Dobri duh Čelične Ledi

Slađana Veljković nam nedostaje, svakog dana. Ovo nije prigodna fraza i to znaju svi koji su sa njom radili 15 godina u „Vranjskim“. Od samog početka, ono što sam najviše cenio kod Slađe,  je što je uvek od drugih tražila samo ono što je i sama davala novinama – posvećenost, iznad svega. Prosto i jednostavno, „Vranjske“ su bile uvek iznad svih nas i tu nije smelo da bude nikakvog kompromisa. Ni među nama u redakciji, ni sa čitaocima, ni sa temama. Tako je bilo kada je, kao novinar početnik, došla u „Vranjske“, i ništa se nije promenilo ni posle njenog odlaska u „Novosti“.

Bila je dugo zamenica glavnog i odgovornog urednika „Vranjskih“, mada je praktično neko vreme  vodila novinu. U tom periodu, nisam imao nikada ni trunku sumnje da će sledeći broj biti bolji od prethodnog. Slađa je, tokom godina, postala vrhunska novinarka i urednica, koja je bila, iznad svega, veliki profesionalac.

Zvali smo je„čelična ledi“ jer njen odnos prema novinarstvu je bio nešto što se zaista retko sreće. Nema nedodirljivih, nema zabranjenih tema, nema teksta koji ne može da se uradi. Taj duh redakcije „Vranjskih“, koji nas je i održao ovih 20 godina, je velikim delom uspevao njenim  nesebičnim davanjem profesiji.

Avgusta 1999. godine, posle bombardovanja, krenuli smo u preševski Karadak. Slađa,  vozač i ja, po onim vrletima, po kojima se osećao još uvek zadah smrti. Sećam se začuđenog pogleda vojnika, na poslednjoj kontrolnoj tački. Dok su nas upozoravali da ne mogu da nam garantuju bezbednost, tamo još nije kročila novinarska noga, začuđeno su gledali u Slađu. Da budem iskren, u tom trenutku, i ja sam se pitao da li je baš pametno što je pošla u sela u kojima se još ni vojska nije usudila da uđe jer  se nije znalo da li još ima naoružanih ljudi. Njen ledeni pogled je dao odgovor i vojnicima i meni.

Prošli smo mnogo ovakvih situacija. A, bilo ih je u „Vranjskim“ ne baš malo. Nikada se nije pokolebala. I kada su nam obijali redakciju, pretili, proglašavali nas stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, kada su nam sudili po zloglasnom šešeljevsko – vučićevom zakonu. Smatrala je da moramo, kako je govorila, da radimo svoj posao, uprkos svemu,  i u inat svima.

A, onda jeodlučila da ode. Zašto, to samo ona zna, ali ako nas gleda, odozgo, nadam se da vidi da je njen duh i dalje u „Vranjskim“. I tako će biti dok „Vranjskih“ bude.