Ništa bolje nismo zaslužili

,

Vranje je danas zrelo za prinudnu upravu. Ta užasna isprepletnost političara, lokalnih kvazi-privrednika, inspektora, službenika gradske uprave, kriminalaca, sudija, advokata, koji su kao u nekoj simbiozi međusobno srasli i svi se burazerski ispomažu, može se razrešiti samo snažnom spoljašnjom intervencijom

Sva moja sećanja o Vranju iz vremena mog odrastanja i sazrevanja, i moja današnja razmišljanja o gradu u kome sam rođen i u kome sam proveo najveći deo svog života, prepuna su ambivalentnih osećanja.

***

Moja generacija rasla je i formirala se tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, u vreme kada su naši očevi uspeli da u Vranju izgrade jedan uređen, ekonomski i društveno relativno uspešan grad. Te dve decenije obeležene su privrednim napretkom i formiranjem solidne lokalne administracije. Vranje je 1989. godine imalo skoro 36.000 zaposlenih, od čega je većina radila u proizvodnji, a tek jedan mali deo u državnom i lokalnom aparatu. Moja sećanja na tadašnje učiteljice, profesore, doktore, inženjere, sudije, fabričke direktore i političare obeležena su jasnom predstavom o ozbiljnim i uglavnom poštenim ljudima, doraslim pozicijama na kojima se nalaze. Njihovim delovanjem u Vranju je stvoreno jedno respektabilno društvo, u kome se moja generacija moralno i vaspitno oblikovala na  uzoran  način, upravo onako kako to priliči svakoj  građanskoj sredini.

***

Međutim, nekakvi nedostojni i svojim pozicijama nedorasli političari uspeli su da, od početka devedesetih godina 20. veka pa sve do danas, u Vranju devastiraju sve ono što je u prethodnom periodu stvoreno. Razmere te destrukcije, koja je na svakom koraku golim okom vidljiva, do te mere su velike da, nažalost, racionalan govor o onome šta se danas zbiva u našem gradu više nije moguć. U Vranju danas ima tek nešto manje od 18.000 zaposlenih od kojih je manje od polovine u neposrednoj proizvodnji. Stepen partijskog razaranja privrede, sudova, ključnih lokalnih institucija, gradske uprave, itd. do te mere je veliki da više nije moguće da se metastazirani problemi reše iznutra, mirnim i legalnim putem. Vranje je danas zrelo za prinudnu upravu. Ta užasna isprepletnost političara, lokalnih kvazi-privrednika, inspektora, službenika gradske uprave, kriminalaca, sudija, advokata, koji su kao u nekoj simbiozi međusobno srasli i svi se burazerski ispomažu, može se razrešiti samo snažnom spoljašnjom intervencijom.

***

Tajna solidnosti društva u kome je moja generacija rasla nije bila u nekom višem stepenu obrazovanja tadašnjih građana Vranja. Naprotiv, u proseku su ljudi onda imali manje škole, a nije bilo ni toliko visoko obrazovanih. Jednostavno, ljudi su tada bili moralniji. Držalo se do poštenja, dostojanstva i ugleda. Tako je učiteljica ličila na učiteljicu, doktor na doktora, direktor na direktora, a političar na političara. Na svima koji su završili visoke škole to se i videlo, a imalo je šta i da se čuje.

***

Danas ima sve manje onih koji liče na to što rade. Za uspeh i unapređenje kriterijum nisu kompetencija i moral, već puka partijska pripadnost. Sve je manje profesora koji ozbiljno promišljaju nastavne probleme, sve je manje doktora koji leče pacijente, sve je manje direktora koji se bave privredom, sve je manje sudija i advokata koji razumeju svoj posao. Partokratijski režim, koji više od dve decenije vodi ovaj grad, uspeo je da iz institucija potpuno protera znanje i stručnost, a u njih je u međuvremenu uterao bespogovorno podaništvo i moralnu bestidnost. O tome najbolje svedoči ukupna stvarnost koju živimo – privredni kolaps, potpuna atrofija gradskih institucija na svim nivoima, saobraćajni i komunalni haos, urbanistička devastacija. Partije su potpuno preuzele i okupirale sve ključne institucije u gradu i ove sada služe privatnim interesima njihovih članova. Građanstvu, ako to uopšte nekad poželi, neće biti lako da pomenute institucije vrati u svoju službu. Tu ne treba biti naivan.

***

Naravno, i sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka bilo je puno toga što je trebalo kritikovati. Postojali su brojni problemi. Neke od njih danas vidimo jasnije. Politika, u  ideološkom smislu, jeste određivala sve što se dešavalo u privredi i društvu, međutim, ona nije gušila i uništavala život, već ga je naprotiv omogućavala. Stoga se njome niko nije previše opterećivao. Svi prpadnici moje generacije formirali su se, istina, u jednoj ideološkoj atmosferi, ali svako ko je to želeo mogao je prema svojim željama i sposobnostima da oblikuje svoj život. Tako smo birali muziku koju slušamo, način oblačenja, filmove koje gledamo, knjige koje čitamo, škole i fakultet na koje ćemo ići, posao kojim ćemo se baviti. Tako smo formirali i naše životne stavove. Preko njih smo sazrevali i postajali ličnosti. Drušvo u celini, ali i lokalna zajednica su to omogućavali, pospešivali i na različite načine vrednovali.

***

Paradoksalna je činjenica da je tada bilo manje medijskih glasila, ali da je javno mnjenje bilo snažnije. Njega, suprotno našim današnjim predrasudama, ne stvaraju samo mediji, već i svako javno saopšteno kompetentno mišljenje, javna kritika, otvoreni razgovor u okviru neke tribine ili debatnog kluba, i slično. Uprkos ideloškom karakteru vremena u kome smo odrastali, ono je davalo više mogućnosti za otvorenu međusobnu kritiku i više prilika za kompetentni sukob mišljenja u okviru neke institucije. Frapantna je činjenica da i pored zastrašujućih razmera ekonomske i društvene katastrofe, koja je danas zadesila Vranje, o tome u postojećim medijima i ukupnom javnom prostoru ne postoji nikakva građanska debata. Za autora ovih redova je potpuno neshvatljivo da i pored očigledne urbanističke i građevinske destrukcije, kojom je Vranje poslednjih godina unakaženo, a za koju je direktno odgovorna Gradska uprava, nijedno strukovno udruženje, ili neki ugledni arhitekta ili urbanista, nisu našli za shodno da se kritički oglase i javno iznesu svoj stav. Sitni interesi, logika nezameranja i nedostatak građanske hrabrosti doveli su danas Vranje u stanje potpune besperspektivnosti.

***

Vranje iz sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka bilo je ozbiljna lokalna zajednica, sa respektabilnom privredom i gradskim institucijama. Uprkos mnogim problemima, o kojima se može kritički diskutovati, tadašnji radnici, učitelji, doktori, privrednici i političari, rečju, svi građani, stvorili su jedno relativno solidno građansko društvo. Ono, međutim, danas više ne postoji. Tokom poslednje dve i po decencije uništili su ga, pre svega, oni koji su ga politički i ekonomski vodili – besramni političari i nesposobni privrednici, ali uništavali su ga i loši profesori, nesavesni lekari i urbanisti, korumpirani gradski službenici. Zahvaljujući potpunom nedostatku savesti, znanja, poštenja i bilo kakve jasne vizije o tome kuda treba voditi grad, političari su danas Vranje prepustili polusvetu koji sve glasnije i drčnije oblikuje našu stvarnost. Privredni subjekti su sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka bile na daleko poznate vranjske fabrike, danas su to kladionice i kafići. Ono što je ostalo od gradske imovine čerupa se i rasparčava na sve moguće strane. Policija, sudovi, javni prvobranicioci, lokalni odbornici i ostali odgovorni to nemo gledaju. Svako ima neku svoju malu špekulaciju. Najjednostavnije rečeno, Vranje je danas propalo zato što više nema nikog ko bi ga štitio.

***

To je stvarnost koju danas živimo u Vranju. Nažalost, u njoj jedva da ima nečeg dobrog. Ako i postoji neka pozitivnija priča o našem gradu, onda je ona ili istorijska ili lična. Neko bolje Vranje danas može postojati samo virtuelno, u romanima,  istorijskim knjigama, u sećanju, u glavama mladih ljudi, rođenih Vranjanaca, koji se školuju po svetu, rade u poznatim svetskim firmama i grade uspešna društva i privrede  u nekoj drugoj zemlji, u nekom drugom gradu. Nama ovde ostaje da očekujemo nove eksplozije, nove paljevine i hapšenja, i da nemo prisustvujemo daljem privrednom i društvenom sunovratu grada Vranja. Ništa bolje nismo ni zaslužili.