Markovo kale

U gradini ove kuće beše zasađeno kupusa, nekoliko kućica krompira, nešto kukuruza; a  njiva se talasaše sa ržanicom; ponajviše ima livade, koja je puna alpiskog cveća i zelja. Za po sahata hoda popesmo se i na samo teme brega, i imalo se odavde šta videti, naročito k severu okrenuti, gde je otvoren prostor čak do Aleksinca, jer niz reku Veternicu, koja na podnožju Plačevice izvire i kroz sami Leskovac prolazi, nema nikakovih velikih bregova koji bi izgledu smetali; i sama ta rečica, koja zmijovodno vijuga, može se opaziti ponegde gde sunce na nju udari. Niz Veternicu putem, koji pored nje ide za Leskovac i za 3-4 sahata je bliže nego kad se ide niz Moravu na Grdelicu, ja nisam išao. G. Mita Rakić, koji je tim putem iz Leskovca u Vranju putovao, kazivao mi je da je devedeset i dva puta morao preko reke gaziti zbog mnogih čestobrodica. Divno je pogledati na desnu istočnu stranu, na vence i bregove, koji prave derven ili klisuru čak do Grdelice; s leve strane, zapadne, preko Krstaca pa na Karpinju, odakle počinje naša granica od strane Kosova Polja, bregovi i planinski venci idu sve pod jednokom linijom visine, dok se ne dođe okom do planine Pasjače, koja se sva modri šumom obrasla, pa tek iza Pasjače, kao u kakvoj magli ili pod plavim nebeskim svodom, severozapadno opaža se gordi pradeda srpski Kopaonik. Od Kopaonika sa zapada na istok pruža se i lepo vidi Veliki i Mali Jastrebac, kome do pre dve godine venac beše naša stara granica. Iako ni dogledom ne može se videti varoš Prokuplje, opet prema Jastrepcu i njegovom padu k Moravi mogao sam opredeleti mesto gde otprilike leži, kao i gde je Supovac. Ni Leskovac se nije mogao videti, ali sam prema bregu pred njim, gde je Jug-Bogdanov grad, na jugu ležećem, i njegovo mesto mogao odrediti. Prosek moravski između Kurvingrada i orljanskog brega takođe se dobro razaznaje, pa se onda izgled gubi na planine koje okružavaju Aleksinac i Aleksinačko Pomoravlje. Ovde na najvišem, dosta prostranom temenu, platou Plačevice, sedeli smo više od pola sahata, naslađujući se svima ovim divnim i dalekim izgledima, sa kojima se jedva mogosmo rastati da pođemo dalje i da vidimo i sa drugih strana izglede sa Plačevice.

Pođosmo na zapanu stranu i tek što besmo pošli nekoliko koračaji unapred, a videsmo mnoge gomile izgorele zemlje, pepeo i ostatke od ćumura ili izgorelih drva. Zapitah starca: „Kakva su ovo ognjišta?“ od koga dobijem odgovor ovaj: „Tu su ložili vatru oni dušmani što ih zarobiste kad uzeste Vranju“. Dođosmo i do sami okrajak pod Markovo kale, koje sa prozora našeg hana u Vranji videsmo se lepo i činilo se – kao što i jeste – da leži na dosta velikoj visini, no odavde izgleda sasvim u nizi i gledaš ga ozgo pravo u perčin ili teme, tako da sve po njemu lepo vidiš. Ova tvrđava, još dosta dobro održana u celosti, – ni uzmi ni ostavi – istog je izgleda i naprave kao što je više Karanovca (sada Kraljevo) gradić Maglić. Ovi gradići, na podobije Smederevo, samo u minijaturi načinjeni, sredovekovne su građevine, možda iz vremena Djurđa Brankovića, a i ranije, – imali su da čuvaju prolaze i bogaze, kao što su i po Nemačkoj riterski zamci bili.