Izgubljeni raj

Često razmišljam o ovom gradu. Tada mi najviše liči na ostatke nekada velike civilizacije koja je uništena prolaskom horde varvara. Kako je moguće da je mesto sa do pre samo sedamdeset godina sopstvenom kulturom, pesmama, jezikom i književnošću, duhovnošću i građanskim društvom, postalo provincijska kasaba koja jedino zna da maše Borom iako ga ne razume

Bilo je lepo živeti u najboljoj ulici za sankanje u gradu. Bezbrižno vreme u još bezbrižnijem gradu u kome su živeli ljudi uživajući sve čari industrijske bajke, koja je na kraju samo to i ostala. Čim bi pao prvi sneg, a bilo ga je dosta tih dana, sva deca su bila na ulici i sa „sankačima“ iz drugih delova grada bismo tabali sneg kako bismo napravili savršenu stazu za sankanje. Odrasli su tih dana bili smireni izvesnošću svog života i imali strpljenja za nas i nisu kvarili našu stazu automobilima, lopatama, pepelom… Sankalo se do duboko u noć, jedino je bio opasan kraj staze u vidu prometne ulice na dnu.

Danas snega nema toliko. Čak i kada padne, vidim par klinaca kako nevešto pokušavaju da izvedu slalom između rupa od automobila, lopata, pepela… Odrasli više nisu tako smireni.

***

Čoveka od postanka prati ideja izgubljenog raja. Raskošne bašte iz koje je proteran zbog svoje grešnosti. Ja sam imao sreću da ga redovno posećujem i tako kao dete upoznajem svet. Oblik, magična planina i ugašeni vulkan u kome spava vatreni bik čekajući da dotaknemo dno kako bi se probudio i vatrom nas podsetio koliko smo nisko pali sa velike visine. Vekovna bukova šuma, Hajdučka crkva, Bulino jezero bez dna, Sune livade od treseta kao vodeni krevet kada se po njima hoda, crni vulkanski kamen kao kulise iz Gospodara prstenova… Knjige koje sam tada čitao oživljavale su baš na tom mestu, u tom epicentru suštine devičanske prirode i mogućnosti da postoji predeo sačuvan od spoljnjeg sveta u kome važe neki drugi zakoni, oni iskonski. Kao dete lutao bih nestvarnim predelima i kada bih naišao na baštu ubrao paradajz, pojeo ga u slast kao jabuku, bez pranja, soli, ičega i osetio onaj ukus koga više nema. Ukus paradajza.

Kako čujem devastirana je vranjska strana Oblika. Isto preti i hanskoj. Neće biti prvi raj koji je oskrnavljen, ne zavaravam se da će biti i poslednji. Ako hranu doživimo kao lek u šta duboko verujem, ima li većeg skrnavljenja od svih ovih aditiva, pesticida, zaslađivača, aroma, boja, genetskih mutacija…? Kada je hrana postala organska hrana, a otrovna hrana samo hrana?

***

Šta se dešava kada školski dani variraju od polaganja pionirske zakletve na početku do hiperinflacije na kraju osnovne škole? Deca koja su  prisustvovala metamorfozi vrednosti u mane prošla su put od klikera, žmurki i menjanja sličica do čekanja u redovima za gorivo, slušanja o nekim dalekim ratovima i kupovine 5 maraka za platu roditelja ili nastavnika. Sve što smo tada preživeli možda nas je naučilo da budemo jaki, ali nam je tada uzet život i počele su godine koje se još uvek nisu završile…

Drago mi je što vidim da je sakupljanje i menjanje sličica ponovo postalo popularno, a oduševim se kada prolazeći ugledam retke klince koji igraju klikere dole na trgu kod česme.

PROFIL
Nebojša Novković je rođen u Vranju 1980. godine. Nakon Gimnazije „Bora Stanković“ u Vranju završava Pravni fakultet u Nišu. Živi i radi u Vranju kao advokat. Član je Mense Srbije, udruženja koje okuplja ljude natprosečne inteligencije, i bio je osnivač i dugogodišnji koordinator lokalne Mense za Vranje. Osnivač je i direktor Međunarodnog festivala pantomime „P(h)antomfest“ u Vranju.

***

Gimnazija mi je donela EKV i Oasis, ozbiljnu literaturu i pitanje zašto živimo u gradu koji je u potpunom mraku, tako različitom od ostatka zemlje. Učenički protesti sredinom devedesetih bili su izraz duha mladosti i njene želje da se pridruži ostatku Srbije. To je tada bila jedina hrabra skupina u gradu koja je šetala desetak dana sa apstraktnim zahtevima u koje je duboko verovala. Sve se završilo bombardovanjem par godina kasnije kada sam gledao kako civilizovane nacije uništavaju ovu već jadnu zemlju, a na brdu iznad grada seju seme koje i dan danas kusamo. Tog jutra kada sam na odbranu maturskog rada krenuo pod sirenama za vazdušnu opasnost i naletima aviona shvatio sam da je život za moju generaciju pripremio poseban ispit zrelosti.

Uprkos velikom razočarenju i izneverenim nadama, kada bih mogao nešto da promenim ne bih menjao te proteste. Sa radošću se sećam tih naših ideala, iskrenih verovanja u bolje sutra i spremnosti da se borimo da to i postignemo iako smo tada imali po petnaest – šesnaest godina, što nam sve sada nakon svih neispunjenih obećanja tako nedostaje. Ipak sve to ne briše gorak ukus u ustima što je i to, kao uostalom i svi apstraktni pojmovi na ovom svetu, zloupotrebljeno i pogaženo na najgori mogući način. Tako su te generacije, njih nekoliko, postale izgubljene u vrtlogu burnih događaja usled kojih je nemoguće baciti sidro.

***

Studije prava su bile logičan izbor, nastavak porodične tradicije i mogućnost izraza svega što sam želeo da kažem. U Niš smo na upis zbog razrušenih mostova išli zaobilaznim, seoskim džadama u prepunim autobusima koji su putovali satima. Tamo sam prvi put izašao iz medijskog mraka i krenuo da ubrzano saznajem o ne tako ružičastoj stvarnosti. Ubrzo se okupila ekipa, tako različita, a tako ista, koja je kroz studentske dane, pored učenja, otkrivala svet kroz muziku, književnost, filozofiju, sport, dobar provod, a sve kroz prizmu shvatanja da nije svako ko je završio fakultet intelektualac. Tako nešto se postaje godinama kroz upoznavanje sveta i kritički odnos prema istom tom svetu. Osnova za tako nešto se postavlja na fakultetu. Nadam se da smo mi na dobrom putu, iako smo na početku.

Upravo zato su mi nestvarni ovi kvazifakulteti sa lažnim i kvazi  diplomama i brzim doktoratima. Ako se neko nazove carem, ne znači da to i jeste. To najbolje zna Šćepan Mali.

***

Povratak u Vranje nakon studija je bio bolan, kao dolazak u drugi grad koji više nije bio onakav kakvog si ga onomad ostavio. Sve se u međuvremenu promenilo, zavladali su sintisajzeri i pojavili se neki ljudi sa praznim očima. Advokaturu sam shvatio kao poziv, a ne zanimanje. Imao sam sreću da učim od jednog od najboljih i trudim se da nastavim njegov put na najbolji mogući način. Pomoć klijentu pandan je izlečenju pacijenta i ta vrsta zahvalnosti prosto je neprocenjiva.

Pravosuđe predstavlja osnov uređenog društva kao posebna grana vlasti. Upravo zato je toliko teško popraviti ga nakon svih neuspešnih reformi i kancerogenih pojava koje su ga zahvatile. Potreban je izuzetan napor svih činilaca u njemu kako bi se stvari menjale korak po korak, sporo i u porođajnim mukama, ali suštinski. Zbog toga mi drago kada vidim svetle primere svojih kolega sudija, tužilaca i advokata, jer kako je Ciceron jednom rekao: „Pravičnost je od sveg zlata skupocenija“.

***

Često razmišljam o ovom gradu. Tada mi najviše liči na ostatke nekada velike civilizacije koja je uništena prolaskom horde varvara. Kako je moguće da je mesto sa do pre samo sedamdeset godina sopstvenom kulturom, pesmama, jezikom i književnošću, duhovnošću i građanskim društvom, postalo provincijska kasaba koja jedino zna da maše Borom iako ga ne razume? Više ne sanjam da se ruše moje omiljene stare kuće u gradu, jer to svakodnevno gledam u realnosti. Ono što zauzvrat niče ne bih da komentarišem. Verovatno već postoji u enciklopediji kiča i najvećih promašaja u arhitekturi. Umesto toga gledam u rupe na ulici dok oko mene iz okolnih lokala dopiru nedefinisani zvuci Orijenta.

Ipak, par preživelih kućica, nekoliko istomišljenika, par kafana i puna sala na festivalu pantomime daju mi ono potrebno zrnce suštine i nadu da će jednog dana, ako dovoljno jako poželimo, sve biti kao nekada…