Da čika bonu

, , ,

Radnik „Simpa“: „Potpredsedniče, vi ste jedini političar koji me je rasplakao; svi ostali me zasmejavaju“

Prvi potpredsednik vlade, znameniti PPV Aleksandar Vučić, posetio je u okviru predizborne kampanje i Vranje. Sad, ne bi se baš moglo reći da je posetio Vranje, već samo jedan njegov deo na periferiji – posrnule gigante „južnog privrednog čuda“, Simpo i Jumko. Da li je to zbog toga što je Vranje jedan od osam gradova u Srbiji u kojima je SNS istupila iz lokalne vlasti, strpljivo čekajući „dan D“, 16. mart, nakon koga će se okrutno svetiti onima koji su ih ostrakirali, ili je iskusni politički vuk, Vučić, lucidno procenio da mu ostali Vranjanci i ne trebaju, već da u nezadovoljnim simpovcima i jumkovcima, kao ciljnoj grupi, ima obezbeđenu kritičnu masu glasača, koja će mu i u Vranju doneti pobedu. On si zna.

BAJAZIT JILDIRIM

Subota je, 1. mart tekuće godine, 09.00 sati; na donjoj kapiji Simpa, onoj kod propalog Navipa, već je postrojeno u špalir razdragano tišljersko radništvo, u nestrpljivom iščekivanju prvog potpredsednika, od koga se očekuju blagovesti. Radne uniforme su oprane i opeglane, svi su uredno podšišani i obrijani, podrezanih noktiju. Dežurni higijeničar je savesno odradio posao. Sve podseća na ono kao kad smo kao deca čekali Tita, fale još marame i kape titovke. Jato Vučićevih protokolarki kruži okolo i ustrojava novinare, bandzovi iz obezbeđenja sa rukama na leđima šetaju i pažljivo posmatraju da neko ne štrči. Lokalni stranački prvaci SNS, ukoričeni kao da su starejkovi, tupaju u slatkom nestrpleniju. Prvi potpredsednik malo kasni, kažu da je u Geoksu, na sastanku sa rukovodstvom firme, koji je zatvoren za javnost. Zašto li, bože?

Odjednom, kao deus ex machina, pojavljuje se niotkuda „Tate“, večni predsednik Kompanije, Dragomir Dragan Tomić. U crnom kaputu, nekakve boje tena koju bi Vranjanci nazvali „dzentiljava“, pozdravlja se okolo sa prisutnicima, i odlazi ka prijavnici da, kao što je i red, on prvi dočeka prvog potpredsednika, u skladu sa statusom; što rekli Vranjanci – salepdžija za bozadžiju – a i tu su dobra stara vremena, kad su obojica bili u Slobinoj vladi; kolege, takoreći, samo što je Tomić ponovio razred mnogo puta, pa izgleda starije.

No, evo i prvog potpredsednika, najzad. Ovde dramska radnja dobija sasvim drugačiji tempo, kao kad je, na priliku, u kosovskom boju Bajazit Jildirim (u prevodu „Munjeviti“) preuzeo stvar u svoje ruke. Aleksanadr Vučić, u pratnji ministra finansija Lazara Krstića, v.d. ministra privrede Igora Mirovića, predsednika odborničke grupe SNS u Skupštini Srbije Zorana Babića, dva Rusa i još nekoliko Srba, žurno penetrira u Tomićevu teritoriju, a ovaj ga srdačno dočekuje, ruke šire, u lice se ljube, tri puta, po starom srpskom običaju. Tomić hvata Vučića pod ruku, nešto žučno pričaju, ali Vučić očigledno nema vremena za Tomića.

Nastavlja žurno ka „toplom zecu“ tišljera koji ga pozdravljaju, Vuu- čić, Vuu-čić, slikaju mobilnim telefonima, dobacuju – Vule, care! Car sav ozaren prolazi kroz špalir, tu i tamo zastane da baci „čuksi“ nekom od radnika, i nastavlja ka pogonima.

Slika je otprilike ovakva: Vučić, onako krakat, grabi kao na hipodromu, Slađan Disić, generalni direktor Simpa, ministri i ostala kamarila poskakuju pored njega, ispred sebe teraju one iz obezbeđenja sa crevima u ušima, a ovi, pak, ganjaju ispred sebe krdo grešnih novinara sa sve stativima, kamerama, kablovima, mikrofonima, blokčićima i ostalom novinarskom rekvizitom. Načini se pravi stampedo. Brže, brže, ajde bre! – goni obezbeđenje novinare. Ama, čekaj bre, ja imam sto pet kila i pedeset pet godina… Nemoj ti meni čekaj bre, nego brže, trči!

Kao ona ulična trka pred bikovima u Pamploni, pred koridu.

Jedini koga nema u ekipi je Dragan Tomić, ovaj žestoki tempo je valjda previše čak i za njega i njegove godine. Predah se traži kada Vučić u pogonima zastane da se pozdravi sa radnicima, koji besomučno mazne daske, te prvi potpredsednik priđe, popriča sa radnikom, kritički pogleda njegov rad kao da je u prethodnom životu bio tišljer pa se tobož razume u te rabote, i hita dalje. Kad se pozdravlja sa radnikom za mašinom, ne dozvoljava mu da skine radne rukavice, raspituje se kako mu je, fali li mu nešto, ne, imam i višak, a najtrogatelnija scena se slučila kad mu je egzaltirani radnik za mašinom, očiju punih suza, rekao: „Potpredsedniče, vi ste jedini političar koji me je rasplakao; svi ostali me zasmejavaju“. E sad, šta je time pjesnik hteo da kaže, da li da polaska, ili nešto drugo, pokazaće neposredna budućnost – da li će ovaj i dalje da plače, ili će mu se na fizionomiju vratiti osmeh.

PPV MEDjU PAMUKARKAMA
Drugo poluvreme, Jumko. Tamo je bar realna slika, čist verizam, bez simpovske šminkernice. Krug fabrike deluje kao napušteni logor, tu su samo stražari i kučići lutalice. Prvi potpredsednik vlade opet ulazi na ar-kapiju, a razdragano radništvo ga čeka u nečemu što se zove „Konfekcija V“, ili je nekada to bilo. Prizor je zastrašujući, počev od enterijera, u raspadanju, do prisutnika, onih radnika koji već mesec i po štrajkuju, i nemaju nameru da prestanu sa tom subverzijom, još pa sad, pred izbore!
Vučića po ulasku u fabriku („fabriku“!) dohvate čelnici sindikata Jumka i drže ga negde, gde ga verovatno cede kao mokro ćebe, tih pola sata ostaće zauvek omerta, zakon ćutanja. Uglavnom, prvi potpredsednik je ponovo prošao kroz špalir, Vuu-čić, Vuu-čić, napaljene mlade pamukarke izabiše baterije mobilnih telefona sve čekajući da ga uslikaju, ali prvi potpredsednik nije doneo lepe vesti, kao kod komšija tišljera. Simpovim radnicima je obećao da ih „država neće pustiti niz vodu“, otpisaće im se dugovi prema državi, evo i Rusi su tu, a Jumkovim se pohvalio konkretnim potezima, da su im overene zdravstvene knjižice, i da im je isplaćena minimalna zarada za mesec-dva. Ovi obesiše noseve, i pamukarke ugasiše mobilne telefone. Nećeš se ti, prvi potpredsedniče, nanositi Jumkovih pidžama, makar koliko upao u Simpo-san.

Kalauzi koji su Vučića vodili kroz pogone, navlaš su odabrali maršrutu u kojoj se, makar i prividno, nešto radi; novinari, koji su u onoj jurnjavi tražili kraći put, protrčaše kroz orijaške hale prepune mašina, u kojima nema ni žive duše. Ni poganca.

ŠPANSKA KRAGNA

Ali, zato je tu bio neizbežni Tomić. U čitavom onom bulumaču, kad god bi Vučić negde zastao, Tomić bi se odnekud pojavio, i hvatao ga pod ruku, da mu nešto kaže. Ovaj bi se nekako odheftao, ali bi Tomić onda uhvatio špansku kragnu Krstiću ili Miroviću, koji su tražili malo daha. Što propusti Mali Radojica, to dočeka Starina Novače. Na kraju ba ga u poteri za Vučićem i oni otkačili, te je tate, usamljen, išao od radnika do radnika, da se malo ispriča sa ljudima, toliko su bar zaslužili. Sic transit gloria mundi, kažu Latini, tako prolazi slava ovog sveta, ali mi nismo Latini, svi smo mi Žbevčani.

I tako je to išlo, dok se nije došlo u radnički restoran, gde su Vučića čekale udarne brigade Simpa, pod budnom paskom poslovođa, smenovođa, kojekakvih brigadira i šefova. Ambijent fascinantan – sve sijalice u restoranu zamenjene, najličniji radnici i radnice u prvom redu, pripremljena bina, decentno, bordo zavese i logo Simpa iznad portala.

I ponovo, kao da se teleportuje, pojavljuje se Tomić. Izlazi za govornicu, i drhtavim glasom, zadihan i on od one trke sa preponama kroz pogone, drži panegirik prvom potpredsedniku.

– Važan razlog da budemo ovako raspoloženi, da budemo sretni, je da možemo u našim redovima da pozdravimo prvog potpredsednika vlade i njegove saradnike, koji su žestoko počeli da pomažu ono što mi godinama želimo, da spasimo ovaj kolektiv.

Tomić govori u subjektivnom pluralu, „mi“, kao neko kraljevsko visočanstvo. Simpo, to sam ja.

– Zbog toga smo, nadam se, svi do kraja zahvalni (aplauz). Prvi potpredsednik je prihvatio i da sa našim strateškim partnerom iz Rusije, koji je danas takođe prisutan, razmotri program kojim ćemo voditi Simpo u narednih pedeset godina (aplauz). Zbog toga, gospodine potpredsedniče, uz lepu zahvalnost, ovi ljudi će vas dugo pratiti, i dugo ćete i vi biti ponosni što ste prihvatili da pomognete (frenetičan aplauz).

Reč uzima PPV. U dužem pledoajeu, vidno potresen, i on svako malo prekidan aplauzima, obećava, onako sažeto, da će čika dati bonu.

Posle monologa, po protokolu su i pitanja radnika.

– Znam – kaže Vučić kao u šali – da su vam Tomić i Disić spremili pitanja, ali nema veze, odgovoriću.

Ono roblje kao nešto pita, on kao odgovara, i sve se završava u idiličnoj atmosferi, kada Vučić polazi put Jumka, a radnici Simpa na neplaćena odsustva, vrlo odlučni da će glasati baš za SNS. Rusi, valjda, za Ukrajinu, biće i tamo plena.