Italija kao sudbina

Volim tu italijansku opuštenost, njihovu bogatu tradiciju, način razmišljanja, klimu, očuvane spomenike, jednom rečju, lepotu na duhovnom i rekao bih estetskom planu

– Kad sam počinjao, moji drugovi i ja vodili smo običan život. Sada, posle ovih svih putešestvija, shvatio sam da čovek putuje po svetu tražeći ono što mu treba, a vraća se kući da to nađe – kaže na početku razgovora Dalibor Djorđijević.

Poznati vranjski rukometaš Dalibor Djorđijević pune dve decenije je prisutan na rukometnim scenama širom Evrope, od Grčke do Austrije i Italije. Kao dečak rukometom je počeo da se bavi u RK Vranje i zajedno sa Igorom Stamenovim, Mišom Antićem, Ivicom Kankarašem predstavljao najbolje izdanke kluba kojima je pošlo za rukom da u bivšoj SFRJ na juniorskom prvenstvu države osvoje šesto mesto, ostavljajući iza sebe juniore poznatih klubova poput šabačke Metaloplastike, Železničara iz Niša, Kaća, Crvenke, beogradskog Partizana… Kada je sazreo, nastupao je za prvi tim i po pravilu na svakoj utakmici sa izvanrednim pogocima bio je uvek u žiži interesovanja publike, a i medija. Naš sagovornik 1999. godine u leto potpisuje za Rudar iz Kostolca, koji je tada igrao Super ligu. Prisećajući se tih trenutaka, sa vidnom gorčinom u izrazu govori:

PROFIL
Ime i prezime: Dalibor Djorđijević
Rođen: 13.03.1979. Vranje
Visina: 192 sm
Težina: 100 kg
Mesto u timu: desni bek
Obrazovanje: inženjer šumarstva
Karijera: RK Vranje, od 1995. do 1999, Rudar Kostolac od 1999. do 2000, BSK Heba Bujanovac od 2000. do 2001.
Inostrana karijera: Ćita Sent Anđeli (Peskara Italija) 2002/2003, Sasari (Sardinija Italija) 2003/2005, Bresanone (Italija) 2005/2006, Beč (Austrija) 2006/2007, Rubijera Modena (Italija) 2007/2009, Diomadis Argos (Grčka) 2009/2011, Terano (Italija) 2011/2012, Fondi (Italija) 2012/2013, Lacio (Rim Italija) 2013/2014
Od sezone 2014/2015 novi je član superligaša Ambre iz Firence (Italija).
Najveći uspesi: osvojen Kup Italije sa ekipom Bresanone 2005/2006, po drugi put osvojen Kup Italije sa ekipom Rubijera Modena 2007/2009.
Najveći pojedinačni uspesi: najbolji strelac italijanskog šampionata u sezonama 2003 do 2005, najbolji strelac RK Bresanone, u sezoni 2013/2014, za RK Lacio postigao 197 golova i osvojio drugo mesto na listi strelaca italijanske rukomtne superlige. Za klubove u Italiji do sada je postigao 1000 golova.

– Bilo mi je izuzetno teško, jer su mi oni koji uopšte ne poznaju rukomet govorili da ne mogu nigde uspeti van Vranja. Znao sam da nisu u pravu, uz to verovao sam u sebe i našao sam se u Kostolcu. Ja sam otišao, a klub je na ime obeštećenja dobio ravno 5.000 maraka i mislim da je na meni dobro profitirao. Imao sam sreću da me u Rudaru trenira poznati trener Nikola Jevremović Gužva. On je mnogo zaslužan za moj dalji razvoj u ovom sportu – kaže Djorđijević.

Ako je klub dobio pet, koliko ste Vi uzeli za jednogodišnju vernost?

– Ja sam imao ideju da kad odem na razgovor tražim pet hiljada maraka za potpis. Kada sam otišao i seo za sto, oni su me pitali «reci cenu». Ja uzvratim i kažem, pa dobro, recite, koliko ćete mi dati? Oni mi kažu «nudimo ti 13.000 maraka»; ja pomalo izbezumljen kažem – u redu je. Dogovorimo se da se vratim za Vranje, budem nedelju dana i dođem u klub i otpočnem treninge za novi šampionat. Ta velika količina para ostaće mi u sećanju, jer sam umro od straha kada sam sa silnim markama krenuo iz Kostolca kući, plašio sam se da me neko ne opljačka, pa sam dve kese u kojima su bile marke stavio ispod majice, navukao jaknu i sve vreme sedeo u autobusu ne izlazeći do Vranja. Kad sam stigao, seo sam u taksi i kući. Majka i otac kad su videli kamaru maraka, umalo nisu pali u nesvest. Nisu mogli da veruju da mogu dobiti tolike pare od rukometa.

Iz Kostolca dolazite u BSK Hebu a potom odlazite u niški Železničar, gde ste do 2002. a potom sledi odlazak van Srbije. Ko Vam je pomogao u svemu tome, menadžer ili neko drugi?

– Niko, ni danas nemam menadžera. Sve radim sam u razgovoru sa ljudima iz uprave. Postao sam vrlo vešt u sklapanju posla, a sem toga vežem se za klubove u kojima rade ozbiljni i odgovorni ljudi, pa do sada nisam imao nikakvih problema. Boravak u Bujanovcu i Nišu meni su bili dragi i sa radošću se sećam utakmica koje sam imao u dresu BSK-a i Železničara. Usledile su petooktobarske promene 2000. i ja sam procenio da je najbolje za mene da igram van Srbije.

Otkud baš Italija?

– Skauti kluba iz Peskare gledali su me još u Rudaru, a kasnije i u Nišu, uspostavili sa mnom kontakt i ponudili mi da potpišem ugovor za Ćita Sent Anđeli koji je bio član Prve rukometne divizije Italije. Imao sam uspeha sa njima u sezoni 2002/2003, a onda sam od 2003. do 2005. u Italiji, branio boje superligaša Sasari, kluba sa ostrva Sardinija, a potom sledi još jedna sezona za novi italijanski klub Bresanone. Rastao sam se sa ovom divnom zemljom u leto 2006. jer sam potpisao ugovor za klub iz glavnog grada Austrije Beča, gde sam bio u sezoni 2006/2007. Ali, ta Italija, ne mogu ja bez nje, sledi angažman u Rubijera Modena i tamo sam od 2007. do leta 2009. godine. U leto 2009. odlazim za Grčku, potpisujem za Diomidis Argos od 2009. do 2011. Konačno shvatam da bez obzira na lepotu i bogatu istoriju i tradiciju, Grčka ipak nije za mene. Lepša je Italija!

Šta je to što Vas privlači da igrate za italijanske klubove?

– Volim tu italijansku opuštenost, njihovu bogatu tradiciju, način razmišljanja, klimu, očuvane spomenike, jednom rečju, lepotu na duhovnom i rekao bih estetskom planu. Zato se ne treba čuditi što sam od 2011. pa do današnjih dana vezan za klubove iz ove zemlje Terano Fondi, Lacio i evo sada Ambra iz Firence za koju ću nastupati u novoj sezoni koja počinje krajem septembra kao i kod nas. Tačno 12. avgusta moram da se javim treneru i započnem ozbiljne pripreme za šampionat koji sledi.

PAVIĆ MI JE OMILjENI PISAC
Osim rukometa, šta je vaše interesovanje?
– Čvrsta vera u Boga; u Italiji i Grčkoj svakodnevno sam odlazio u crkvu i molio se. U Italiji ima dosta pravoslavnih crkava, a ovde u Vranju ne propuštam priliku da odem u Saborni hram, manastir Prohor Pčinjski, kao i manastire Svetog Pantelejmona u Lepčincu i Sveti Stefan u Žapskom, gde po pravili prisustvujem liturgiji kao najuzvišenijem činu pravoslavlja. Čitam i knjige i bilo gde da se nađem, one su sa mnom, a moj omiljeni pisac je, pored Andrića, Kiša, Markesa, Milorad Pavić, jer on u svom kultnom romanu «Hazarski rečnik» upravo govori o veri u svoju pamet. Pavić ujedno pokreće nekoliko velikih tema, govori o sudbinama civilizacija, govori nam i upozorava da nismo večni na ovom svetu. I pošto nismo večni, moramo ga proživeti dostojanstveno i pravedno, ne nanoseći bol nikome, a pomažući svakome ko se nađe u neprilici. Jer, tajna života je u pravednosti, a proživljeno vreme je njegova suština.

U čemu je razlika između rukometa u Italiji i kod nas?

– Ogromna je razlika, jer tamo rukomet, kao i ostali sportovi, funkcionišu na sasvim drugi način. Svi klubovi egzistiraju na bazi sponzora, a pošto se oni menjaju, bez obzira kakav ste igrač, niko sa vama neće potpisati ugovor čija je dužina veća od godinu dana. Država se malo meša u sport, ali zato je interes veliki i oni ne žale sredstava da im sport bude u evropskom vrhu poput fudbala, koji je u Italiji sport broj jedan. Generalno gledano, u celoj Evropi, pa i u svetu došlo je do stagnacije rukometa. Mora se nešto menjati kako bi se navijači vratili u dvorane i bodrili svoje ljubimce.

Ko Vas je od poznatih imena trenirao?

– U Ćita Senta Anđeli trener mi je bio naš proslavljeni reprezentativac iz Bjelovara, igrač zlatne generacije koja se na olimpijskim igrama u Los Anđelosu 1984. donela zlato, Pavle Jurina. Kada sam dobio vest da je preminuo, plakao sam kao dete. Bio mi je više od trenera, slobodno mogu reći, bio mi je otac. Tog divnog čoveka žaliću dok sam živ! U Rubijeri Modeni trener mi je bio takođe legenda Metaloplastike Mile Isaković. U Beču me je trenirao Igor Butulija. Svi oni uticali su na moj razvoj, pogotovo pokojni Jurina koji mi je govorio «sine, rukomet igraju bekovi, krila su pomoćna sredstva». Pokojni Jurina mi je stalno govorio da u jednoj od pesama Linde Greg piše: «Kada dečak zakotrlja loptu, smrt se uplaši».