Vučić je zaustavio reforme

Poverovao sam da je prvi potpredsednik spreman na reforme. On je, ustvari ,moje najveće razočarenje. Ideja je, očigledno, bila da kabinet prvog potpredsednika donosi odluke i prosleđuje ih ministarstvima. Mi to nismo prihvatili i kada se shvatilo da Ministarstvo privrede ne sluša naloge, već radi u skladu sa zakonom, ušli smo u ozbiljne probleme

– Kad sam pitao prvog potpredsednika da li će mogući izbori usporiti ove reforme, on je kategorički odgovorio  da neće, da njega ne interesuje rejting i politička popularnost već da želi da uradimo stvari koje su važne za Srbiju. Uostalom, ekonomski deo premijerovog ekspozea pisali smo ministar finansija Krstić i ja. Tu su sadržane ključne reforme koje smo trebali da sprovedemo do 2015. godine. I onda su one počele polako da otpadaju, jedna za drugom. Gurali smo reforme sve dok nismo videli da će otpasti zakonska regulativa u oblasti stečaja i privatizacije. Kad je to stalo, ja više nisam razloga da ostanem u Vladi –  kaže, u razgovoru za „Vranjske“, Saša Radulović, sada već bivši ministar za privredu u Vladi Srbije, čovek čija je ostavka izazvala mnogobrojne reakcije, pre svega, zbog obrazloženja razloga koji su ga naveli na jedan ovakav čin.

VRANjSKE: Podneli ste ostavku u danu kada je objavljeno da će biti raspisani vanredni parlamentarni izbori. Da li je to bio osnovni razlog za vašu odluku?

RAZGOVOR SA TOMIĆEM
Da li ste razgovarali sa ljudima iz „Simpa“?
– Da, bili su nekoliko puta kod mene. Razgovarao sam i sa direktorom „Simpa“ i sa gospodinom Tomićem.
O čemu ste razgovarali sa Tomićem?
– Taj razgovor je bio interesantan. Tražio je 10 miliona evra kredita ili garancije države. Ministarstvo privrede je, međutim, imalo jedinstven stav, ne samo prema Simpu, već svim preduzećima u restruktuiranju, da je put jednostavan. Uradi se najpre lična karta, pa fer procena tržišne vrednosti, pa plan poslovanja za 2014. godinu. Sve to zajedno predstavlja osnov za plan restruktuiranja koji je preduslov za dobijanje kreditne podršku iz Fonda za razvoj za obrtni kapital. I to samo jednom. Ponavljam, samo jednom.
Da li ste to rekli i gospodinu Tomiću?
-Da.
Šta vam je on odgovorio?
– Da je sve to u redu ali da je „Simpu“, u tom trenutku, jako potrebno tih 10 miliona evra. I onda smo se vrteli u krug, da bih mu ja u jednom trenutku rekao: vi, očigledno, ne verujete da nećete dobiti tih 10 miliona. On je rekao: jeste, ne verujem. Onda sam ga zamolio da samo za trenutak pretpostavi da neće dobiti taj novac i da se zapita šta mu je činiti. Onda je usledila pauza od petanestak sekundi i odgovor: pa, da pravim ličnu kartu.
Da li je „Simpo“, posle toga, uradio ličnu kartu.
–  Ne, nije.
Da li će Tomić, posle vašeg odlaska,  u ovim izmenjenim okolnostima, pred izbore, ipak dobiti tih 10 miliona evra?
– To bi bila katastrofa za državu jer primera kao „Simpo“ imamo mnogo i svi bi da i dalje dobijaju novac od države, odnosno od poreskih obveznika. A, da podsetim, država nema magacin para, država novac dobija od poreskih obveznika, fizičkih lica, od građana Srbije. Tako kad neko dobije novac, on uzima od nekog drugog, uglavnom od privatnih preduzeća.
Ali, to je godinama tako funkcionisalo. Za „Simpo“ se uvek, naročito pred izbore, nalazilo para?
– Jasno je to meni, ali zato smo tu gde jesmo. Ubijamo zdravo tkivo, hranimo parazitski sistem. Ukoliko to ne promenimo, nikada nećemo ozdraviti.

RADULOVIĆ: To uopšte nije bio razlog, već odustajanje Vlade od reformi. Sve dok nismo dobili dokaz da je Vlada odustala od reformi, mi smo sprovodili naš plan. Međutim, kada je na neformalnom sastanku premijera, prvog potpredsednika, dvojice predstavnika sindikata, jednog predstavnika udruženja poslodavaca, u ponedeljak, 20. januara, objavljeno  da će Zakon o radu biti stavljen na Socijalno – ekonomski savet, a potom i da će i Zakon o privatizaciji i Zakon o stečaju, dva zakona koje je Vlada usvojila, dva ključna zakona za reforme koje smo provodili, takođe biti zaustavljeni, bilo je sve jasno. Tražio sam objašnjenje od Vlade i nisam ga dobio. Odmah posle toga sam napisao tekst ostavke.

DINKIĆ I ARAPI

U kojoj je meri ovakav odnos prema ova tri zakona posledica namere da se raspišu izbori?

– Ja mislim da je važnije pitanje da li postoji politička volja za reforme, a moj odgovor je da takve volje nema. Izbori su tu samo da se zamajava narod i da bi imali opravdanje za nesprovođenje reformi. Sistem u kome živimo je jedan propao parazitski sistem koji su kreirale političke stranke i koji njima odgovara jer žive od tog haosa. One zapošljavaju svoje ljude, nakačili su se na grbaču javnog sektora, vuku neke svoje privatne firme i  benefite iz tih firmi. Taj sistem funkcioniše poslednjih deset godina i bilo kakvo menjanje tog sistema znači za političke stranke gubljenje privilegija.

Da li je moguće da Aleksandar Vučić, očigledno najmoćniji čovek u Vladi, pa i sam premijer Dačić nisu svesni značaja reformi? Za Vranjance je, recimo, važnije da se reši problem „Simpa“ nego li izgradnja „Beograda na vodi“.

– Za Vranjance možda to jeste važnije, ali za izbore“Beograd na vodi“ je mnogo atraktivnija priča.  Kada pitate kako je moguće da ne vide da privreda propada i da ih to ne zabrinjava, morate znati da kad istinski verujete u čuda, kada verujete da će vam stići tri milijarde od Arapa, tri milijarde za „Beograd na vodi“, i verujete uz to da ce stići neke kineske, ruske, pa beloruske pare, sve to po nekim uslovima i ugovorima nepoznatim javnosti, dilovima bez da javnost ima uvid u njih, onda vi duboko verujete da je to motor razvoja društva i da reforme nisu neophodne.

Hoće li barem doći te silne pare?

– Ja mislim da neće. Ni jedan dokaz za tako nešto nisam video za ovo vreme dok sam bio ministar. U centru svih ovih dilova sa Arapima se nalazi Mlađan Dinkić, bivši ministar privrede i finansija, koji je samo usmeno obrazlagao te poslove i sa čipovima, o zemljištu, navodnjavanju… Nismo, međutim, videli ni jednog Arapina.

Jesmo. Bio je tu šeik Al Zajed.

– Ja govorim o konkretnim razgovorima. Nismo videli nijedan ugovor,  a i ono što smo videli jeste u formi memoranduma koji su poprilično neozbiljni i nisu u interesu građana Srbije. Ustvari, mi već duže od deset godina, umesto da se bavimo reformama, sedimo i čekamo da se pojavi neki čudotvorac koji će rešiti sve naše probleme.

Ipak, većina ljudi, čini mi se, ne shvata da neko može da misli da će ako izgradi „Beograd na vodi“ nestati problem FAP-a, „14. oktobra“ ili „Simpa“?

– Rešenje za ova preduzeća i mnoga slična, pre nego što sam postao ministar, bilo je, a koliko vidim nastaviće se sa takvom praksom, da se napravi neki dil tipa „Vršačkih vinograda“ ili „Prve petoletke“.

Na šta konkretno mislite?

-Pa, dajete nešto budzašto i, povrh toga što dajete ispod tržišne cene, plaćate investitoru da ga preuzme. U svemu tome učestvuju i političke stranke, i razni ljudiiz kabineta, i privatne konsultantske firme koje žive od takvog sistema.

U Vladu Srbije ste ušli kao nestranačka ličnost. Da li do izbora to može da se promeni i ako se odlučite da uđete u politički ring, hoće li to biti u novoj političkoj stranci ili u nekoj od postojećih?

– Ja sam ušao u Vladu da sprovedem reforme. Pre toga sam jasno rekao koje stvari želim da uradim i nije bilo protivljenja. Složili smo se oko toga. Kad sam pitao prvog potpredsednika da li će mogući izbori usporiti ove reforme, on je kategorički odgovorio – ne, da njega ne interesuje rejting i politička popularnost već da želi da uradimo stvari koje su važne za Srbiju. Uostalom, ekonomski deo premijerovog ekspozea pisali smo ministar finansija Krstić i ja. Tu su sadržane ključne reforme koje smo trebali da sprovedemo do 2015. godine. I onda su one počele polako da otpadaju, jedna za drugom. Gurali smo reforme sve dok nismo videli da će otpasti zakonska regulativa u oblasti stečaja i privatizacije. Kad je to stalo, ja više nisam razloga da ostanem u Vladi. Ti zakoni su za nas bili važan indikator. Znali smo, ako ovi zakoni prođu, izbora neće biti, ako ne prođu, čekaju nas izbori. Opstrukcija je krenula  još  početkom decembra. Najveća stranka je na sve načine pokušavala da zaustavi taj proces i na kraju su uspeli. E, sad, u toj borbi za reforme videli smo da postoji značajna podrška građana za promene koje treba da se provedu a pošto smo se uverili da ne postoji politička volja, niti verujemo da će je biti,  onda je jedini način da se sprovedu reforme jeste da se obratite građanima i da od njih tražite mandat za reforme, tako da se spremamo da objavimo listu i da kao grupa građan učestvujemo na izborima.

DOSTA JE BILO

Ko će biti na toj listi, osim vas?

– Tu će biti tim sa kojim sam radio u Ministarstvu, između ostalih, Dušan Pavlović i Aleksandar  Stevanović, osnivači udruženja „Dosta je bilo“. Oko te grupe okupićemo ljude koji su spremni da se pridruže ovom pokretu.

DAČIĆ SE NIJE MEŠAO
Kakva je bila vaša saradnja sa Vučićem?
– Gotovo nikakva.  Na samom početku, poverovao sam da je prvi potpredsednik spreman na reforme. To se pokazalo netačnim i on je ustvari moje najveće razočarenje. Kada se shvatilo da Ministarstvo privrede ne sluša naloge, već radi u skladu sa zakonom, ušli smo u ozbiljne probleme. Ideja je, očigledno, bila da kabinet prvog potpredsednika donosi odluke i prosleđuje ih ministarstvima. Mi to nismo prihvatili i oko toga smo imali sukobe od samog početka. Ti sukobi su eskalirali u decembru, kada je došlo do kočenja zakona i blaćenja u tabloidima koji su pod direktnim uticajem kabineta prvog potpredsednika.
Da li ste pre ostavke razgovarali sa Vučićem?
– Ne. Nakon što je u jednom od tih tabloida objavljen tekst o mom detetu, nisam imao nikakav kontakt sa Vučićem.
Kad je već bila takva situacija sa Vučićem, da li ste pokušali da dobijete podršku premijera?
– Imao sam redovnu komunikaciju sa Dačićem, ali on je čovek koji se uopšte nije mešao u ekonomska pitanja tako da tu nije imalo o čemu da se razgovara.

Da li planirate nekakvu koaliciju?

–  Ne razmišljamo o koaliciji zato što za to postoje neki preduslovi. Mi imamo neke principe preko kojih nećemo da pređemo. Mi se borimo protiv ovog parazitskog sistema u kome učestvuju gotovo sve stranke i oni sa kojima bismo mogli da pravimo takvu koaliciju bi morali da se odreknu takvog ponašanja, od partijskog zapošljavanja, od ugovora sa javnim preduzećima, od postavljanja svojih ljudi na ključnim mestima i u javnim preduzećima i u ustanovama. Moramo da izađemo iz tog ludila inače nam nema budućnosti. Mislim da trenutno nema nijedne stranke koja bi prihvatila ovakve uslove, niti smo se mi ikome nudili, ni SNS-u ni DS-u.

Kakav izborni rezultat očekujete?

– Očekujem da postignemo takav rezultat koji će nam omogućiti da uđemo u Skupštinu i budemo, potom, značajna kritika vlasti sa ovog principijelnog stanovišta. Mislimo da podrška građana postoji, da je ona značajna i da je ljudima zaista dosta ovakve neodgovorne politike.

SIMPOVA LIČNA KARTA

Da se vratimo temi koja,sasvim sigurno, najviše interesuje građane Vranja. Izjavili ste svojevremeno da  plan Vlade za Simpo nije konverzija 100 odsto duga tog preduzeća u državni kapital, već „fer tržišna vrednost“. Šta bi to praktično značilo?

– To praktično znači sledeće: u svakoj firmi, pa i u „Simpu“, napravite popis imovine i popis obaveza. To je ona lična karta na kojoj smo insistirali kod svih preduzeća, pa i kod „Simpa“. Nakon toga morate da napravite procenu fer tržišne vrednosti imovine i obračunate sva dugovanja, zajedno sa kamatom. Kada to uradite, onda vidite odnos vrednosti imovine i dugovanja. Ako su dugovanja veća od vrednosti imovine, koliko je vredan kapital? U takvoj situaciji, za „Simpo“  jedini način da konvertujete neki dug u kapital je da utvrdite fer tržišnu vrednost imovine, da to uporedite sa dugovanjima i da onda izvršite konverziju.

Ministarstvo privrede saopštilo je da neće odobriti konverziju javnog duga Simpa u državni kapital, dok ta kompanija ne uradir ealnu procenu vrednosti kapitala. Da li je to urađeno?

– Ne.

Da li ste uopšte dobili ličnu kartu „Simpa“?

– Dobili smo ali nepotpunu, pa  su je oni dopunjavali. A, onda, posle lične karte kojom se utvrdi stanje, znači posle popisa imovine i knjigovodstvene vrednosti, sledeći korak je procena fer tržišne vrednosti i nakon toga može da nastupi konverzija. Tu obavezu oko utvrđivanja fer tržišne vrednosti u „Simpu“ su izbegavali tri meseca. U tome vidite uticaj političkih stranaka na kompaniju. Pošto Ministratsvo privrede ne može da naloži ništa bilo kom preduzeću, sve to mora da ide kroz njegove upravljačke organe, nadzorni odbor, na primer. U nadzornim odborima sede ljudi koje su postavile političke stranke i nadzorni odbori ne postupaju po strategiji i planovima Ministarstva privrede već slušaju šta im kažu političari. A, oni im kažu da mogu da sačekaju malo, da ne moraju baš da poslušaju Ministarstvo privrede. To nije bio samo slučaj kod „Simpa“, već i u RTB Boru, smederevskoj Železari i u drugim preduzećima. E, zbog toga je taj paket zakona o privatizaciji i stečaju predstavljao veliku pretnju ovom sistemu jer ukida sve te nadzorne odbore i odlučivanje izmešta u Agenciju za privatizaciju koju smo, u međuvremenu, postavili na institucionalne noge.

Kako vi vidite budućnost “Simpa” s obzirom na ogroman dug I državi i komercijalnim bankama i, do sada, nepostojanje interesovanja za prodaju “Simpa”?

– Situacija u koj se nalazi „Simpo“ nije mnogo drugačija od situacije u „Galenici“, „Ikarbusu“, „14. oktobru“… I princip za rešavanje njihovih problema je jednostavan: već sam govorio o redosledu poteza, ne bih da ponavljam. Moramo da ih postavimo na zdrave noge i uz sposobna i stručna poslovodstva ona imaju budućnost.

Stvarnost, bar u „Simpu“, je potpuno drugačija. Proizvodnja gotovo da stoji, plate se neredovno isplaćuju. Preti potpuni kolaps. A, sa druge strane, reforma je zaustavljena.

– Da, znam ali ja sam i u tekstu ostavke napisao da se upravo u tome ogleda ogromna neodgovornost vladajuće koalicije i odluke da se ide na izbore pre nego što prođu zakoni. Jer, da su usvojeni zakoni ne bi se dešavalo ovo o čemu govorite. Ovako, agonija je produžena i to je direktna odgovornost vladajuće koalicije, odnno najuticajnijeg čoveka u Vladi, Aleksandra Vučića, koji je odlučio da zaustavi reforme.