Za kim goč čuka

, , , , , , ,

„Slučajni“ prolaznik komentariše  – video sam ja i SKJ, i SPS, i SRS, i DS, i DSS, i URS, evo i SNS, kako vrte maramče, pa de su sad? Ali, sve mi nekako poznate face, i tad, i sad

Ništa te večeri, posle osam sati, nije asociralo na to da su se netom glasačke kutije ispraznile, i da mučenici, članovi biračkih odbora, sada u znoju lica svog broje listiće. A i zbog čega bi? Sve se već znalo, i grad je spremno čekao rezultate još jednih „istorijskih“ izbora. Prazne ulice, na prozorima stanova spuštene roletne, tek tu i tamo, na klupama šetališta, holivudsko krljanje nekog mladog para. Imaju oni preča posla, nego što su izbori. Tek, oko pola devet, ka gradskoj kući žure neki članovi izbornih komisija, sa belim džakovima u rukama, da među prvima donesu blagovest – „razbismo ih, utepasmo na mrtvo mesto“!

LUZERI…

Tako je, otprilike, počela noć naprednjaka u Vranju, a završila se za sve ostale; a sad malo mi! Kafane ne rade, ne isplati im se, gosti su po svojim strankama; poneki vremešniji bračni par, uz fišek leblebije, polako šeta glavnom ulicom, bar su se oni kroz decenije izbora nagledali, ništa novo videti neće ni sada. I ništa u prvi mah nije podsećalo da su parlamentarni izbori tek završeni, i da ćemo dobiti novog „pašu“. U Srbiju Srbi, u Vranje Vranjanci, kao što si je oduvek bilo.

Sa prvim rezultatima, kao da već nije bilo sve poznato, počinje potmulo podrhtavanje, da li će da prorade davno ugašeni vulkani Grot i Oblik, te da se Vranje u ovom epohalnom trenutku va vjeki vjekov okameni, kao Pompeji? Već sporadično trubeći ulicama jure automobili sa insignijama SNS, čiji su putnici vidljivo trezni, sa Ludolfovim brojem „pi“, 3,14 u krvi. Nigde živog policajca, u izbornoj noći, kada su tenzije podignute do krajnjih granica potenciometra.

Tako, otprilike, izgleda grad spolja; iznutra, međutim, odvija se vrlo buran politički život, po privatnim stanovima, gde se rezultati iza spuštenih „firongi“ pomno prate (samo vidiš zračenje od televizijskog ekrana, svi čekaju da li će da „dođu naši“, svako u kontekstu svojih ličnih interesa), do prostorija odbora političkih stranaka, gde je stanje za plakanje, osim u jednoj, zna se kojoj.

U Demokratskoj stranci, atmosfera kao, otprilike, u bioskopu; posvećeno članstvo sedi u gledalištu, i na „plazma“ ekranu prati razvoj situacije. A taj razvoj baš i nije povoljan, kako koji rezultati dospevaju, kao da je cunami sve bliže; šta će biti s kućom?

– Dobro veče, demokrate, kako je kod vas? Ama, nešto ste mi mnogo uilni?

– Mnogo je dobro – sa jakom dozom cinizma odgovara Goran Stefanović, predsednik Okružnog odbora DS – i baš treba da budemo raspoloženi. Ljudi, smejte se! Smejte se!

Za kompjuterom, stanje iz minuta u minut prati potpredsednica GrO DS, Nela Dimitrijević.

– Ne znam, mnogo je informacija, i sve su protivrečne. Ali, ni jedna ne ide u našu korist.

Prekoputa je URS. I oni na velikom ekranu, ali napolju, prate rezultate izbora, i žvaću nokte. Neće da se slikaju u onom raspoloženju, idi, kažu, prekoputa, slikaj Uroša. Sa Urošem Trajkovićam, vidno razočaranim, opet idemo vizavi. Kako vide kameru, svi prisutnici kao po komandi napuštaju prostoriju.

– Ma, samo da pređemo cenzus, imamo li šanse?

– Teško…

Kod komšija, LDP, samo menadžer odbora Igor Zlatković i još jedan član.

– Šta ovo bi?

– Šta bi – nervozan je Zlatković – narod tako glasao, šta mi tu sad tu možemo da mu pomognemo?!

Kod radikala, vaš izveštač pamti i bolja vremena. Sada, u orijaškom prostoru koji drže decenijama, nekih dvadesetak ljudi, u vr’ glave. Neće da se slikaju, uglavnom. Predsednik odbora SRS, Petar Mitić, u gubitničkom maniru, rezignirano kaže:

– Nikada brutalnija kampanja nije bila, ovakve izborne nepravilnosti ja ne pamtim, ovo je čist bezobrazluk. A što se glasača tiče, svaki narod dobija vladu kakvu zaslužuje.

Srbi su, uzgred,  pored Novaka Djokovića, znameniti i po kratkom pamćenju.

Komitet, kako to gordo zvuči! Ili je bar zvučalo, sve do sada. Valjda je prirodno da se koalicioni partneri raduju pobedi svog sijamskog blizanca, ali to ovde nije slučaj, naprotiv. Ispred komiteje, Gradimir Jovanović iz PUPS-a, i još nekoliko vernih članova.

– Ej – buni se Grade – nemoj da nas slikaš!

– Pa šta da slikam, ja sam ovde zbog toga?

– Okreni se pa slikaj Dom kulture!

Iz komiteta izlazi Budimir Mihajlović, načelnik Pčinjskog okruga, sa sakoom preko ruke, smrknut, nestrpljivo se osvrće.

– Načelniče, jedna kratka izjava?

– Nemam komentar! Ama, gde li je ovaj moj vozač?!

U komitetu mrke, zabrinute fizionomije.

– Prvi put gubimo na lokalu – kaže gensek gradskog SPS Branimir Stojančić, koji izgleda jedini ne gubi glavu u ovom opštem haosu, zaboravljajući da SPS u Vranju na parlamentarnim izborima ne gubi po prvi put.

Gužva je velika, jedva se prolazi kroz uske hodnike, u jednoj prostoriji je ženska sekcija SPS, u drugoj stari, ugledni članovi, a u kancelariji Zorana Antića, gradonačelnika Vranja, sada u ulozi predsednika GrO SPS, sledeća slika: Antić sedi na fotelji u sredini prostorije, žvaće nezapaljenu cigaretu i nervozno nekome šalje SMS poruke, oko njega najbliži saradnici, i svi ćute, k’o u gori hajduci oko vatre, pred najavljenom poterom. Kuda ćemo sad?

Jedini kulira Stojančić.

– Zorane, ču li, života ti, najistinitiju izjavu za večeras, i to od onog što nam je dušu jeo?

– Ne, šta kaže?

– Kaže – do juče smo vas gađali kockom, a sad ćemo od blato da vas pravimo!

Kiseli osmeh, bez komentara.

– Sve su – nastavlja Stojančić – ovo zamesili preko Simpa. Pogledaj tajming: dva sata pre zatvaranja biračkih mesta, bili smo trkalaci. Onda, u šest sati, kao po komandi, izlaze simpovci, i glasaju za SNS, čime se situacija drastično okreće protiv nas. Ej, posle šest u Bujanovcu dobili većinu, baš na mestu gde su koncentrisani radnici Simpa! Ne znam, bojimo se da Simpo ne sruši lokalnu samoupravu, a čime smo mi to zaslužili od njih?!

To ćete morati Tomića da pitate.

…I VINERI

I najzad, pobednici u areni. Praznim ulicama dolazi se do naselja Češalj, ispred prostorija SNS. Sve ono što nije po vranjskim sokacima, sada je tamo. Tu su i stari izvorni članovi SNS; dalje, tu su i oni koji su se na vreme prestrojili, svojim nepogrešivim instiktom, ti su najeksponiraniji; i najviše onih koji će tek biti u SNS, a koji su tu da na pravom mestu, u pravo vreme, budu viđeni od pravih ljudi. Na malom prostoru, vri od automobila, i jedne heterogene mase sugrađana, koje smo već više puta viđali u istim situacijama, ali u drugačijoj političkoj režiji.

SPS, PA PA

Ne može da se prođe kroz razdraganu masu. Ej, slikaj nas! Ej, što će popiješ, samo pazi, ljuta je! Ej, a beše li kod oni pederi, još li su živi?! I tako to.

Napolju paradu vode dva nedavno postavljena poverenika SNS, simpovci Slaviša Bulatović i Goran Nikolić, obilato potpomognuti večitim Dejanom Stanojevićem Denzijem, te kao božemeprosti u delirijumu Draganom Antićem Reckom. Denzi skandira – Zo-ra-ne, maj-mu-ne, prisutnici mu se pridružuju, kao na stadionu, dok nas u stranačkim prostorijama dočekuje narodni poslanik Dragan Nikolić i fanovi njegove struje. U očekivanju izvesne pobede, prostorije su snabdevene provijantom, tu su kutije sa sendvičima i hektolitri pića po svačijem ukusu, ovo će biti naporna noć, da se neko ne ispusti.

I taman izjava, kad pod pendžerom rum-dum-dum, začuka goč, poče da zavija truba, i neko se razdra – svi napolje! Kao po komandi, svi napolje, a nešto im i nije baš bilo teško. Zasviraše bubnji i svirale, kao u epskim pesmama, orkestar Ekrema Mamutovića duva iz punih pluća, nemaju vremena ni trubu da istresu od pljuvačke, lete okolo evri i naše hiljadarke.

Ulogu starejka preuzima Goran Djorđević Djoša, ali ne daju se ni Denzi, Recko, dr Mladen Kostić i Goran Nikolić. Sa partijskim barjakom na čelu, kreće se glavnom ulicom, trubači se ubiše duvajući, na centru se oro vije, podvriskivanje, zviždanje, odnekud se pojavljuje transparent, napisan flomasterom „SPS PA PA“, na poleđini – „ZOKI NESTAO“.

Ide se ka zgradi Gradske uprave, uz čoček, kao svadba. Povorka se zaustavlja negde kod „lotoa“ (nikad se ne zna) i tu počinje pravo kozačko veselje, kao posle pada Berlina. Ali, na iznenađenje, ne nastavljaju dalje prema gradskoj kući, iz nepoznatih razloga. Okreću se i vraćaju prema Češlju, dok prelaze raskrsnicu kod Civrića, neko naručuje – „Muzika! A sad samo za Zorana Antića – a sad adio“! Muzika uredno ovo odsvira, pa se nastavlja sa čočecima.

Ponovo centar grada, gde se naprednjacima odnekud pridružuje surdulička ekipa, predvođena lično državnim sekretarom Draganom Stevanovićem; ruke šire, u lice se ljube. Ponovo ka Češlju. Svetla su pogašena, ali se naslućuju unezverena lica iza zavesa, sa poslovičnom opreznošću Vranjanaca, i večitim pitanjem – šta li će pa sad da bude? Nego, da mi sačekamo, na prase su muda otpozadi.

„Slučajni“ prolaznik komentariše  – video sam ja i SKJ, i SPS, i SRS, i DS, i DSS, i URS, evo i SNS, kako vrte maramče, pa de su sad? Ali, sve mi nekako poznate face, i tad, i sad.

I zato nikada ne pitaj za kim čuka goč.

On čuka za pobednikom.