NERADNO VREME

Gotovo dekretom, Premijer je uveo novo radno vreme za državne trudbenike, tu armiju koja broji možda i milion duša. Sad rade od pola osam umesto od devet, verovatno jer se misli da će tako biti plodotvorniji i korisniji. Iskren da budem, nešto mi nije baš najjasnija ova teorija. Radno vreme traje osam sati, svejedno kad se dođe na posao, i u tom roku treba posvršavati poslove za koje se dobija plata. Kolone službenika i sada, kada rade po „neevropskom“ radnom vremenu, pohode obližnje radnje i vraćaju se nazad na posao noseći u kese iz kojih se puši sledovanje za to jutro. Šta nam to govori? Pa to da čuvenu „pauzu za topli obrok“ nisu iskoristili negde napolju, već će kancelarije pretvoriti u sofre i tako „uštipati“ još najmanje pola sata. Ništa se, dakle, novim radnim vremenom suštinski nije promenilo. I da je PV naredio da se radi od pet sabajle, bilo bi isto – činovnici bi u osam pohrlili na ulicu, promuvali se malo po gradu, pa onda još pola sata doručkovali po ofisima. Imao sam prilike da gledam kako to izgleda po nekim evropskim gradovima, mnogo bogatijim od našeg, gde službenici u trku žvaću svoj doručak sve pogledajući na sat. Tamo nema potrebe za menjanjem radnog vremena, već se ljudi vode zdravom logikom. Ako ne završe posao neće dobiti platu, a ako budu loše radili na njihovo radno mesto za sekund će doći neko drugi. Ovde kod nas nije tako. Ovde su radna mesta u administraciji zacementirana, a ekonomski zakoni kažu da gde nema konkurencije nema ni tržišta i profita. U prevodu, naša birokratija zna da je nenadjebiva, pa se shodno tome i ponaša – solidna činovnička plata stiže uredno svakog meseca. Zašto mrčim ’artiju na nešto opšte poznato? Pre neki dan, jedna ugledna gradska ličnost, dolazi u redakciju tražeći kolegu. Treba, kaže, nešto da mu pomogne, oko neke opštinske zavrzlame. Pre izvesnog vremena upokojio mu se roditelj, pa je pošao do nadležne gradske službe da podigne novac koji penzioneri, upravo za slučaj smrti, od svojih primanja uplaćuju jednoj osiguravajućoj (državnoj) kući. Pa, dobro, šta će mu naš kolega, kako može da mu pomogne – pitamo. Vratili su ga sa šaltera, kaže, traže mu da dovede jednog svedoka sa ličnom kartom, koji treba da potpisom potvrdi da je pokojnik zasista umro. Gledamo u čudu i ne verujemo. Može, dodaje ovaj čovek, bilo ko, slučajni prolaznik, samo treba da potpiše; tako mu je, naime, odgovorio činovnik na pitanje da li treba da dovede nekog iz porodice, što bi bilo najnormalnije ako već mora, nekog ko je poznavao pokojnika i sa sigurnošću može da potvrdi smrt. Slušajući ovu apsurdnu priču, čovek iz susednog restorana je ustao i pošao do opštine kao dobrovoljni svedok. Ekipa iz Monti Pajtona dala bi bogatstvo za ovu priču. E, sad, promena radnog vremena imala bi smisla samo ako se ovakvi i slični slučajevi ne bi dešavali. Ovako, sva ova fertutma oko radnog vremena deluje isuviše jeftino.