Uz vranjsku čaršiju

I sitni solunski pirinač (oros) takođe se preko Vranje nosi u Srbiju, kao i burmut i drugi sitni artikli, kao: gotova boja za bojadisanje kose, od koje oka po 400 groša košta , k’na, šiške, rastok itd.; i mnoge suve smokve ovuda se provoze. Limunova i pomorandži našao sam u Vranji u izobilju i jeftinije su nego ponekad naše domaće jabuke. Sve te i druge trgovačke artikle, o kojima ću dalje kazati, dobijaju ovdašnji trgovci železnicom od Soluna do Prištine, a iz Prištine do Vranje na kolima za jedan se dan dođe. Šta čini brz i jeftin podvoz!

Naš handžija, Cincarin, rodom iz Magareva, koji neće više da se zove Cincarin nego Roman, i koji je veliki romanski  patriota (samo što esap, ćitap, piše grčki i grčkim slovima, i to dosta papreno), iako je znao za naš dolazak i za to se spremao, dao nam je jednu sobicu u koju su jedva dva kreveta, slupana od dasaka, , stala, i jedan oklepan i mastan astalčić, i samo jednu drvenu stolicu. Za umivanje umesto lavora imali smo mangal (koji se obično upotrebljava za grejanje soba sa ćumurom – drvenim ugljenom), koje prave ovdašnji grnčari (lončari), a tako isto i ibrik za polivanje i šavran (svećnik) – čirak sa lojanom svećom od grnčarske je zemlje. Krevetska postelja bila je tako nečista i udarala na prčevinu da smo se sa našim bundama morali pokrivati; i sad tek videsmo da je postelja našeg kulturtregera Miše u Leskovcu bila gospodska, iako i preko nje vikasmo. Čim smestismo naše stvari, izađemo, iako po mraku, na sokak uz vranjsku čaršiju, i ne znajući kuda, da nađemo kog od naših poznanika i zemljaka. Sokaci, otkako naša vojska zauze Vranju, osvetljavaju se gasom (petroleumom), koji se takođe iz Soluna donosi i mnogo je jevtiniji nego u Beogradu. Za vreme turske vladavine sokaci se nisu osvetljavali. Ko je imao nuždu da noću mora gde ići, taj zapali fenjer i sebi svetli. Turci nisu dozvoljavali noćno tumaranje po varoši i sokacima, na koje su pazvandžije (patroldžije) pazili i dućane čuvali da se ne haraju.

Sada sretasmo i stizasmo po sokacima mnoge koje čusmo da dobro srpski govore; ne znamo jesu li naši ili ovdašnji, no malo dalje po zveci tesaka razabrasmo da su naši vojnici. Zapitasmo ih gde se naša gospoda civilna i oficiri skupljaju, da i mi tamo odemo ne bi li što za večeru našli, jer od Džepa, gde smo poranije ručali, nismo ništa jeli. Uputiše nas uz čaršiju naviše do triumfalne kapije. Pođemo tamo, no u tome naiđosmo na advokata Spasojevića, koga oslovim: „Šta naopako, zar i ovde dopreše već advokati?“ No g. Spasojević nije bio radi advokatštine (premda mi je u četiri oka priznao da će i ovde imati dosta posla, jer je razabrao da ovdašnji ljudi rado isteruju pravicu među sobom, a imaće i sa odbeglim Turcima da mnoge razmirice i otmice putem suda traže; on je (g. Spasojević) bio sudsko-vojeni komesar, pa iako je drugima sudio, osudiše i njega (možda samo da se ispuni izreka: „Ko drugom jamu kopa, sam u nju lako pada“). G. Spasojević odvede nas u jedan bircuz, koji je u potpunom smislu zastupao ovu nemačku reč, jer na prvi korak unutra čusmo da se nemča. Birtaš je bio Švaba, Jozef Vagner, koji kako nas spazi, pokrenu svoju birtašku kapu i pozdravi nas sa „Topro tošli, beliben si in ekstra cimer“.