Jumkrajina

, , ,

Dupla staklena vrata, iza njih ogromna prostorija, nekoliko ljudi zadekovanih hiljadama registara, na vratima papir otcepljen iz sveske, crvenim flomasterom napisano – „Služba za Vučića“

Proštrajkački nastrojeni radnici Jumka, njih oko 1.200, u utorak oko 10.00 sati, zauzeli su upravnu zgradu preduzeća. Kažu da će tu biti danonoćno, dok im se ne obrate Aleksandar Vučić i Igor Mirović, te dok se ne ispune njihovi zahtevi, istaknuti još na početku štrajka, 13. januara. Ukoliko se to ne desi, štrajkači će ipak napustiti okupiranu upravnu zgradu, kako bi se pešice zaputili ka Beogradu, jer, kako kažu, ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. I sada, na šta podseća ova vest? Nešto sve asocira na nekakvu mini Ukrajinu, u našoj verziji  Jumkrajinu.

ZAKASNELA BABA MARTA

Ovo je bilo iznenađenje za sve. Pregovori su se kilavo odvijali, ali ih je ipak bilo, svaka strana je bila ušančena, i onda je, bez ikakve najave, nastupio udar. Štrajkači su jednostavno ušli u upravnu zgradu Jumka, i po Arhimedovom zakonu istisnuli menadžment, a šta će se dalje dešavati, sam savaot zna. To se tako ne radi, bez prethodne logistike, jer je utisak da ni sami štrajkači ne znaju šta će dalje; oslanjaju se na svoj visok moral, ali džaba ti moral kad nemaš šta da pojedeš, popiješ, gde da obaviš najosnovniju toaletu, da prilegneš… Velika većina su žene, pa sad zamislite još i pozive od kuće – mamo, što da jedem, frižider prazan, ženo, što da obučem, sve mi neopeglano. Na njihovu nesreću, udari i ova zakasnela „baba marta“, a štrajkačima je kao prva kaznena mera isključeno grejanje.

MIODRAG GALIĆ, ODBOR ZA REŠAVANjE PROBLEMA UZ RAD
ŠTRAJKAČI UGROŽAVAJU KOMPANIJU
U Jumku je 8. aprila osnovan Odbor za rešavanje problema Jumka uz rad. Podaci su protivrečni – štrajkači svoje kolege sada smatraju štrajkbreherima, i kažu da ih je oko 40-50. Miodrag Galić, pak, predsednik odbora, raspolaže cifrom od „oko 500“.
Zahtevi štrajkača i odbora su isti, samo što „odboraši“ to hoće da ostvare uz rad, a štrajkači to ne prihvataju.
Dve slike. Prva: posle posete štrajkačima, vaš izveštač ide ka pogonu, gde odboraši rade. Obezbeđenje Jumka otuda izvodi jednu radnicu, koja bukvalno vuče noge po asfaltu, prvi je utisak da joj je pozlilo; međutim, uskoro se čuje da ju je pretukla koleginica iz suprotstavljenog tabora. Dolazi interventna jedinica policije, vrši uviđaj.
Slika druga: novinaru nije dozvoljeno da ide u pogon, obezbeđenje telefonom zove Miodraga Galića da dođe u portirnicu, i tu obavi intervju.
– Ima li koga od „onih“ – čuje se otuda – da li sam bezbedan?
– Slobodno dođite – odgovara mu stražar – oni su svi u upravnoj zgradi, potpuno ste bezbedni.
Za neko vreme, stražar sprovodi Galića do portirnice, gde daje izjavu vidno uznemiren.
– Mi ne delimo radnike na podobne i nepodobne, svi smo mi radnici Jumka. najvažnije je da vlada počne aktivno da rešava naše probleme, što je i obećala. Čujemo da ima zainteresovanih strateških partnera, ali pod uslovom da se radi, ko će kupiti prazne zidine?
– Svima nama zavisi egzistencija od Jumka – nastavlja Galić – pa i gradu, velikim delom, trgovina, ugostiteljstvo. To se čak odslikava i na obrazovanje – zbog ovoga preti da se ugasi srednja tekstilna škola, mašinski, elektrotehnički smerovi, dakle kadrovi koji su potrebni Jumku.
Galić je ogorčen što su štrajkači prekršili dogovor koji je postignut u vladi.
– Oni više ne dozvoljavaju ni da koristimo osnovna sredstva. Opstruiraju i gotove poslove za Vojsku Srbije, za Nemačku, Finsku, što može da dovede do otkazivanja ugovora i gubitka poslova, a što bi imalo nesagledive posledice po Jumko.
– I zbog našeg insistiranja da se sve rešava kroz rad, ti hrabri radnici koji su upalili mašine, bili su izloženi šikaniranju; u koloni po dvoje, kao „topli zec“, kolege u štrajku su im zviždale, vređale ih, sva sreća te nije došlo do fizičkih nasrtaja. Eto, danas se i to desilo. Dokle?

Na prvi pogled, sve je normalno, koliko u jednoj nenormalnoj poziciji u kojoj je Jumko već deceniju, to može da bude; nema policijskih vozila, nema g obezbeđenja koje vas legitimiše, nema političara, nema zapaljivih govora štrajkačkih lidera, ono što je bilo opšte mesto posle 5. oktobra u „južnom privrednom čudu“. Tek u prizemlju upravne zgrade nazire se problem; tu je veća grupa štrajkača, kao odbor za doček. Ali, procedura je procedura – na prijavnici, kao da se ništa ne dešava, obezbeđenje fabrike vam uzima ličnu kartu, podatke, kod koga idete, sačekajte da pozovemo, iz slušalice se poslovično čuje muzička tema iz filma „Žaoka“, ali se niko ne javlja.

– Direktor se ne javlja – kaže ljubazni portir.

– Ma pusti bre čoveka – graju štrajkači – kakav direktor, zbrisao je on još jutros! Šta će mu direktor, mi smo sad tu!

– Dobro – širi ruke sekjuriti – idite na vašu odgovornost.

Vodič je član Štrajkačkog odbora, veteran Jumka, preko tri decenije.

– Liftovi rade samo do četvrtog sprata – kaže – dokle su špedicije i carina. Posle toga, moramo pešice. To ti kažem zbog toga što nas kabate da ljudima branimo da rade, a to nema veze. Ko hoće da radi, neka radi. A ko neće, e pa niko ne može da nas natera.

Duša ispada uz basamake nebodera, sada potpuno deplasiranog spomenika grandomaniji vranjskih privrednih „giganata“. Osim toga, uskim stepeništem se jedva prolazi od štrajkača. Ima ih svuda; jedni se kreću stepeništem, u grupama, drugi sede, treći na odmorištima stoje. Na svakom spratu, kancelarije su pune. Ali ne činovnika, već štrajkača. Ko je našao stolicu, taj je car. Ostali sede na radnim stolovima, na žardinjerama sa uvelim fikusima i asparagusima, neki čuče, neki su na podnom tapisonu.

– Iz koju si ti televiziju? – javljaju se i relikti ONO i DSZ – ko ti je dozvolio da slikaš?

– Ej, slikaj ovoga (ili ovu) – ima i benevolentnih, ali ni jedan ne kaže „ej, slikaj mene“.

I tako od sprata do sprata, stepeništa, hodnici, kancelarije i toaleti su puni puncati.

– Mi nikoga ne diramo – kaže vodič – evo ti finansijska služba, ljudi sede i rade svoj posao.

Dupla staklena vrata, iza njih ogromna prostorija, nekoliko ljudi zadekovanih hiljadama registara, na vratima papir otcepljen iz sveske, crvenim flomasterom napisano – „Služba za Vučića“. Šta sad pa to znači?

– Ne znam – kaže vodič – nismo to mi napisali, nego oni. A zvuči kao da nam, božem, nešto prete.

Oni ljudi tamo sede iza onih barikada od registratora, vrlo su oprezni. Dobar dan, dobar dan.

– Jel’ radite?

– A ko ste vi? Aha, novinar…

– Da li vam neko preti, da li imate bilo kakvih neprijatnosti od štrajkača?

– Ne. Ne možemo da grešimo dušu, niko nas ne dira.

– Molim vas – javlja se crnka srednjih godina – napustite prostoriju, ne ometajte nas u poslu.

Dobro…

RATNO STANjE

Sa sprata na sprat, dolazi se do devetog, gde je do pre nekoliko sati bio menadžment; sada tamo vri od štrajkača.

– Aaa, ne – kaže vodič – evo ti ovde i rukovodilaca, oni rade, niko ih ne dira.

U jednoj kancelariji, sedi direktor nabavke Zoran Stamenković sa saradnicima, svi ubledeli.

– Nemojte molim vas, nemam šta da izjavim, niti sam ovlašćen, vidite i sami šta se dešava.

Hodnici i kancelarije su prepuni, nigde nikoga od menadžmenta. Gde su?

– Pa, novinare, potraži ih onamo, evo vidi se od visoko, u kafanče, čujemo da je tamo jeftino, i da oni tamo idu na „gagu“, kako bi uštedeli firmi.

Ljudi, pa šta ovo radite, čemu se nadate?

– Šta radimo? Ovo je naša zgrada, mi smo je pravili, da vidimo ko može odavde da nas izbaci!

– A nadamo se Igoru Miroviću, inače, odosmo mi kod njega, peške!

– Ma kakav Mirović, samo Aleksandar Vučić, on rešava sve probleme!

– Ma nemoj! Pa jel’ beše onomad, i šta je rekao? More, svi su isti…

Stižu i sindikalne vođe, Slađan Mitić i Snežana Veličković.

– Kad smo ušli, nikoga nismo dirali, ali je rukovodstvo pobeglo sa devetog sprata. Zamenik direktora išao je od kancelarije do kancelarije i terao one koji rade da napuste upravnu zgradu. Ali, deo radnika je ostao na svojim radnim mestima; i mi nikoga ne diramo, ko hoće da radi, neka radi. I mi ostajemo tu, danonoćno, dok nam se obrate Vučić i Mirović. Pa red je da nam se posle devet godina neko najzad obrati. Kakav predsednik Nadzornog odbora? Pa on usko sarađuje sa menadžmentom, koji je doveo fabriku tu gde je.

U tom trenutku, Veličkovićevoj zvoni mobilni.

– Ooo, gradonačelniče, pa kako ste? Znamo, znamo da imate skupštinu, izvinite što vas ometamo, ali šta ćemo sad? Jeste, pružali ste nam podršku, svaka čast, pružite nam i dalje – ovaj narod nema šta da jede, da pije, možemo li da računamo na neki sendvič, lanč-paket, sok… Šta? Da odmah napustimo zgradu? Pa, samo što smo ušli. Kako? Ako ne primimo onaj obećani minimalac, sami smo si krivi? Pa, fala, fala gradonačelniče, samo mi ne pristajemo na ucene, a ovo je baš to. Evo tu je novinar, hoće da vas čuje.

Za jednu nanosekundu veza se prekida.

– E pa – kaže Slađan Mitić – ovo je prevršilo svaku meru. Pa resorno ministarstvo i vlada nemaju rešenje za nas od 2000. godine! Zbog toga je došlo do ove blokade, i štrajk će trajati dok nam se ne obrati neko iz države. Jer mi smo prevareni, i ovo što se danas desilo moralo ja da se desi, i naše odluke niko osim Štrajkačkog odbora i zaposlenih ne može da promeni. Shvatite, mi smo u ratnom stanju, koje traje od 2000. godine! A mi ne želimo da ratujemo, želimo da pregovaramo, i da radimo.

Kako će ovi ljudi bez hrane, pića, higijene, grejanja, a zna se kako se štrajk guši – počelo je sa grejanjem, pa će se nastaviti sa strujom, vodom, krivičnim prijavama, otpuštanjima, i još kojekakvim pritiscima, dakle kako će štrajkači to izdržati?

– Moral štrajkača – kaže Mitić – veoma je visok. U ovom trenutku svi smo u štrajku glađu, da bismo našem gradu skrenuli pažnju, da nam pomogne barem sa nekim namirnicama.

– Da be da – čuje se iz pozadine – grad sebe opravio, pa će i nas.

BRANISLAV POPOVIĆ, PREDSEDNIK NADZORNOG ODBORA JUMKA
Puč
– U Jumku je 13. januara izvršen puč – kaže Branislav Popović, predsednik Nadzornog odbora Jumka – u kome su Štrajkački odbor i sindikati jednostavno uzeli sebi sve ingerencije koje je imao menadžment i ostali organi upravljanja.
Vranjske: Pa šta su narečeni organi povodom toga preduzeli?
Popović: Nakon mog imenovanja, imao sam sastanak sa ljudima iz ministarstva privrede, i mogu da kažem da u odnosu na druge kompanije koje imaju slične probleme, Jumko je u mnogo boljoj situaciji, jer nemamo komercijalne kredite, dugovanja su nam samo prema državi, lokalnoj samoupravi i radnicima. Jumko je u užem izboru 20 firmi u restrukturiranju, koje su prioritet vlade.
Pa u čemu je onda problem sada?
– Problem je što vođe štrajka u Jumku ne poštuju stavke dogovora postignutog u vladi, ne poštuju Ustav, Zakon o radu i Zakon o štrajku. Sindikati Jumka su na tom sastanku prihvatili da se ljudi koji žele da rade ne ometaju, pa čak i ako dođe do potrebe za radnicima koji su u štrajku, a za čijim radom postoji potreba u neophodnom procesu proizvodnje, da će oni obezbediti te radnike, do 50 ljudi. Mi nikoga nismo zvali, da se to ne bi shvatilo kao neka provokacija.
Zbog čega eskalira štrajk?
– Zbog toga što oni ne priznaju ništa i nikoga, i krše postignute dogovore i sve moguće zakone. Ne priznaju državu, koja je većinski vlasnik Jumka, ne priznaju resorno ministarstvo, ne priznaju menadžment, ne priznaju lokalnu samoupravu. Priznaju samo sebe.