Dizanje iz pepela

I na primeru Surdulice, koja danas ima najveće prosečne zarade u Pčinjskom okrugu, da se zaključiti da je vreme tranzicije ostavilo katastrofalne posledice, da su pojedinci bliski vlasti ili kriminalu (najčešće i jednom i drugom) olako dolazili do velikog društvenog bogatstva, nemilosrdno ga skrnavili i čerupali

– Krajem devedesetih godina u fabrikama u Belom Polju radilo je četiri-pet hiljada radnika. Sećam se, kada zorom krenem na put, onim delom od Surdulice do Belog Polja kolima nije moglo da se prođe od radnika „Mačkatice“, „Galenike“, „5.septembra“, „Koštane“, „Jumka“ i drugih. Bila je to sila – priseća se Milan Veličković, tadašnji predsednik SO, sada vlasnik Porodične mlekare „Veličković“ u selu Alakince.

Veličković kaže da je tada opština imala 6.500 zaposlenih, a da je u privredi radilo njih 4.500. Danas cela opština ima oko 3.500 zaposlenih, a u privredi jedva da ih je1.200.  Branislav Popović, šef  vranjske Kancelarije Privredne komore Leskovac ovako računa.

-Tranzicija je učinila svoje. Ako bismo računali samo proizvodnju, dakle, ako iz te sume od 1.200 isključimo usluge, onda u privredi ostaje nešto manje od 600 zaposlenih.

DOBRA ORGANIZACIJA

Pa, i takva kakva jeste privreda opštine Surdulica danas je najzdravija na jugu Srbije. Zahvaljujući „Vlasinskim hidroelektranama“, „Knaufu“ i „Rosi“, ali i jednom broju manjih ali uspešnih firmi poput Mlekare „Veličković“, Surdulica poslednjih godina ima najveće prosečne zarade u Pčinjskom okrugu.

– U ovom izuzetno teškom vremenu mi smo, sopstvenim angažovanjem i dobrom organizacijom lokalne samouprave, u fondovima prekogranične saradnje, iza kojih stoji Evropska unija, pronašli još jedan značajan izvor sredstava kojima gradimo brojne objekte, komunalnu infrastrukturu i kako-tako uspevamo da utičemo na kvalitet života građana – dodaje Zoran Mitić, zamenik predsednika opštine.

No, i na primeru Surdulice da se zaključiti da je i tu vreme tranzicije ostavilo katastrofalne posledice, da su pojedinci bliski vlasti ili kriminalu (najčešće i jednom i drugom) u postupku privatizacije, olako dolazili do velikog društvenog bogatstva, i da se ga nemilosrdno skrnavili i čerupali. Šta je Surdulica na privrednoj karti imala pre 25 i više godina, a šta ima danas; kuda su vodili i doveli ti putevi?

– Ne pitajte me o tom vremenu s kraja devedesetih. Ružno je porediti ono s ovim vremenom danas. Onda je bilo normalno da porodica i prijatelji izađu u kafanu, da odu do Vlasine za vikend. Danas su retke porodice i pojedinci koji tako nešto sebi mogu da priušte – konstatuje Dragan Reljić, direktor Hotelsko-turističkog preduzeća „Evropa“ iz Surdulice, koje je tada bilo ugostiteljsko-turistički lider na jugu Srbije.

Reljić podseća da su prihodi tog preduzeća danas manji za deset puta. Kaže da je 150 radnika preduzeća „Evropa“ održavalo visok standard usluga, ali je vreme posrtanja ostavilo svoj pečat, tako da danas oko 40 zaposlenih jedva sastavlja kraj s krajem. I priče o drugim moćnim firmama surduličke privrede slične su kao jaje jajetu. Evo jedne.

„Vlasina produkt“ je u to vreme imala 350 do 400 radnika. Onda se, u vremenu tranzicionog haosa, firma izdelila, jer je svako hteo na svoju stranu. Farmu na Valsini je, po svom receptu, prigrabio „Simpo“, Kombinat „Masuricu“ je kupio beogradski preduzetnik Dragan Kecman, Fabriku hleba i mleka je kupio Djorđe Nicović, vlasnik kompanije „Irva investicije“, a trgovinu „Zvezda“ doktor Slađan Marinković – Caka iz Vladičinog Hana.

Nije, dakle, caka samo u dr Caki. U Surdulici svi listom kažu da su njima Kecman i Nicović došli glave. Kecman sa eksploatacijom ogromnog šumskog blaga sa područja koje pokriva „Masurica“, a Nicović u livnici „Mačkatica“. U jednoj ranijoj izjavi Novica Tončev, tada predsednik opštine Surdulica je rekao da je seča i eksplotacija šumskog drveta neviđena pljačka i velika sramota države.

– To je najveća pljačka u istoriji Surdulice. U Zemljoradničkoj zadruzi “Masurica” otpustili su sve radnike, a jedna družina sa stečajnim upravnikom na čelu hara šumama opštine kao da je šumsko blago njihovo privatno vlasništvo. Oni tako godinama ništa ne rade osim što uništavaju jednu po jednu šumu, prodaju ogromne količine drveta, a račun im je stalno u blokadi. Ta družina je nabavili nekakav čekić, dali tamo nekom čoveku, a on ide redom i samo udara – kazao je Tončev.

Sadašnji predsednik SO Tončev dodaje da je stečajni upravnik “Masurice” iz Leskovca, čije ime ne žele da pomene, posebna priča. Kaže da niko u ovoj zemlji ne zna šta on radi, s kim je povezan, šta je smislio i gde je kraj agonije ovog preduzeća.

Uz sve, kupcu “Masurice” je pripalo 15-ak seoskih zadružnih domova, koji su danas pravo ruglo, jer oni novom vlasniku apsolutno nisu potrebni. Zato lokalna vlast čini sve da te objekte vrati u vlasništvo, da ih renovira i ustupi meštanima za brojne društvene aktivnosti.

Biće da se iz kandži tranzicionog bluda kako-tako isčupala Fabrika hleba i mleka, koja danas, sa pedesetak radnika, obavlja funkciju koja joj je na tržištu dodeljena. Da podsetimo da je to ona ista fabrika zbog čijeg su hleba  potrošači u Vranju stajali u redovima da bi ga kupili.

Uz Kecmana, noćna mora Surduličana je već pomenuti Djorđe Nicović. Naši sagovornici kažu da je trebalo biti “umetnik” pa sahraniti onakvu livnicu kakva je u svoje vreme bila “Mačkatica”. Firma za čije je proizvode ona Jugoslavija bila mala, danas je u stečaju, a preko 900 radnika ostali su na ulici.

-Nicović je tamo nešto petljao, muljao, a radnici su čekali. Rezultat svega je krah livnice i ogroman dug koji nam je Nicović ostavio. Uz “Simpo”, on je danas najveći dužnik lokalne samouprave  – kaže zamenik predsednika opštine Zoran Mitić.

SUMORNA PRIČA

Ovoj sumornoj priči treba dodati još neke slučajeve. Recimo, “Narodna radinost“ je takođe bila perspektivno preduzeće koje je takođe kupio Nicović. On ga je „naš’o pa zaš’o“, kažu sagovornici, a preduzeća danas nema na privrednoj karti. Propao je i moćan „Zidar“ koji je imao betonjerku, kamenolom, mehanizaciju, vozni park  i 300 radnika. Istu sudbinu u Surdulici su dočekali radnici velikih vranjskih kompanija „Koštane“ i „Jumka“, zatim „Vlasine turs“ (najpre je privatizovana, a danas je u stečaju), „Servisa“ koji je likvidiran, a nekada je imao stotinu radnika (danas u njegovoj hali firma iz Italije pravi cipele) i nekadašnjeg „5. Septembra“, (danas „RS Partners PES“).

-„5. Septembar“ je priča za sebe. Zdravu firmu, koja je nekada imala 700 radnika, kupio je nekakav ruski investicioni fond. Ne zadugo onaj čuveni Sergej Kuštimov i kompanija „obavili su posao“. Firma je bankrotirala, oni su prodali deo imovine na Vlasini, a 160 radnika je doživelo gorku sudbinu. Napokon, država se setila da raskine tu privatizaciju, pa sada firma i radnici očekuju novog kupca – priča Branislav Popović.

Tako, u opštini sa oko 800 pravnih subjekata, sve oči sada bivaju okrenute privatnom biznisu i firmama koje su se sačuvale, ili onima koje tek dolaze: „Tončev gradnja“, „Auto švaba”, „Veličković mlekara“, „Mega metal“,  „Eko pak“, „Linex“, „Sigma trejd“, „Banković“…uz veliki strah da smo nekoga propustili. Uz napomenu na kraju da GP „Banković“ nije iz Surdulice. Ta firma je papirološki registrovana u Crnoj Travi gde izmiruje obaveze prema državi.