Pljeskavicu „od pet“, a može i pivo

, ,

Nijedna vlast nije blagonaklona prema sirotinji, ona im je kamen o vratu, nešto što ih podseća da jedu i tuđi zalogaj, koji zastaje u grlu. Kako, bogati, mi tako uspešni i na polzu naroda požrtvovani, a da imamo nišče i uboge? To mora da se spreči

Srećan 1. maj, praznik rada. Na „zaslug“ ovog međunarodnog praznika, 30. aprila, u sredu, zatvara se narodna kuhinja u Vranju, koja je koliko-toliko prehranjivala tačno 604 najugroženijih porodica u našem gradu (425 u Vranju i 179 u Vranjskoj Banji). Narodna kuhinja je, inače, tradicionalno, već oko 15 godina smeštena u objektu UP „Vranje“, poznatom kao „Studentska menza“. I sada, „studenti“ više nemaju gde da održe ni onu malu iskru života, koju su protivno svim medicinskim i prirodnim pravilima održavali u ovoj ubogoj kući.

NIŠČI I UBOGI

U menzi više nema stolova i stolica, korisnici dolaze sa manjerkama, odnosno plastičnim posudama raznih veličina i porekla, u koje im servirka sipa jelo, ponesu dve-tri vekne hleba, već koliko im sleduje, i ko pešice, ko na poni-biciklu iz prve serije početkom sedamdesetih, nosi svoj tain kući; kako li je pa tamo, mo’š misliti.

Ipak, dvojica su se nekako snašla – jedan sedi na stolu, i kusa današnji pasulj, dok je drugi uspeo da negde organizuje stolicu. On je već obedovao, i sada sedi i uživa. Pred njim je čak i jedna prazna flašica, imao je i aperitiv, „unuče“ rakije! Car.

– Slikaj – viču – slikaj. Ima i šta da slikaš.

Šta?

Pa, nijedna vlast nije blagonaklona prema sirotinji, ona im je kamen o vratu, nešto što ih podseća da jedu i tuđi zalogaj, koji zastaje u grlu. Kako, bogati, mi tako uspešni i na polzu naroda požrtvovani, a da imamo nišče i uboge? To mora da se spreči!

I tako je niščima dodeljena i studentska menza, koja danas pruža zastrašujuću sliku. Ej, tu su se nekada pravile svadbe, maturske večeri, igranke, a sada je to azil za one kojih se društvo gnuša, kojima na jedvite jade odvaja i to malo taina, a sada im i to ukida!

O nekoj elementarnoj higijeni ne može biti ni govora. U uglu je smotano crevo, kojim se one linoleumske pločice, kojih pola nedostaje, peru, koliko da ih voda prođe, miomirisi izazivaju suze na oči.

– Ovde je do pre tri meseca – kaže mladić, korisnik usluga kuhinje – moglo da se dođe, da se lepo sedne i jede, da popričaš sa prisutnima, da se skloniš od kiše i vetra, malo opustiš. Ali, napraviše bedu dve porodice, potepaše se. Jedan trči po nož u kuhinju, tamo se zaključaše, ali onda počeše da „rade“ stolice, iskršeno staklo od prozora, krv do kolena, policija. I onda su iz bezbednosnih razloga, kako su nam rekli, ukinuli usluge u objektu. Samo dođeš s kanticu, sipaju ti, i aj dža kere.

– Da li sam zadovoljna uslugom, hranom? – čudi se žena srednjih godina, sa gorkim pečatom života na licu – ćuti, more, i ovo što ima! Muž mi ne radi, ja ne radim, imamo četiri deteta, pocrcali bi bez ovoga.

Služi se čorbast pasulj, porcije su, duša valja, poprilično obilne. Ali, mesa nigde ni od korova.

– Ponekad – kaže sredovečni gospodin – bilo je i mesa. Ali, ono što sam video izaziva jezu: oni pokusaju jelo, pođu da vrate tanjir, a u njemu neprobana rebarca, slanina… Pa šta to radite, pitam ih, zašto ne pojedete to? Oni belo gledaju. Šta je to, pitaju; ljudi ne znaju šta je meso, ne umeju da oglođu ono rebarce, da sažvaću slaninu! Ponekad, kad se nađe neki donator, neko ko hoće da uhvati mesta duši, da neku paru, pa mimo normativa stave u jelo mesni narezak. Tada probamo meso.

– Ja sam ti, sinko, sekretarica na metlu – kaže nanče od uvr’ 20 kila, sa štakom u redu za jelo. Vidi se da se ovde oseća domaćom.

– Ovako već 40 godine – kaže – otkako mi muž umre; ama rodi’ se, bar ne mora da ga perem.

U narodnoj kuhinji se inače, bez mesa služe „đakonije“ poput pirinča, boranije, graška, pasulja, krompira, makarona, a specijalitet kuće je takozvani đuveč – konzervirano i uprženo mešano povrće.

ŠATOBRIJAN ZA ČETIRI OSOBE

– E pa sad – kaže stariji korisnik – prave od toga što imaju; ne možemo da očekujemo šatobrijan za četiri osobe.

Ima i najmlađih; devojčica, krupnih crnih očiju, prelepih, pomaže ocu da upakuje današnji ručak u torbu.

– Pa dobro je… samo neka ima. Da, idem u školu, završavam drugi razred, odličan sam đak, sve petice.

Ima i gorkog humora na svoj račun i račun života-dušmanina. Na šuber kuhinje dolazi vremešni korisnik, i gospodskim tonom naručuje, očigledno pamti i bolje dane:

DRAGAN POPOVIĆ, UP „VRANjE“
TROJNI UGOVOR
Dragan Popović, generalni direktor UP „Vranje“, objašnjava kako funkcioniše narodna kuhinja:
– Imamo trojni ugovor između Grada Vranja, Crvenog krsta i UP „Vranje“, po kome Grad finansira pripremu jednog obroka sa 27 dinara, Crveni krst nam daje namirnice – ulje, pasulj, testenine, brašno, pirinač, začine, svinjski narezak, konzerve boranije, graška i đuveča, prema propisanim normativima za taj broj korisnika.
– Mi, pak – nastavlja Popović – u našoj pekari pečemo hleb, a u samom objektu vršimo pripremu i distribuciju hrane, deo vozimo u Vranjsku Banju. Na žalost, taj ugovor ističe sutradan. Inače, ukupna sredstva sa PDV-om kreću se oko 500.000 dinara na mesečnom nivou. I bilo bi poželjno da, ukoliko Grad tako odluči, da se pomoć nastavi, jer je tim našim sugrađanima ta pomoć neophodna, pošto je to jedino kuvano jelo koje oni i njihove porodice pojedu tokom dana. Mnogo bi zančilo svim ugovornim stranama, a pogotovo korisnicima, da se to nastavi. To je, ipak, 600 porodica, što je viši interes Grada, a u pitanju nisu neka značajna sredstva, da bi se obezbedila egzistenncija najugroženijima u ovim teđkim vremenima.

– Dva piva, molim!

Ljubazna servirka mu, bez zbunjivanja, pruža dva hleba.

– Da platim, molim.

– Neka, sutra ćete, sad nemam sitno da vam vratim.

Sledeći naručuje „parče kobasicu i pljeskavicu od pet“; i on dobija porudžbinu, porciju pasulja i pola hleba.

Ovo mesto već postaje mitsko za savremeno vranjsko društvo. Pamti se i prepričava slučaj dugogodišnjeg, sada već pokojnog korisnika narodne kuhinje, čiji je apetit među kolegama i tadašnjim osobljem menze dovodio do opklada – koliko može da pojede?

– Osoblje mu dozvoli da jede koliko hoće – kaže jedan od kladioničara – bolje i tako, nego da se baci. I on sedne, pojede tri-četiri vekne hleba, i jela koliko mu daš. Protura! A nije imao ni 50 kila, da se krstiš.

Ipak, tu su i plodovi gneva. Relativno mlad, krupan korisnik ulazi pravo u kuhinju.

– Čuo sam – veli iz basa – da se ovo zatvara sutra.

– Jeste, zatvara se.

– Mhm, šukar, šukar, a sutra će ima li leba?

– Će ima.

– Šukar, šukar, ako daš-daš, ako ne daš, opet šukar. Još sutra, znači, će ima leba? Šukar!

Još sutra, a plakaću prekosutra. Korisnici se nadaju da će se septembra narodna kuhinja ponovo otvoriti; ali, zbog čega se leti zatvara.

– Pa, smatra se – kaže stariji korisnik – da se leti mi „snađemo“ za sezonske poslove, samim tim i hranu. Međutim, to se odnosi na mlađe, oni ga upišu, a njega nema, otišao u nekakav Banat ili negde; onda se septembra svi vrate, i tada je najkritičnije. A šta mi stariji da jedemo preko leta?

Kako ono reče Marija Antoaneta, kad se čudila zašto francuski narod diže revoluciju:

– Pa nemaju hleba, veličanstvo – objašnjavaju joj.

– Nemaju hleba? Pa zašto onda ne jedu kolače?