i ne žalimo se.

Dok razgovaramo, Bojan već pakuje stvari za Guču. Ambicije su, kao i uvek, velike:

– Mi se tamo uvek dobro provedemo, svi se znamo, i mi takmičari i domaćini, iz godine u godinu su uslovi smeštaja sve bolji, ne mogu da se žalim, a što se takmičenja tiče, pa zna se – očekujem Prvu trubu! Malo smo napeti i pod tremom, ali to je normalno. U petak sviramo veliki ponoćni konert a u subotu je takmičenje.

Na polasku, domaćinu želimo sreću uz tradicionalni trubački pozdrav kojim oni jedni druge prate u Guču: POZLATILA TI SE TRUBA!