Na minskim poljima u Čečeniji

, , ,

Grupu od 18 građevinara iz Vranja, Surdulice, Vladičinog Hana i Bujanovca, umesto u Moskvu i Soči, bez njihovog znanja i bez prethodnih informacija, medjunarodna kriminalna družina poslala u 9.000 kilometara daleku Čečeniju i glavni grad Grozni, da čiste minska polja. Viši sud u Vranju oslobodio je režisere ove drame uz obrazloženje da u njihovom slučaju „nema elemenata krivičnog dela radne eksploatacije“

Umesto da rade u Moskvi ili na olimpijskim objektima u Sočiju, 18 iskusnih građevinskih radnika s juga Srbije završilo je u Groznom i Čečeniji na čišćenju minskih polja. Svi su oni bili predmet međunarodne trgovine ljudima i radne eksploatacije, zbog čega su tužili organizatore ove međunarodne prevare. Ipak, čini se da je od svega najstrašnije to što je Viši sudu Vranju oslobodio režisere ove drame uz obrazloženje da u njihovom slučaju „nema elemenata krivičnog dela radne eksploatacije“.

BODLjIKAVA ŽICA

Saša Kopšić, nezaposleni građevinac iz sela Ćukovac kod Vranja, jedan je od  stradalnika. Bolestan i skrhan najpre životnom dramom, a potom i sudskom nepravdom, danas živi u sedmočlanoj porodici u kojoj niko ne radi. U iščekivanju da Apelacioni sud u Nišu preinači presudu Višeg suda u Vranju, Kopčić u potrazi za pravdom, obija pragove državnih institucija, ali i Centra za socijalni rad jer nema od čega da živi.

POSLEDNjA VEST
APELACIONI SUD VRATIO PREDMET U VRANjE
Ova drama je, po svemu sudeći, vraćena na pravi put. U trenutku zaključenja ovog broja (utorak oko 10,00 časova), iz izvora bliskih policiji, „Vranjske“ saznaju da je Apelacioni sud u Nišu presudio i da se „odluka kuca“. A, odluka u  najkraćem glasi: predmet se vraća Višem sudu na ponovno odlučivanje.
Znači li to da je sud našao povrede u postupku i da je prihvatio kvalifikacije odbrane, da su u ovom slučaju dokazani elementi radne eksploatacije, saznaćemo uskoro.

-Posle jednog oglasa na lokalnoj televiziji u leto 2011. godine, nas nekoliko zainteresovanih, javili smo se organizatoru Goranu Joviću (1968) iz Vranja. Nas pedesetak Jović je, jula 2011, autobusom poslao za Moskvu. Na granici Ukrajine i Rusije preuzeo nas je Nenad Simić iz Vranja, Srbin sa ruskim pasošem, koji tamo živi – besan je Kopčić.

Organizator kriminala, došljake iz Srbije tu je podelio na grupe. Grupu od 18 građevinara iz Vranja, Surdulice, Vladičinog Hana i Bujanovca, Nenad Simić, umesto u Moskvu i Soči, bez njihovog znanja i bez prethodnih informacija, šalje  na jug Rusije, u 9.000 kilometara daleku Čečeniju i glavni grad Grozni.

– Tog jutra, kada smo stigli posle višednevnog putovanja, imali smo šta da vidimo: čekali su nas do zuba naoružani i uniformisani stražari. Onda su nas izveli na „gradilište“ , prostor opasan bodljikavom žicom. Dobili smo zadatak da taj ogroman teren očistimo od mina. Za nas je to bio šok – priseća se Kopčić, dok mu ruke drhte od straha koji je preživeo.

Za građevinara tog trenutka počinje prava životna drama koja traje do danas. Kopčić i njegove kolege kažu da su tu tretirani kao robovi. Bili su i gladni i žedni, neodeveni, a  na gradilištu nisu smeli da pričaju između sebe. Za više od dva meseca bila im je uskraćena svaka sloboda kretanja, a prevaru niko nije smeo da pomene.

Njegov kolega Zoran Mladenović iz Karadnika kod Bujanovca, priseća se dogovora sa Jovićem, koji im je na polasku rekao da je u Rusiji zarada šest dolara na sat, da imaju kvalitetnu hranu i uredan smeštaj. On kaže da su ih, umesto toga, u Čečeniji sačekali pravi pakao i neviđeno poniženje koje savremeni čovek ne može da zamisli da postoji.

– Smestili su nas u neku napuštenu baraku, tu pored terena koji čistimo. Spavali smo na daskama i gredama bez pokrivača. Živeli smo sa pacovima i raznim insektima, kupali se sa dva litra vode, a jeli smo ko je šta imao. Od nadnice koju smo dobijali, u susednoj prodavnici mogli smo da kupimo jedan obrok dnevno – priseća se Mladenović.

Kaže takođe da je svakoga dana, svaki od njih „zakidao“ deo sopstvene zarade, jer su morali da obezbede novac za povratak. Čistili su mine, a uporedo radili na organizaciji bekstva.

Kopčić, Mladenović i njihov kolega Toplica Ignjatović iz Surdulice kažu da je sami Bog bio sa njima onda kada je bilo najteže  – kada su odlučili da beže po cenu da neko ostane kraći za glavu. Tamošnji taksista, izvesni Sultan, prihvatio se rizika – da ih preveze do 9.000 kilometra udaljene Moskve i srpske ambasade.  Tako su se spasli pakla u koji uh je uvukao međunarodni kriminal.

Kada su se istraumirani vratili u zemlju, u prvom trenutku nisu mogli da veruju da su pobegli iz pakla. Mnogi od njih su sumnjali da više nikada neće ni čuti ni videti svoje porodice. Nešto kasnije angažovali su advokata i krenuli u potragu za pravdom.

Ubrzo je Više tužilaštvo u Vranju protiv Gorana Jovića, Nenada Simića i  njegovih saučesnika iz Rusije, pokrenulo postupak. Jovića, drugu kariku u lancu, policija je 7. oktobra 2011. godine, privela pod sumnjom da je izvršio krivično delo trgovine ljudima. Nenad Simić, mozak ove monstruozne operacije, nije priveden. On se, na samo njemu znan način, zaštitio. Neki izvori kažu da i danas slobodno šeta Moskvom. Zato je njemu suđeno u odsustvu. Međutim, na sudu njihova krivica nije dokazana.

KO SU ŽRTVE
Žrtve međunarodne kriminalne grupe koja se bavi trgovinom ljudima i radnom eksploatacijom, pod  izgovorom o „dobro plaćenom poslu u Rusiji“, bili su: Slaviša i Miroslav Petković, Igor Arsić, Dragan Ristić i Ljubiša Stanojević,  svi iz Vladičinog Hana, zatim Zoran Mladenović iz Bujanovca, pa Toplica Ignjatović, Goran Petrović i Novica Pešić iz Surdulice, te Dragan i Nikola Trenčić, Zoran Nikolić, Stavrija Donev, Slavko Andonov, Aleksandar Mišić i Saša Kopčić, svi iz Vranja.

– Sud je doneo oslobađajuću presudu. Posle izvedenih dokaza, sudija u obrazloženju navodi da u ovom slučaju nema elemenata krivičnog dela radne eksploatacije, čime je slučaj odbačen – kaže Miroslava Ristić, portparol Višeg suda u Vranju.

Odluka suda je razbesnela prevarene radnike. Kažu da o takvoj presudi nisu mogli ni da sanjaju jer su očekivali da ih država zaštiti, da stane u njihovu odbranu, a da se oštro razračuna sa banditima.

– Tako se ovoj nepravdi priključio i sud u šta niko od nas još ne može da veruje. Zamislite, sudsko veće, kojim je predsedavala sudija Tatjana Mihajlović Jovanović,  oslobodilo je Jovića uz obrazloženje da u ovom slučaju nije bilo elemenata krivičnog dela radna eksploatacija –  skrhan priča Toplica Ignjatović iz Surdulice.

RADNA EKSPLOATACIJA

Prevareni građevinari i njihov branilac, vranjski advokat Mladen Vasić, ipak veruju da će pravda pobediti, jer su, kako kažu, u prvostepenom postupku „dokazani svi indikatori radne eksploatacije“.

– Slučaj „Čečeni“, kako ga nazivamo, vrlo je bitan za naše pravosuđe. Mislim da se po pitanju radne eksploatacije, koja je kao pojava sve češća, mora zauzeti jasan stav. Zbog toga  smatram da će Apelacioni sud doneti odluku u korist ovih radnika– kaže Vasić.

Žalba na presudu je podneta u zakonskom roku. Prevareni i njihov advokat očekuju presudu kojom će pravda biti zadovoljena, jer u ovom slučaju, kako kaži „Čečeni“, oni su bili žrtva nečinjenja države.

– Država u ovom slučaju nije radila svoj posao. Ona nas nije zaštitila, a morala je svojim mehanizmima da štiti svoje građane. Otuda mi verujemo da će Apelacioni sudu Nišu doneti presudu u našu korist – kaže na Saša Kopčić iz Ćukovca.

Na žalost, pravdu, ukoliko je uopšte i bude, jedan od ovih čečenskih  stradalnika neće dočekati. Sve nije mogao da izdrži Dragan Trenčić iz Vranja. On je umro prošle godine.