Državni posao umesto državnih para

, , ,

Posle jasne poruke iz Beograda da više neće biti donacija, subvencija i sličnih načina za bacanje para u bunar, jedina šansa za spas bivšeg giganta je namenska proizvodnja

Pre tačno deset godina, „Jumko“ je prešao u većinsko vlasništvo države (65 odsto) na osnovu dugova prema njoj. Vaš reporter prisusvovao je jednom sastanku u upravnoj zgradi kompanije i dobro se seća atmosfere straha i neizvesnosti koja je vladala među „radnim ljudima“. Deceniju kasnije, u Jumku vlada gotovo ista atmosfera, dodatno podgrejana štrajkom dela zaposlenih koji traje od sredine januara, neka mešavina revolta i straha, ali je utisak da tek sada postoje ozbiljni i konkretni planovi za izlazak iz dubioze nekada moćne tekstilne kompanije sa preko 12.000 radnika. Država je jasno rekla da više nema subvencija i para za očuvanje socijalnog mira, ali da će fabrici čiji je vlasnik ponuditi posao, i to pre svega u namenskoj industriji. Konačno, to je zaposlenima i menadžmentu prošle subote preneo Bratislav Gašić, ministar vojni i čovek od najvećeg premijerovog poverenja. Ostalo je samo da se obećanje i ostvari.

CRVENI TEPIH

Goran Djorđević, od prošlog meseca direktor kompanije, umesto crvenim tepihom, pogačom i solju, od štrajkača, koji traže zaostale plate, sačekan je uvredama.  Djorđević, međutim, ne haje mnogo  za to, pa je „pobunjenicima“ umesto u ovakvim prilikama standardne slatkorečivosti, poručio da će plate prvo morati da se zarade. A da bi se zaradilo, firma mora da radi pa je Djorđević u tu svrhu formirao Savet za pomoć Jumku, u koji su ušli ljudi „od imena i ugleda“ (vidi okvir), za koji tvrdi da nema političku pozadinu:

KO ČINI SAVET
Vlako Jović, bivši dugogodišnji direktor, Dragoljub Kostić, direktor bujanovačkog Megala, Božidar Djorđević, direktor Hemijsko-tehnološke škole, Mioljub Kostić, direktor Filijale UniKredit banke, Goran Nikolić, nekada zamenik direktora Jumkove Tkačnice, danas privatnik, Risto Čalija, vlasnik kompanije Sent Džordž, Zoran Velinović sa fakulteta FABUS i Zoran Stošić, bivši direktor Jumkove Dorade.
Direktor Goran Djorđević kaže da svi članovi Saveta rade volonterski, i da planira da angažuje još nekoliko članova koji će biti zaduženi za marketing i pravne poslove.

– Država ne daje više pare nego poslove. Plata mora da se zaradi, uz napomenu da za neradnike para nema. Osnivanje Saveta je moja ideja, tu su ljudi koji poznaju svoj posao, i njihov zadatak biće ne samo da savetuju, već i da kontrolišu sve poslove, od nabavke, preko proizvodnje do prodaje. Jumko može vrlo lako da postane uzorna, profitabilna fabrika, i očekujem otvaranje jednog šireg fronta koji bi činili stručnjaci raznih oblasti, kako bismo svi zajedno pomogli ne samo kompaniji, već i ovom gradu – kaže Djorđević.

Prema njegovim rečima, problem sa štrajkačima zapravo i ne postoji, jer od oko 1.700 zapooslenih svakodnevno na posao dolazi 900 radnika:

– Ti ljudi normalno rade. Štrajkuje 200 zaposlenih, dok njih možda 400 čeka razvoj situacije. Žele da rade, ali neće ni sa kim da se zamere pa čekaju ishod. I ja te ljude razumem. Napomenuo bih i da je jedan broj radnika na bolovanju.

Članovi Saveta sa kojima smo razgovarali (neki nisu želeli u novine) jednoglasni su u oceni da Jumko ima odličnu perspektivu, pre svega zato što je kompanija koja ima jedinstven, zaokružen proces proizvodnje.

To je glavni adut i Vlajka Jovića, do kraja osamdesetih više od dve decenije direktora kompanije, koji svakako predstavlja najzanimljivije ime u Savetu. 

– Dok sam vodio Jumko, prema kome imam odnos kao prema svojoj porodici, fabrika je zapošljavala mnogo više radnika. Imamo jedinstven na Balkanu zaokružen sistem proizvodnje, i to je velika šansa da se, uz pomoć države, vratimo na staze uspeha – poručuje Jović iz Beograda gde živi.

SLADjAN MITIĆ, SAMOSTALNI SINDIKAT JUMKA
NAPREDNjACI STOJE IZA SAVETA
– Savet za spas Jumka napravljen je bez sindikata i mi to telo ne podržavamo i ne priznajemo – kaže Mitić.
On dodaje da sindikati neće odustati od svojih zahteva – isplate šest zaostalih zarada – što je jedini uslov za prekid štrajka.
– Savet je klasična politička priča, žele da nas vrate na posao kako bi pobrali političke poene i ostvare politički profit. Preko tog Saveta Srpska napredna stranka želi da uđe u Jumko i tako profitira. Mi smo tu nameru prepoznali i nećemo da nasednemo. Ne dolazi u obzir da odustanemo od zahteva. A bez nas koji smo u štrajku nema ni proizvodnje – kaže Mitić.
Na konstataciju da je i ministar odbrane Gašić rekao da Jumko ne treba da očekuje pomoć u novcu, Mitić odgovara:
– Ne znamo ništa o tom sastanku sa Gašićem. Niko nas nije zvao da mu objasnimo suštinu problema.

Jović, međutim, nije jedini u Savetu koji u dušu poznaje ne samo fabriku, već i principe na kojima posluje tekstilna industrija. Zoran Stošić, koji je do 2004, kada je uz otpremninu otišao iz Jumka, vodio pogon Dorade, a kasnije se posvetio privatnom poslu u istoj branši, kaže da uz minimalna ulaganja i drugačiju organizaciju posla, Jumko za kratko vreme može da izađe iz problema. Posle napuštanja kompanije, Stošić je kao tehnolog radio kao konsultant u nekoliko domaćih i stranih tekstilnih fabrika, a poslednji posao bio mu je u Bugarskoj, u kompaniji „Mak“, gde je uveo novine u postupku bojenja vojnih uniformi i instalirao nove proizvodne linije:

– Jedini način da Jumko izađe iz krize je da smanji troškove proizvodnje što iziskuje drugačiju organizaciju rada jer više nema milionskih tiraža kao ranije. Govorim o procesu dorade, dakle tog hemijskog dela – objašnjava Stošić.

Prema njegovim rečima, slabosti koje su postojale dok je ranije bio u Jumku, postoje i sada. Manji obim posla ne trpi greške na gotovom proizvodu, a to se može jednostavno izbeći:

– Jumkova tehnologija projektovana je za veliku, serijsku proizvodnju, koja je sada desetak puta manja. Uvođenjem novih tehnologija dorade, uz manji broj radnika i uz neznatna ulaganja na postojećim mašinama, pojeftinila bi se proizvodnja, dobila efikasnost a greške, koje današnje tržište ne trpi, svele na minimum. Jedino na taj način Jumko može da opstane – smatra Stošić.

NEKOLIKO BOLESTI

Risto Čalija, vlasnik kompanije Sent Džordž (St. George), povezan je sa Jumkom od 1965, kada je kao mlad tekstilni tehničar dobio posao u vranjskoj fabrici. Sa kraćim prekidima, od Jumka duže od dve decenije kupuje repromaterijal, uglavnom konac.

– Za mene je pitanje časti kupovati materijal od Jumka – objašnjava Čalija.

– Da ne verujem u oporavak Jumka, ne bih svoj, ugled i ime stavljao na kocku prihvatanjem članstva u Savetu za pomoć – objašnjava svoje motive u razgovoru za Vranjske.

Čalija kaže da su Jumkove mašine, na čijem je instaliranju radio 1965, do 1990. radile sa maksimalnom iskorišćenošću. Ovaj Mostarac dodaje da je obišao na stotine tekstilnih fabrika širom sveta, ali da se nigde nije radilo kao u Vranju. Posle kraćeg boravka u inostranstvu, tadašnji direktor Jović ga 1982. postavlja za šefa izvoza u Beogradu, ali poosle godinu dana ponovo se vraća u Nemačku gde otvara svoju tekstilnu fabriku. Na osnovu istraživanja tržišta (a kontroliše deset odsto tržišta na nemačkom govornom području, ili dva miliona evra u novcu), uvideo je da vranjski konac „koral“  ispunjava zapadne standarde, pa je na njegovu sugestiju osamdesetih godina Jumko investirao u razvoj modnih konaca za ručni rad.

– Nažalost, Jumko danas boluje od nekoliko bolesti. Prvi problem je višak prostora, čije održavanje mnogo košta a ne odgovara broju zaposlenih. Drugi je nedostatak kvalitetnih kadrova. Svojevremeno je omogućen neselektivan odliv radnika, pa sada imamo trećinu zaposlenih koji nisu pravi ljudi na pravom mestu. U Jumku su ostali oni koji nisu mogli da nađu bolji posao, svi koji su mogli su otišli. Dalje, ne može tolika administracija, koja je opsluživala 10.000 radnika i onoliku proizvodnju, da radi i sada, tu su potrebne promene. Treće, država kao vlasnik mora da pomogne, da omogući povoljne kredite kako bi se isplatili radnici, iako prvih godina neće biti profita – kaže Čalija.

BOLjI OD DRUGIH

Prema njegovim rečima, tekstilna industrija ima kapacitet da zaposli mnogo više ljudi nego bilo koja druga u Srbiji, a kao dokaz svoje tvrdnje navodi pribojski FAP:

– Tamo starni ulagač obećava najpre 200 radnih mesta, tek za nekoliko godina 600. Mi odmah u Jumku možemo da uposlimo 1.800 ljudi.

Nema sumnje da se ovih dana bije odlučujuća bitka za Jumko. Ukoliko se nastavi sa praksom da država, kao vlasnik, kompaniju tretira kao siroče, a posebno ako pokuša da preko njenih leđa pravi političke poene nastavljajući da daje pare za kupovinu socijalnog mira i glasova, epilog je više nego belodan – od Jumka neće ostati kamen na kamenu, a pošto od zainteresovanih ulagača i potencijalnih kupaca nema ni traga, katanc bi se nametnuo kao jedino rešenje.

GORAN DjORDjEVIĆ, DIREKTOR JUMKA
NEMA PLATE ZA NERADNIKE
– Premijer Vučić je najavio, a ministar Gašić nam preneo da Jumko ne može da bira. Država više neće da baca pare u bunar, na razne pozajmice i subvencije, ali nam nudi mogućnost da konkurišemo za poslove u namenskoj industriji. Kod Ministarstva odbrane u ovom momentu možemo da apliciramo za posao vredan 1,2 milijarde dinara, a Jumko će raditi i za druga ministarstva kao i za velika javna preduzeća, poput Pošte ili Železnice. To je jedini način izlaska iz problema i zbog toga sam insistirao na formiranju Saveta za pomoć Jumku, kako bih na jednom mestu okupio stručnjake koji mogu da pomognu. Savet nije politička priča – kaže za Vranjske generalni direktor Jumka.

VRANjSKE: Kad kažete da vam država nudi posao, plašite li se konkurencije obzirom da je vrh vlasti jasan kada kaže da će insistirati na tržišnoj utakmici? Ko onda garantuje da će Jumko dobiti sve te poslove?
DjORDjEVIĆ: Najbolja smo tekstilna kompanija u Srbiji, sa zaokruženom proizvodnjom jedini na Balkanu, i ne plašimo se konkurencije. Za pobedu na nekom tenderu nije presudna samo cena proizvoda, već još mnogo faktora koji nas preporučuju, kao što su kvalitet ali i socijalni i geopolitički momenat, i siguran sam da država neće davati posao sumnjivim firmama kojih je mnogo.

Kako biste ocenili generalno stanje u Jumku? Ima mnogo oprečnih informacija.
– Odgovorno tvrdim da stojimo mnogo bolje od mnogih velikih kompanija u zemlji. Dobavljačima smo dužni samo 17 miliona dinara, nemamo obaveze prema komercijalnim bankama i sve što dugujemo-dugujemo državi. Radimo za sigurne kupce i od države ne tražimo pare nego avansne poslove.

Da li i sada radite obzirom na štrajk dela zaposlenih?
– Od 1.700 radnika, njih 200 je u štrajku. Trenutno realizujemo posao vredan 336 miliona dinara za Vojsku i do kraja jula dužni smo da isporučimo naručenu robu kako bismo naplatili još 60 miliona. Posle toga, čeka nas za istog kupca posao od 170 miliona. Realizacija je u toku, nabavljamo sirovine, proizvodnja radi normalno.

Dva sindikata, ASNS i Samostalni, imaju svoje zahteve, od kojih je najvažniji isplata, kako tvrde, šest zaostalih plata, zdravstvenog i penzionog osiguranja.
– Angažovali smo državnu revizorsku kuću koja je ustanovila da radnicima Jumko duguje od tri i po do četiri plate. U međuvremenu smo, u vidu pozajmice, isplatili jednu platu, tako da je dug mnogo manji nego što tvrde sindikati.

Šta ste ponudili radnicima, obzirom da sindikalci insistiraju na šest zarada kako bi prekinuli štrajk?
– Radnicima smo ponudili isplatu još jedne plate, a da za ostatak potpišemo sporazum po kome bi im dug išao uz redovnu platu. To je nešto što možemo da ispunimo ali, koliko vidim, štrajkači na to ne pristaju. Ja razumem da naši zaposleni imaju male plate, nije to sedam, osam hiljada kao što neki kažu, zarađuje se više, ali jedini način da plate budu veće je da se radi. Druga mogućnost ne postoji.

Pa, kako ćete rešiti problem?
– Pronaći ćemo rešenje. Sindikalni zahtevi su nemogući. Neće biti ustupaka i svako će dobiti onoliko koliko je zaradio. Ne mogu istu platu da prime oni koji štrajkuju od početka godine, i oni koji normalno rade.