Da glasam, ili da se besim

, ,

Do mosta, cela varoš je brutalno oblepljena predizbornim plakatima; od mosta naviše, nema ni jednog, ži’mi jedan plakat DSS – „Znam kome verujem“ – na banderi zalepljen „u šreh“, pa Koštunica potencijalne glasače gleda iz nekakvog ležećeg položaja, kao da reklamira „dormeo“

Ka Gornjoj čaršiji, gde živi mahom romska populacija, dolazi se Ulicom Petog kongresa KPJ, odnedavno Kralja Milana, sve do Trga slobode, u vranjskom žargonu „Belo jagnje“, po znamenitoj kafani koja je tu radila. Prelazi se preko mosta na Vranjskoj reci, koju su Evropljani pre koju godinu očistili kao donaciju Vranju, ali nema za koga. Reka, u kojoj se nekada kupalo, pecalo, na čuvenom „bučalu“, ponovo je zagađena starim šporetima, dušecima, plastičnom ambalažom, i uopšte, raznoraznim đubretom.

Onda se prolazi pored turskog kupatila, amama, jednog od zaštitnih znakova Vranja, koga su opet pre koju godinu Evropljani obnovili, ali opet nema za koga; amam nikada nije priveden nameni, dvorište je puno šuta i ostalog otpada, dok zidove nagriza vlaga.

Ovo već ne sluti na dobro. Do mosta, cela varoš je brutalno oblepljena predizbornim plakatima; od mosta naviše, nema ni jednog, ži’mi jedan plakat DSS – „Znam kome verujem“ – na banderi zalepljen „u šreh“, pa Koštunica potencijalne glasače gleda iz nekakvog ležećeg položaja, kao da reklamira „dormeo“.

GETO

I stiže se na trg. Prvi utisak je da ovde vlada prava atinska demokratija na forumima, ljudi sede na pijedestalu spomenika Bakiji Bakiću i okolo na ostacima polomljenih klupa, i nešto mudro zbore, svaki sa flašom piva„zidarca“, piva, sa koga noktima studiozno ljušte etikete.

KOD GALETA
– A sve je bilo drukčije – kaže Gale – do skoro; ljudi su dolazili, sedeli, mezili, pili. Sada, jedna tura traje po dva-tri sata. Nema narod pare, a nemaju gde da idu, ovde se zbiraju. Nema fajde od ovog posla, ali eto, držim to kao neki penzionerski klub, da se bar vidimo, ispričamo. I nemaš živog političara da vidiš, svi beže od nas Roma. Teško i preteško, sramota i greota.

Pa, za koga će vranjski Romi glasati na izborima 16. marta? Ranije si se znalo: Romi su bili glasačka mašina SPS, sadašnji gradonačelnik Antić sa njima je išao na đurđevdanske uranke, delili su im se paketi sa provijantom, a bogami i neka kešovina, nekako baš pred izbore dobijali su socijalnu pomoć, vladika ih je masovno krštavao, posećivali su ih ministri, i crkva i država su toliko vodile računa o vranjskim Romima, da je to bilo prosto dirljivo. Posle svega, tamo je ostalo ono što je i ranije bilo. Ništa.

Dobar poznavalac prilika u romskoj populaciji, i sam Rom, pojašnjava aktuelnu situaciju:

– Za koga će Romi glasati? E pa, stvar ti stoji ovako – trećina vranjskih Roma je u azilu, trećina je potpuno politički apatična, a trećina će glasati za onoga gde misli da ima interes – radno mesto u „Komradu“, ili paket sa namirnicama. Sada nema nikoga od stranačkih aktivista, ali dođi u nedelju, na dan izbora, pa da vidiš kako se agituje, i narod tera na glasačka mesta. Glasaće, po mom iskustvu, većinom za SPS, što je tradicionalno u Vranju, ali i za SNS, što može da bude iznenađenje; čujem i da URS, SPS i DS dele okolo neko brašno, pa i to može da utiče. Ali, sve u svemu, katastrofa.

To potvrđuje i situacija na terenu – narodu, očigledno, nije ni do izbora, ni do brašna, ma ni do čega mu nije. Žalosni prizori devastacije jedne etničke zajednice, koja je, uz Srbe, najstarija u Vranju, na svakom su koraku, u svakom smislu – infrastrukturnom, materijalnom, društvenom, higijenskom… Geto.

I tako, ona grupa sedi ispod grešnog Bakije, štedi svog zidarca kroz male gutljaje, ljušti etikete i psuje sve od reda. To su ljudi, u proseku 50 godina, koji su ostali bez posla, a novi ne mogu da nađu. Tranzicija, jebi ga…

– Romi? Kakvi Romi?! Ja sam poslednji Cigagnin! Pa Romi neka idu napred na izbori, a mi Cigani pozadi!

Svi se slažu, aklamacijom.

– Nema zapošljavanje za Romi! Pa 40 posto Romi više i ne živi ovde!

– Radio sam u „7. septembar“ 10 godine, pa u Simpo pet godine, i ostao na ulicu kao tehnološki višak.

– I ja! I ja! – javljaju se još dve Sipove žrtve – petnaes’ godine sam tamo maznio daske, i odje’mput, tehnološki višak!

Gornjočaršijski forum se budi, naviru emocije, priključuju se sa strane.

-Političari ih živi nema, a i ko da dođe, za koga da glasamo?

-Za koga da glasam? Za sebe! – parafrazira ovaj Panteliju Topalovića, valjda po iskustvu sa političarima – „ko je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti“.

– Ne da im ne verujem – ubacuje se prisutnik – nego me uopšte ne interesuju! Interesuje me samo da odem u inostranstvo!

– E, ja sam bio u inostranstvo – prekida ga treći – pet godine, radio sam kao konj, i znaš šta mi je krivo? To, što te krvavo zarađene pare u inostranstvo, sad trošim u Srbiju, na alu i vranu!

Ono što je upadljivo, to je što na forumu, i oko njega, nema mladih Roma. Gde su?

– Aaa, oni ne izlaze pre jedanaes’ sati, sad još spavaju. Ako ‘oćeš sa njima da pričaš, dođi noćas. Ali, nemoj đavo da te nanese da dođeš sam, bez nekoga od nas, znaš šta ‘oću da ti kažem…

Znam, znam, nije mi sefte.

LjUDI NAVIKLI NA GLAD

– Omladina bez posla, bez mesta za izlazak! Zašto ne renoviraju ovo „Belo jagnje“, zašto da mi pored tolikog prostora na ulicu pijemo pivo, a ne kao ljudi da sednemo za astal?!

– Idi slikaj „dom za vešanje“! Jeste, jeste, započet a nedovršen „Romski kulturni centar“, i tako već 20 godine! Idi, slikaj, ako možeš da prođeš od đubre!

– Ja kad sam trebao da glasam, glasao sam. A sad kad kad oni meni trebaju, nigde ih nema! More, da im jebem majku cigansku! Nismo mi Cigani, oni su!

– Ćerka mi je završila medicinsku školu, kao odličan đak. Sad ima dvoje dece, a deset godina ne radi, muž joj ne radi. Pa za koga oni da glasaju, za koga ja da glasam?

– Evo, ti me nauči, za koga da glasam? Ili, de da se besim? Nezaposleni svi u porodici, a račun za struju 70.000; došli, i isključili. I ljudi navikli na glad; da nisu kontejneri…

Društveni život Roma u Gornjoj čaršiji odvija se u kafani kod Galeta, odmah iza Bakijinog spomenika. Kroz uzak prolaz dolazi se do širine, gde je i šank, i kuhinja, i muzika – klavijatura sa mikrofonom, gde vlasnik Gale uveče lično peva za goste. Za stolovima, po jedno piće, dvojica igraju karte, treći kibicuje, za drugim stolom se igraju domine, okolo kibiceri. Služi se odlična domaća rakija, ali, po nevolji, u ograničenim količinama – ljudi nemaju da plate koliko bi popili.

– Bio sam korisnik socijalne pomoći – kaže jedan od gostiju – a onda sam otišao kod brata u goste, u Nemačku. Kad sam se vratio, posle mesec dana, socijalna pomoć mi je već bila ukinuta. Kad pre? Pa za koga da glasam, i zašto?

Tu su, pored ostrakiranih simpovaca i jumkovci, jedan sa 33, drugi sa 41 godinom radnog staža.

– Obojica po raznim osnovama ispunjavamo uslov za penziju, ali nema! Nije nam uplaćivan radni staž.

Odjednom, kafanom se zaori urlik besa.

– Šta više hoćete od nas?! Zašto ranije niste došli?!

Sredovečni Rom za dominama, iskolačenih očiju, i na ivici incidenta, iskaljuje svoje nezadovoljstvo na novinaru.

– Nema voda, nema struja, nema kanalizacija, niko ne dođe da pita kako mi Romi živimo; a za glasanje, tu smo! Sramota! Svi punite džepovi, a mi ispaštamo! Ma, za Cigani tako i treba!

Drugar ga smiruje, i daje pomirljivu izjavu:

– Što ćeš, mi smo gori od Aboridžini.

„Dominari“ neće da se slikaju – „stari smo mi za to“ – za razliku od „kartaroša“ – „slikaj, brate, dok još imaš koga ovde da slikaš“.

I naposletku, za koga će vranjski Romi u neđelju koja prva dođe glasati?

– Ja mislim, da će glasamo za onoga koji deli paketi.

– Kakvi paketi?! Ima da glasamo za onoga što na Cigani za džabe deli mrtvački sanduci!