Mi smo državni mlin

Država više ne sme da daje poslove kao do sada na „kašičicu“, već da napravi popis svojih potreba pa da se kaže: treba toliko za vojsku, toliko za policiju, za železnicu, za Kolubaru, toliko za Poštu… da se da tačna i ozbiljna količina, pa da se onda napravi precizna kalkulacija i odredi cena. A ovako kako se sada radi, državi se više isplati da radnicima daje pare samo da ne rade

– Zamislite da je Jumko mlin, vodenica, a država vlasnik. Država u svoj mlin samo treba da ubaci pšenicu, kukuruz ili neku drugu žitaricu, zavisno koji proizvod želi. Jednostavno, zar ne – slikovit je Vlajko Jović, čovek koji u dušu poznaje ne samo kompaniju i, reklo bi se, svaki šraf u njoj, već i principe na kojima počiva tekstilna industrija.

Jović je prošlog meseca angažovan u Savetu za pomoć „Jumku“. Iako u zreloj životnoj dobi (rođen je 1929.) spreman je da savetima i sugestijama pomogne kako bi se firma, koja je nekada imala i 12.000 radnika, stavila ponovo na noge. Danas, dok se sa setom seća vremena kada su „radnice Jumka imale plate kao profesorke“, tvrdi da „Jumko“ ima veliku perspektivu, ali samo pod uslovom da se stvari u kompaniji postave na svoje mesto i da, ono što je ključno, država kao većinski vlasnik uradi svoj deo posla.

PROFIL
Vlajko Jović rođen je 1929. u Golemom Selu. Završio je Tehnološki fakultet u Beogradu i postao prvi tehnolog u ovom kraju. U Jumku je od 1960. Uspeo je da u Vranjskoj Banji, u Kudeljari, od kučine i kudelje napravi lan, pa su ga pozvali u vranjsku vabriku u osnivanju. Ukupno 35 godina bio je na rukovodećim mestima – tehnički i generalni direktor. Iz Jumka je otišao u Skupštinu Srbije 1990. – posle prvih višestranačkih izbora posato je narodni poslanik SPS. Nakon mandata otišao je u penziju. Za menadžera godine velike Jugoslavije biran je 1986, a u njegovo vreme Jumko je dobio nagradu AVNOJ-a, najveće državno priznanje toga doba. Živi u Beogradu.

VRANjSKE: Kažete da država, kao vlasnik „Jumka“, treba da ima ključnu ulogu u njegovom oporavku.

JOVIĆ: Ja sam još 2007. napravio plan konsolidacije kompanije, ali za njega niko nije imao sluha. Radi se o obimnom elaboratu, ali je nekoliko detalja od esencijalne važnosti. Potrebno je, najpre, da država obezbedi kontinuitet proizvodnje za svoje potrebe, da Jumko na osnovu te narudžbine napravi pravu kalkulaciju, da se vidi koliki su troškovi po kilogramu prediva ili konca, svejedno, da ne bi došlo do prevarnih poslova ili da, kao do sada, Jumko pravi gubitke. Za sve to potrebni su stručnjaci, potrebno je uložiti trud i energiju.

REMONT MAŠINA

Jumko danas nema stručne kadrove za ozbiljan posao?

– Nema. Mnogi koji vrede su otišli i te ljude treba vratiti.

Šta bi još bio posao države?

– Da dodam još ovo. Jumko ima gomilu lagera. Lager treba da se tačno popiše i da se iskoriste prediva i poluproizvodi. A kad smo kod države, ona treba da uloži dva do tri miliona evra u delove kako bi se postojeće mašine osvežile, što je uslov za kvalitetnu proizvodnju koje sada nema. Sa remontom mašina Jumko bi ponovo mogao da izrađuje i kvalitetne košulje i bluze za tržište. A nekada smo od kilograma sirovine vadili 200 kilometara dugo predivo; takav kvalitet nije imao niko u Evropi. Pravili smo 10.000 košulja dnevno, pun kapacitet. Takođe, potrebno je da uloži u sirovine, a sve to bi joj se vratilo.

Rekli ste da je Jumko jedinstven na Balkanu po zaokruženom procesu proizvodnje. Šta to konkretno znači?

– Ono što je Kolubara i ceo taj sistem sa termoelektranom za energetski sektor, to je Jumko za tekstilnu industriju. Mislim da ni u Evropi ne postoji fabrika koja ima zaokružen sistem da od sirovog materijala na jednom mestu napravi gotov proizvod. To je veliko bogatstvo koje država mora da iskoristi. Prednost „Jumka“ je i to što država kao njegov vlasnik nije obavezna da za svoje potrebe traži druge dobavljače.

U čemu se još ogledaju prednosti zaokruženog Jumkovog sistema?

– Imovina Jumka je veliko bogatstvo. Kad govorimo o tome, treba reći da kompaniju treba posmatrati kroz tri celine. Prva je Bi-voda, i to je nešto sasvim posebno. Druga celina je konfenkcija, koja može da se da pod zakup ili da radnici Jumka rade takozvane lon poslove (lohn – šije se za strance, od njihovog materijala i pod njihovom markom, uz naknadu; p.a.).

Ali kako, kad radnici Jumka od početka godine štrajkuju?

– Taj problem mora odmah da se reši. Razumem štrajkače, ali plata mora da se zaradi, a da bi se zaradila mora da se radi. Ovako, kad stranci čuju za štrajk neće niko da dođe i ponudi posao. A lon poslovi su isplativi.

Jumko i sada radi za državu, a ipak je u dubiozi, nema para, radnici štrajkuju. Šta tu treba da se promeni.

– Zamislite da u kući nemate kupatilo, ni slavine, a svakog dana palite bojler za nes kafu. E, tako sada funkcioniše Jumko. Država više ne sme da daje poslove kao do sada na „kašičicu“. Već da se sedne i dogovori unapred, da država napravi popis svojih potreba pa da se kaže: treba toliko za vojsku, toliko za policiju, za železnicu, za Kolubaru, toliko za Poštu… da se da tačna i ozbiljna količina, pa da se onda, kao što sam na početku rekao, napravi precizna kalkulacija i odredi cena. A ovako kako se sada radi, državi se više ispalti da radnicima daje pare samo da ne rade, jer kad se uđe u proizvodnju odmah se prave gubici.

KOME SMETA JUMKO

Kako još pojeftiniti proizvodnju? Svi dosadšnji rukovodioci tvrde da je Jumko energetski neefikasan sistem i da je potrebno uložiti dosta para kako bi se taj problem rešio.

ZAMBER
– Svaki pokušaj rasparčavanja Jumka je pogrešan. Uzmite samo Zamber. Dinkić, umesto da im da postojeću Konfekciju, on je srušio taj objekat, na tom mestu napravio novi, dao im pare, a svi smo svedoci kako se taj posao završio.

– Da, rasipa se mnogo energije, ali samo u uslovima ovakvog poslovanja. Naravno, treba da se zamene neki ventili, da se uradi izolacija i te neke sitne prepravke. Pa, kako se Beograd greje daljinski, a jedna fabrika da ne može? Važno je da se prvo isplanira posao, a ne da se radi samo da bi se reklo – evo Jumko radi, za zadovoljenje nekih tuđih interesa. A prave se samo gubici. A kad se sve isplanira, onda se isplati da se upali kotlovi u Doradi, a ne kao sad da se pale za kilo materijala. Pa kako da nema gubitaka? Ne treba da se radi po svaku cenu.

Može se zaključiti da Jumko teško može da se pokrene bez pomoći države?

– Da, ništa bez  njene pomoći. Ali ne da sipa pare u bunar nego da uradi ovo što sam rekao, da ozbiljno uposli Jumko kao svoju firmu. Samo tako mogu da se pokrenu svi pogoni, i da sa razmišlja o širenju proizvodnje za potrebe tržišta.

Da li državi odgovara da Jumko proradi?

– Svakako da joj odgovara. Ne vidim razlog zašto ne bi bilo tako.

A da li, možda, nekim intersnim grupama ne odgovara da Jumko počne ozbiljno da radi namensku proizvodnju?

– Da, da, naravno da ima i takvih koji pokušavaju da dobiju na razne načine velike državne poslove.