Anastasija ima male šanse za izlečenje

Trenutno stanje je veoma teško, ali je stabilno i vitalne funkcije za sada nisu ugrožene. Međutim, dalje je neophodna jedna vrsta pojačanog nadzora ili takozvane poluintezivne nege

Gotovo da nema medija u Srbiji koji poslednjih dana ne izveštava o zdravstvenom stanju Anastasije Trajković, devojčice iz Vranja koja boluje od hodroma, retke vrste tumora, ali se na prste mogu izbrojati napisi bez senzacionalističkih izjava i „ekskluzivnih saznanja“. Prema njima, Anastasiji je jednog dana sve bolje, drugog joj se stanje pogoršava, sutradan ima pa opet nema nade za nju, a tekstovi u kojima se opisuje kako su joj u „oproštajnu posetu“ došli brat i sestra, prevazilaze sve granice dobrog ukusa. Zbog toga njeni roditelji više ne govore za medije. Anastasiji su lekari prošle godine otkrili tumor koji, prema rečima našeg sagovornika Vladana Šubarevića, sada pokazuje „izuzetnu agresivnost“. Zračenje u Pragu, gde je otišla posle natezanja sa RFZO oko troškova lečenja, nije dalo rezultate, pa se Anastasija vratila u Srbiju.

–  Trenutno stanje Anastasije je veoma teško, ali je stabilno i vitalne funkcije za sada nisu ugrožene. Međutim, dalje je neophodna jedna vrsta pojačanog nadzora ili takozvane poluintezivne nege – kaže za Vranjske primarijus Šubarević, uključen u Anastasijino lečenje.

VRANjSKE: Kako biste ocenili njene šanse za oporavak?

– Šanse za oporavak su realno male, imajući u vidu dosadašnji tok bolesti i izrazitu agresivnost primarnog tumora, ali sve dok ima bilo kakve nade ona će dobijati maksimalnu negu i terapiju.

Anastasija, barem prema informacijama koje su se pojavile u javnosti, boluje od hordoma, specifične vrste tumora. Po čemu se hordom razlikuje od sličnih oboljenja i koliko je kod dece česta ova vrsta tumora?

– Hordom je zaista retka vrsta malignog tumora sa učestalošču 1:10.000.000, pa i ređe po nekim statistikama, a od toga manje od pet odsto kod dece. Stopa preživljavanja je u proseku oko šest godina. Do sada je u celoj Americi objavljeno samo 65 slučajeva kod dece sa preživljavanjem od prosečnih 36 meseci. Njegova osnovna odlika je da se uvek javlja na veoma nepristupačnim mestima koja su hirurški teško rešiva. Uglavnom se javlja kao klivus hordom (deo kičmenog stuba), a mnogo ređe u maksilarnom sinusu, kao što je to slučaj kod Anastasije. Terapija izbora je hirurška, uz dopunsku terapiju proton zračenjem, dok se hemioterapija veoma retko koristi. Ovaj tumor se kod Anastasije razlikuje od drugih po tome što pokazuje izrazite znake agresivnosti u vidu rasta u okolne strukture, kao i po brzim metastazama u plućima. Ovo je sve opisano, ali ne baš ovako brzo i to bez obzira na izvanredno urađene hirurške intervencije na Klinici za MF hirurgiju VMA i ORL odeljenju Instituta za majku i dete.

Da li bi bolest bila sprečena da su lekari u Nišu na vreme, kao što tvrde Anastasijini roditelji, otkrili tumor? Odnosno, koliko je u lečenju ove bolesti važan trenutak u kome se ona dijagnostikuje?

– Za svako oboljenje, naročito maligno, od izvanredne važnosti je da što ranije bude otkriveno, da bi se započelo adekvatno lečenje. Ne želeći da bilo koga branim, mora se reći da je postavljanje histo-patološke dijagnoze malignih tumora veoma teško, a pogotovo kada se radi o ovako retkim tumorima, tako da se u današnje vreme u zapadnoj medicini postavlja između 10-25 posto pogrešnih početnih dijagnoza, koje se kasnije ispravljaju „u hodu“ i lečenje prilagođava. Veoma je teško i nezahvalno reći da li bi nešto bilo drugačije da je od samog početka bila uspostavljena dijagnoza hordoma, ali posmatrajući sada malignost ovog tumora kod Anastasije, najverovatnije se ne bi mnogo toga promenilo u konačnom ishodu.

Da li je, po vašem mišljenju, bio neophodan odlazak Anastasije u Prag?

–  Odlazak na zračenje u Prag proton terapijom je svakako bio planiran od samog početka kao dopunska terapija hirurgiji, ali pošto je tumor i pored hirurgije pokazivao izrazite znake ponovnog agresivnog rasta (recidiva), dat je predlog da se kao poslednji pokušaj lečenja izvrši i zračenje proton terapijom u Pragu, mada su šanse za konačno izlečenje samo protom terapijom i tada bile jako male. Međutim, teško bi bilo i za lekare i za roditelje da nije izvršen i taj poslednji pokušaj, jer u ovakvim situacijama treba pokušati sve dok ima i najmenje nade za izlečenje ili bar usporenje ovih procesa.