GODIŠNjICA

Samo četiri dana pre izbora 16.marta navršiće se 11 godina od ubistva premijera Zorana Djinđića. Čini se da ni jedna godišnjica od datuma kada su u Srbiji definitivno ugašene nade o lepšem i srećnijem životu, nije paradigmatičnija od ove, toliko simbolične i poučne.

Njegova Demokratska stranka, nekada simbol reformi, slobode, otpora i intelektualnog integriteta, nije više ni fleka od partije koju je ostavio 12.marta 2003. Sadašnjem predsedniku stranke ne može se (bar za sada) zameriti na entuzijazmu i dobrim namerama, kao ni na časnoj i nameri da se, za razliku od gotovo svih partija i lidera u Srbiji, ne laća za mrvama sa Vučićeve sofre.

Onaj koji je do nedavno bio lider DS imao je za osam godina skoro pa apsolutne vlasti istorijsku priliku da nastavi putem koji je utabao pokojni premijer. Nije je iskoristio, pa smo umesto toga od zemlje dobili amorfnu telesinu podložnu virusima, bakterijama i zarazama koje nose. Slab je izgovor da bi ga oni koji se sada kunu u Evropu, onomad baštinici ideja, lika i dela Šešelja, Miloševića, Mladića, Karadžića i sličnih nitkova, jurili sa užetom oko Terazijske česme da je samo potpisao Briselski sporazum.

Da ne ponavljamo, umesto njegovih prirodnih naslednika, Djinđićevu ideju sada arče oni koji mu se, dok je bio živ, krvi napili i zbog čijeg je političkog delanja pre 11 godina u Srbiji i stvorena atmosefera da je sasvim normalno ubiti nemačkog špijuna, izdajnika i plaćenika.

E, da je živ, Zoran bi, kao što je umeo, sve svoje naslednike postavio tamo gde i pripadaju a Srbija bi fazu kroz koju prolazi sada odavno već okončala.

A šta imamo umesto toga?

Vlast onih koji su ga pljuvali i vređali, slavili njegovo streljanje, vlast onih čije je brljotine pre 5. oktobra pokušao da ispravi, spirajući tako i ljagu sa lica Srbije i svih pristojnih ljudi koji u njoj živimo. Nećemo o imenima, prepoznaćete ih. Možemo li, dakle, danas verovati u njihove časne namere? Možda im je došlo iz donjeg dela leđa u glavu pa su svesni da ne možemo sami, a ovamo, duboko u sebi, veruju u pravednost borbe protiv svetskog imperijalizma koju je Srbija sa njima na čelu vodila čitavu deceniju, u nepravedne i ničim izazvane sankcije, veruju u hašku zaveru i uopšte urotu protiv jadne, male Srbijice, u ugroženost, u vekovna ognjišta, Karlobag-Ogulin – Viroviticu i slične budalaštine. Pa će, ko zna, kada dosadi „evropska agenda“, ponovo odnekud da se pojavi harmonika i oplete Kozaračko kolo, na glave nadenu šubare i krene u oslobađanje svih srpskih zemalja. Dobro, možda i neće da bude tako, možda će da nastave putem u koji se sada deklarativno zaklinju. A nama, nama ne preostaje ništa drugo nego da se nadamo. Nada je, kad bolje razmisliš, jedino što nam je ostalo.