Sve će to narod pozlatiti

, , , ,

Siroti rezervisti su se nadali bilo kakvoj varijanti nadoknade za patriotizam – državne obveznice, kartice za kupovinu u toj vrednosti, potvrde za plaćanje komunalija i režije, čak se pričalo i o upisivanju radnog staža; od lošeg dužnika, i koš pleve. A možda samo treba razmisliti o reprint izdanju Laze Lazarevića, koje bi se rezervistima prodavalo po subvencionisanoj ceni

Sve je ovo Laza Lazarević elaborirao još pre vek i po u svojoj znamenitoj pripoveci „Sve će to narod pozlatiti“. Naime, srpski vojnik, od milošte nazvan „topovsko meso“, još jedared je posle povratka iz ko zna kog po redu nepotrebnog i besmislenog rata ostao bez nadoknade, koju je krvavo zaradio braneći otadžbinu, e da bi vlastodržačkim guzonjama ostalo što više. Tako je presudio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, posle spora koji su vodili rezervisti sa juga Srbije i voljena nam država, a povodom neisplaćenih ratnih dnevnica u NATO bombardovanju 1999. godine.

CUR DESPERATIS?

A u početku nije izgledalo tako. Vođeni presedanom rezervista iz Prokuplja i Kuršumlije, kojima je 2008. isplaćeno u proseku po oko 2.500 do 3.000 evra, zavisno od čina, na osnovu ratnih dnevnica sa kamatama od 1999. godine, njihove kolege iz južnih srpskih okruga podnele su tužbe da i oni dobiju svoju „nadnicu za strah“. Niko tada nije analizirao detalje – da su u Prokuplju i Kuršumliji pogodili pravi trenutak za tužbu, predizborno vreme 2008, kada su se na taj način kupovali glasovi, da državni pravobranilac nije uložio žalbu niti se pojavio na ročištu, pa sud nije imao druge nego da presudi kako je presudio, uglavnom, pare su isplaćene samo njima, čime je došlo do diskriminacije ostalih rezervista sa juga Srbije, na šta se njihova tužba i pozivala.

U tom smislu doneta je i Uredba vlade Srbije, da svim ratnim rezervistima isplate zaostale ratne dnevnice. I topovsko meso se ponadalo, da će se sa državne česme vode napiti, što se u pečalnoj Srbiji nikada dogodilo nije. Što se Pčinjskog okruga tiče, bilo je mobilisano 13.492, a samo na području Vranja 8.959 rezervista, koji su tada imali čemu da se nadaju.

– Mi smo – rekao je tadašnji predsednik SUBNOR Vranje Slobodan Bogdanović – 27. februara 2008. održali sastanak u Ministarstvu finansija u Beogradu. Dogovoreno je, i jednoglasno prihvaćeno od strane četrdesetak opština sa juga Srbije, da se novčana pomoć rezervistima iz Treće armije od Kruševca južno isplati u celosti.

Onda je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo prvostepenu odluku, po kojoj država Srbija na osnovu presedana iz Prokuplja i Kuršumlije, a da ne bi došlo do svojevrsne diskriminacije, mora da svim mobilisanim rezervistima isplati njihova potraživanja. I grešni rezervisti su mislili da je time sve okončano, počeli da trljaju ruke i planiraju gde će te novce pre utrošiti.

Ne lezi vraže. Država Srbija ulaže žalbu na tu odluku, i Strazbur pre koji dan u drugostepenom postupku menja svoju prvobitnu odluku, i konačnom presudom odlučuje protiv rezervista, a u korist države Srbije, da nisu iskorišćena sva domicilna pravosudna sredstva, te da od ratnih dnevnica nema ništa. Predsednik veća mora da se zvao Poncije Pilat, i lepo je oprao ruke.

REZERVISTI
Dragiša Stojilković, predsednik Inicijativnog odbora za isplatu rezervistima, 2008. je izjavio:
– Što se tiče vlade, tu više nema nikakvih problema, osim proceduralnih, da se memorandum o isplati potpiše. Sredstva će se uplatiti na poseban, namenski žiro-račun lokalne samouprave, i o njima će brigu voditi posebna komisija, na čijem sam ja čelu. Izabran je i nadzorni organ, tako da ta sredstva mogu biti iskorišćena isključivo za rezerviste, kojima su i namenjena.
Sada Stojilković peva tužniju pesmu:
– Smešna je odluka Strazbura, koji je doneo prvostepenu presudu u korist rezervista, a u drugom, po žalbi države, skočio sam sebi u usta. No, oni za njih, mi imamo posla sa državom; kako je država donela odluku za naplatu struje, i drugih obaveza građana Srbije, tako je mogla da donese odluku da se svim rezervistima, na osnovu njenog duga prema njima, otpišu dugovanja u visini neisplaćenih ratnih dnevnica. Simptomatično je da na ovu temu niko iz različitih vlada od februara 2008. godine nije pregovarao sa ratnim rezervistima. Ako sadašnja vlada misli da u budžetu nema para za to, postoje druga rešenja oko kojih možemo da postignemo dogovor. Mislim da bi budući premijer trebalo da pozove predstavnike ratnih rezervista na dogovor o rešenju ovog pitanja, koje preti da eskalira, što u ovom trenutku nikome nije u interesu.

Među rezervistima, koji su sebe već videli dobro potkrpljenim, nastala je panika i rezignacija, a onda bes, koji preti da eskalira u masovne proteste. Advokati, pak, koji zastupaju rezerviste, spuštaju tenziju, poručujući da još ništa nije gotovo, i da nema mesta očajavanju. Cur desperatis? – upitali bi stari Latini.

STRAZBUR, PA BOG

– Onih 1.500 rezervista iz Pčinjskog okruga – kaže advokat Goran Stefanović – koji su podneli tužbe, imaju realne šanse. Ustanovljen je poverenik za ravnopravnost, koji je 2011. doneo mišljenje da je učinjena diskriminacija prema rezervistima iz Pčinjskog okruga. Isplaćena sredstva su od strane vlade tretirana kao „socijalna pomoć“; međutim, u Strazburu je utvrđeno da se uopšte nije radilo o socijalnoj pomoći, nego o isplati ratnih vojnih dnevnica. Na osnovu toga, mi smo u januaru 2013. podneli tužbe Osnovnom sudu u Vranju. Odbačaj Strazbura, prema tome, za mene ništa ne znači, ja sam tek na početku; biće prvostepena odluka, pa drugostepena, pa je tu Ustavni sud, pa Vrhovni sud, i mi sada stvaramo uslove da se ide do Strazbura. Međutim, imajući u vidu naše pozitivno zakonodavstvo, mišljenje poverenika da je izvršena diskriminacija, ja ne znam kako će sud doneti drugačiju odluku, osim da usvoji naše tužbene zahteve, i da se isplati šteta.

Da se nije, božem, država tu nešto umešala, politika, jer se radi o velikim novčanim sredstvima, a državna kasa je hronično prazna?

– Politika ne bi smela da utiče na sudske odluke, mada je sve moguće. Očito je da to postoji u svim sudovima, ne samo srpskim – završava Stefanović.

Sa njime se slaže i njegov kolega, advokat Mladen Vasić:

– Odlukom suda u Strazburu odbijen je zahtev u predmetu rezervista Vučković protiv Republike Srbije, sa obrazloženjem da u Srbiji nisu iskoristili sva pravna sredstva. Smatram da takva odluka ne znači da rezervisti u Srbiji nemaju prava na isplatu ratnih dnevnica, saglasno Uredbi Vlade iz 2008. god. kojom je dato pravo rezervistima Topličkog okruga na isplatu ukupnog iznosa od po 269.000,oo din u šest rata na ime socijalne pomoći pod uslovom da povuku svoje tužbe za isplatu ratnih dnevnica, čak naprotiv.

– Takva Uredba vlade – nastavlja Vasić – predstavlja pravni osnov za isplatu ratnih dnevnica svim rezervistima u Srbiji, jer je poverenik za ravnopravnost utvrdio da se navedenom uredbom narušava ravnopravnost ostalih rezervista iz drugih okruga, zbog čega imaju pravo na isplatu ovih naknada, a takođe je utvrđeno, da se u konkretnom slučaju radi o ratnim dnevnicama a ne o socijalnoj pomoći jer je isplata istih rezervistima Topličkog okruga zavisila od povlačenja tužbi za ratne dnevnice. Sudovi su trenutno zastali jer su čekali odluku iz Strazbura, mada sam ja smatrao i dalje smatram da su sudovi dužni da primenjuju zakon, u ovom slučaju Zakon o zabrani diskriminacije i Uredbu Vlade Srbije. Problem mogu predstavljati novi zahtevi rezervista i nova utuženja, imajući u vidu moguću zastarelost koja je počela da teče od dana donošenja uredbe, marta 2008. Kao punomoćnik, iskoristiću sva pravna sredstva koja zakon pruža.

– Ovo nije korektno – ogorčen je Miodrag Velinović, sekretar SUBNOR Vranje – greška je načinjena još 2008. godine; ne upuštamo se čija je tad bila vlada, radi se o državi. Pa ne može Srbija nekome biti majka, a nekome maćeha!

Velinović navodi da je odziv da je odziv rezervista bio najveći upravo u Pčinjskom okrugu – 98 posto.

– Čemu onda ta razlika između okruga, zašto neko deli narod? Mi smo još tada, u vreme vlade Vojislava Koštunice, a to je bila tehnička vlada, predizborno vreme, napravili spisak boraca u NATO agresiji, i dostavili vladi, jer su vođeni pregovori da se i ostale opštine iz Treće armijske oblasti obeštete. Onda su došli izbori, vlast se promenila, nova vlada nije uzela u obzir problem neisplaćenih ratnih dnevnica, da su na taj način prekršena ljudska prava.

Zašto je drugostepena presuda kasnila više od devet meseci, pita Velinović; i šta sada?

– Uputili su borce da se ponovo tuže sa državom, iako je nastupilo zastarevanje postupka. Bez obzira na to, mi ćemo uputiti zahtav vladi da se takav vid diskriminacije eliminiše, kako ne bi došlo do masovnih protesta rezervista, koji se osećaju prevarenim. A u ovom trenutku, i na ovom značajnom geostrateškom području, to bi državi bilo vrlo neprijatno. Uzgred samo, da dodam da je oko 500 mladih učesnika rata 1999. godine iz Pčinjskog okruga preminulo.

I za sada, tako stoji stvar; siroti rezervisti su se nadali bilo kakvoj varijanti nadoknade za patriotizam – državne obveznice, kartice za kupovinu u toj vrednosti, potvrde za plaćanje komunalija i režije, čak se pričalo i o upisivanju radnog staža; od lošeg dužnika, i koš pleve. A možda samo treba razmisliti o reprint izdanju Laze Lazarevića, koje bi se rezervistima prodavalo po subvencionisanoj ceni.

NEGOVAN STANKOVIĆ, DRŽAVNI SEKRETAR U MINISTARSTVU RADA, ZAPOŠLjAVANjA I SOCIJALNE POLITIKE
TAKOZVANI REZERVISTI
Vranjske: Dobro, šta se ovo dešava sa ratnim dnevnicama?
Stanković:„Dnevnice“ su postale neki odomaćeni izraz; ali ono što građani Srbije treba da znaju, svim učesnicima oružanih snaga za vreme neposredne ratne opasnosti za vreme NATO agresije, i nešto pre, isplaćeno je to angažovanje, odnosno dnevnica. Onima koji su bili u radnom odnosu isplaćena je refundacija ličnih dohodaka, a nezaposlenima je pored dnevnica, isplaćena je i prosečna mesečna plata na nivou republike.
Pa kako je onda došlo do ovoga?
– Neko je zloupotrebio te ljude koji su se odazvali pozivu kada je država zvala, kao rodoljubi, patriote, koji su proveli to vreme u ratnim jedinicama, a onda dolazi do jedne političke priče, da oni tuže državu za tobož neisplaćene dnevnice. I oni kreću sa protestima, štrajkovima, blokadama puteva, pruga, tako da u jednoj političkoj kampanji pred izbore za predsednika, jedan deo tih takozvanih rezervista Treće armijske oblasti kreće sa protestima.
Zbog čega priču o dnevnicama rezervista kvalifikujete kao političku?
– Pa, dolazi do toga da ponuda tokom političke kampanje delom glasi i da će njihovi zahtevi biti ispunjeni. Prihvati se deo zahteva, kao izdvojena sredstva za pomoć nerazvijenom jugu Srbije, i tako to postaje socijalna kategorija. To koriste nekorektni pojedinci, neki predsednici nekakvih udruženja, i ta sredstva postaju „ratne dnevnice“. I posle toga se najveći deo boraca, patriota, koji su učestvovali u odbrani tokom NATO agresije, javlja da i njima budu isplaćene te pare. Tu se posle javljaju pravni zastupnici, iliti advokati, koji ne mogu pred domaćim sudovima da ostvare svojim klijentima ta prava, s obzirom da su te dnevnice primili. Posle toga, takođe ih na volšeban način „neko“ ubeđuje, i onda ih iz kategorije rodoljuba, patriota, pretvara u, kako ih je neko nazvao, protivnike države. Pa ipak, iako to pozitivnim zakonima to još nije regulisano, pokušaćemo tim ljudima da na neki način obezbedimo njihova prava.
Koji bi bili ti načini?
– Ti ljudi svakodnevno dolaze kod mene, ja ih primam, razgovaram sa njima, i potpuno ih razumem. Ali, Ministarstvo odbrane, organ zadužen za tu problematiku, dostavlja dokaze da su dnevnice isplaćene. Ja, naravno, ne pozivam ljude na to, ali čemu Strazbur, neka se obrate domaćim sudovima. Mada, bojim se da je u većini slučajeva došlo do zastarelosti.
I šta sada, kako amortizovati to nezadovoljstvo?
– I pored toga, resorno ministarstvo je uradilo predlog zakona, u kome stoji da učešće u oružanim dejstvima na prostoru bivše SFRJ, što se dokazuje vojnom legitimacijom, podrazumeva i nacionalno priznanje, i u razradi je predlog da posle premašene 65. godine života, ako nemaju penziju po bilo  kom drugom osnovu, do kraja života uživaju određene novčane prinadležnosti.