Proleteri, uozbiljite se

, , ,

URS ima štampanu mapu firmi po gradovima koje su oni tamo doveli otvarajući nova radna mesta, SPS je sa Dačićem udario kamen temeljac u Geoks, demokrate i novodemokrate uzdaju se u radničku memoriju, dok je borba za radničke glasove kulminirala Vučićevom posetom. Ali, šta od svega toga ima radnička klasa?

Posle dugog niza godina glavne izborne teme više nisu Kosovo i spoljna orijentacija zemlje, nego se vlasnici srpske političke pameti okreću svakodnevnom životu i, gle čuda, brigom za malog čoveka. A čim se iz fioke vadi ovako otrcana floskula, neki se vrag svakako krije iza nje. Prema nekim analitičarima, stranke su do detalja podelile glasače i javno mnjenje, i jedino je ostalo da se u željeni stranački tabor na neki način prevede radnička klasa. Ili, ono što je od nje u Srbiji ostalo. URS ima štampanu mapu firmi po gradovima koje su oni tamo doveli, otvarajući nova radna mesta. Ne hvale se, dakle, zapošljavanjem u zdravstvu ii školstvu, nego baš radnicima u fabrikama. Vrhunac kampanje SPS-a gotovo pa za čitavu Srbiju bilo je polaganje kamena temeljca za „Geoks“ u Vranju. Bio premijer u ostavci, čitava svita, i pozadi nekoliko radnika sa transparentima podrške SPS-u. Vrhunac je, naravno, poseta Aleksandra Vučića „Simpu“ i „Jumku“. Kao Tita da su čekali, ako je i to poređenje dovoljno. Istini za volju, mora se priznati da im čovek, bar javno, nije obećao nekakvu Švajcarsku na jugu Srbije, kako to već ovde zna da bude, ali isto tako nije bio ni skroman u najavama  boljih dana.

NIKOGA NE PRISILjAVAMO

Bilo kako bilo, na delu je nadvlačenje radnika, najvećih žrtava ovdašnje tranzicije. I nikome nije preterano vidljiv odgovor na prosto pitanje: za koga će, posle svega, glasati ovdašnja radnička klasa, ako se pod tim pojmom podrazumeva onih nekoliko hiljada lljudi koji još uvek rade u Vranju, u kakvom takvom privrednom subjektu?

– Sindikat treba da se bavi sindikalnim pitanjima, a politika mora da bude van sindikata – kaže Mira Dimitrijević, lokalna predsednica Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSS).

Ovakav stav, naravno, nema uporišta u stvarnosti, i Dimitrijevićeva je toga svesna kada kaže da ona ipak govori „kako bi trebalo da bude“.

Posle svega što se sa radnicima dešavalo u Slobolendu, posle svih zloupotreba u strogo socijalističkim firmama kakve su bile one najveće, pre svega „Simpo“ i „Jumko“, državni sindikat nema šta da kaže osim da neće da se bavi politikom? I ovaj podatak samo može da potvrdi da je situacija potpuno nejasna, i da niko nije baš siguran na koju stranu će „stvar“ da klimne.

– Svi se danas muvaju oko „Jumka“, i tako je uvek bilo u izbornoj kampanji. Mi kao sindikat ne prisiljavamo nikoga, svako neka glasa svoga – kaže Snežana Veličković, šefica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) u „Jumku“.

Lepo, samo što i tu ima mala začkoljica. Naime, glavni šef ASNS-a Ranka Savić, poslanik LDP-a u prethodnom sazivu Skupštine, a  sada je šesta na listi te stranke. Ona kaže da u fabrikama, u političkom smislu, nije baš sve kako na prvi pogled izgleda.

– Pa, šta ako je bio Vučić u „Simpu“ i „Jumku“? Bila sam i ja, i sigurna sam da će članovi ASNS-a da podrže našu listu. Znaju ljudi ko zastupa njihove interese!  U Skupštini svi imaju svoje lobije, zašto da ih nemaju i radnici? Naročito sada, kada će jula da se završi restruktuiranje, da se donese zakon o radu i slično – kaže Savićeva.

Po njoj, ispada da je „Jumko“, gde je ASNS većinski sindikat, prethodnog puta glasao za LDP, a i sada se sprema za takav napor. Ima li u tome istine?

– Ja da pričam o Ranki neću, ali nije neobično da sindikat ulazi u politiku da zaštiti svoje interese. Ja lično išla sam svuda i svima davala podršku, ali samo zbog interesa fabrike, a ne stranaka – ne želi da polemiše sa svojom šeficom Veličkovićeva.

No, obe sindikalistkinje opominju da se političari radnika sete samo pred izbore. Tako je bilo i ovog puta, samo što sindikalci očekuju da će sada za stranke od takvog nastupa imati „slabu vajdu“.

– Oni misle da će jednim dolaskom ili jednim obećanjem privući ljude na svoju stranu. To je potcenjivanje radnika. Glasač je stasao i ne pada više ni na kakva, pa ni na najslađa obećanja. Znaće radnici koga da nagrade a koga da kazne – kaže Savićeva.

VEĆ VIDjENO

Ovakav optimizam nema utemeljenje u stvarnosti, jer je do sada radnički glas, pored romskog, bio najjeftiniji na izbornom cenovniku. Ilustracije radi, na prethodnim izborima u maju 2012. godine radnici „Simpa“ su jednu od zaostalih plata primili u petak, u izbornoj tišini. I to je najmekši mogući oblik korumpiranja radnika i njihovog izbornog prevođenja na svoju stranu. Devedesetih, isti taj „Simpo“ delio je radnom narodu ulaznice za mitinge SPS-a, koje su posle, poništene na ulazu, radnici morali da vrate poslovođi. Sve ovo dobro pamti i Novica Mitić, jedan od najstarijih sindikalnih aktivista na ovom prostoru. Mitić je sada lider Ujedinjenih sindikata Srbije.

– Radnici će u Vranju glasati za one koji su ih uništavali prethodnih 50 godina. Sad da standard skoči za sto odsto, to bi bilo opasno, jer je narod navikao na bedu i siromaštvo. Sve što se dešavalo devedesetih sada se dešava opet, isto u slovo, a sve su se stranke klele da se time više neće baviti – kaže Mitić.

On naglašava da bi voleo da nova vlast pomogne radnicima u Vranju, ali da ga iskustvo uči da je Vučić išao u „Simpo“ i „Jumko“ jer se „zna da je te ljude najlakše prevariti, pre svega zbog njihovog ljudskog mentaliteta“.

– Zna se da su ti ljudi, pre svega u „Simpu“, uvek glasali kako im se naredi, za vlast pre svega. Njih je lako prevariti jer ne misle svojom glavom – kaže Mitić, koji je i odbornik URS-a u Skupštini grada Vranja.

Sindikalci, dakle, bez mnogo entuzijazma ocenjuju kome će njihova pastva poveriti glas. Ali, u situaciji kada je glasački listić u rukama građana više moneta za neko sitnije plaćanje nego ubojito oružje, kako političari procenjuju šanse svojih stranaka da se dopadnu radnicima? A dobit nije mala – desetak hiljada jedinstvenih glasova, što će reći oko 20-25.000 mogućih, kolač je kakvim bi svako hteo da zasladi svoje izborno delovanje. Kandidat za narodnog poslanika SNS-a Dragan Nikolić kaže da je on lično uspeo da u Vranje posle Tomislava Nikolića dovede i Aleksandra Vučića, i to baš u gigante.

– Bio sam tamo sa Vučićem, i video sam odnos radnika prema njemu i meni. Video sam tamo novi nivo raspoloženja i nade u spas „Simpa“, kod ljudi koji vole svoju fabriku. Zato očekujem da će ti ljudi dati glas onome kome veruju –  kaže Nikolić.

Po njemu, radnici i SNS su na istoj talasnoj dužini zbog činjenice da je ta stranka „prepoznala njihove strahove od gubitka posla i neizvesne privatizacije, i za to ima odgovor“.

– Sve ostale stranke su plagijatori, i tek u poslednjih deset dana kampanje su se setili radnika. Mi na tome ozbiljno radimo, formiran je tim za oporavak juga Srbije na čelu sa Lazarom Krstićem, pregovara se sa Rusima oko kupovine „Simpa“… Vranjanci su prepoznali naš jasan koncept i podržaće ga – kaže Nikolić.

Aktuelna (još uvek) vlast puna je optimizma, a naročito u pogledu naklonost i radnika.  Eto, u SPS-u očekuju „najmasovniju podršku radnika do sada“. Predsednik IO GrO stranke Branimir Stojančić ovakvu tvrdnju ilustruje činjenicom da, kako kaže, aktivisti stranke beleže veliku podršku SPS-u kod radnika u najvećem delu vranjskih preduzeća.

– Nudimo realne stvari, jasnu i kontinuiranu politiku, i samo unapređujemo naše ideje od kojih nismo odustali od prvog dana do danas, nego smo ih samo unapređivali. Znaju radnici kako smo ih branili 5. oktobra, i to nikada neće zaboraviti – kaže Stojančić.

Ovde se sada otvara čitav jedan novi prostor u priči o ljubavi radnika i stranaka. Naime, SPS je na ovim izborima glavna meta, i tako priteran u čošak traži nova rešenja, od kojih je ono sa vraćanjem porodice Milošević u Srbiju, ili ono o lepoti komunizma, zapravo direktno podilaženje radnicima. „Dok smo mi bili, fabrike su radile“, mantra je koja još može da upali kod radnika, čega je SPS u Vranju naročito svestan.

STRAH I NEIZVESNOST

I dok se SPS, ma u kavim mukama, ipak ne predaje, opozicija kao da pasivno posmatra sve što se dešava na relaciji politika – proleterijat. Prethodnog puta, pre nego što je Dačić obrnuo ćurak naopako i okrenuo im leđa, vranjski DS je više gurao dobar rezutat SPS-a na parlamentarnim izborima, nego što je brinuo o svojoj vajdi. To im nije prošlo, i sada, sa opozicione strane stvarnosti, Goran Stefanović, predsednik Okružnog odbora DS-a smatra da su radnici „zbunjeniji nego ikad“.

– Oni su decenijama pritiskani politikom SPS-a koju smo mi uspeli da delimično promenimo 2008. godine. Sada opet vlada strah za egzistanciju, nema radnik nikakvu informaciju šta će biti posle bolnih reformi koje najavljuje Vučić. Kada su ljudi pod tim strahom i tom neizvesnošću, ne mogu ni da zamislim za koga će glasati – kaže Stefanović, uz nadu da „ljudi neće nasesti jeftinoj demagogiji nego da će promisliti svojom glavom“.

I njegov doskorašnji partijski drug Igor Andonov, sada lider NDS-a, ocenjuje da su radnici sluđeni svime što se oko njih dešava.

– Godinama zloupotrebljavani, njima je svega dosta. Mislim da će ovoga puta glasati po svojoj savesti i po svojoj meri. I dobro je da je tako, svako da misli svojom  glavom a ne da prati pamet moćnika i onih koji su od njihovih života napravili pakao. Ovo što se radi u kampanji, od posete fiirmama do kupovine glasova za zejtin i šećer, potpuno je ludilo – kaže Andonov.

Da su ljudi sluđeni, to nije novost, kao ni činjenica da se više ne zna kome se sme verovati. Dok je Dinkić bio ministar za neku privredu ili slično, podržavale su ga mnoge firme, u nadi da će se i oni napiti vode sa državne česme. Čak se pričalo da će i Tomić, sa sve „Simpom“, da pređe na njihovu stranu. Ali, negde je puklo, i URS je sada možda u najtežoj situaciji od kako postoji. Vredi li tu mala pomoć radnika?

– Voleo bih i nadam se da će ljudi razmisliti i da se neće povesti za lažnim obećanjima. Neka ljudi vide ko je šta uradiio, šta sada nudi, pa tada neka se opredele. Ali, ovo je fotofiniš, i još se ništa ne zna. U nedelju uveče ćemo znati na koga su ljudi najviše mislili – kaže predsednik GrO URS-a Uroš Trajković.

I tako, proleteri ovde polako odlaze u istoriju, i sada je poslednji čas da vlast i politika uopšte od toga izvuku neku korist. Situacija je sve pre nego ružičasta, jer, čak i da se proosečan radnik iznenada „rasvesti“ pa počne da misli svojom glavom, a ne glavom političkih potreba i pritisaka, za koga bi on mogao da glasa? U zemlji u kojoj je politička elita, kroz koju su do sada jednostavno svi prošli, učinila sve da uništi i ostatke ostataka nekakve privrede? Nema tu sreće za radnike, i zato niko i neće da bude radnik. I samo naivni misle da će posle ovih izbora ta situacija da se promeni, na bilo koji način i u bilo kojem smeru.