U Vranji

Tu su već „Dva brata“; prođemo pored neke česme i razvaljenog čardaka, odakle uspesmo se, kroz prosek brda sa obe strane zasađenog vinogradima raškim, na visoravanj. Odavde smotrismo triumfalnu kapiju, spremnu za doček knežev. Malo dalje, desno od puta, vide se kara, topovi i šatori. I Vranja je već tu. Vide se i porušena munareta, nekakav od dasaka toranj – sahat-kula, i nešto kuća pod ona dva brega; tu su turske mahale – kvartovi. Siđosmo naniže kroz novo prosečen put. Ulazimo već u Vranju preko jedne ćuprijice. Vojnik sa ćuprije viče da se preko ćuprije tera polako, jer je most trošan. Mnogi tobdžiski konji isprečili se na putu: vode ih s pojenja. Jedva prođosmo i uđosmo u jedan sokak, i što nam se celim putem ne trefi, to nas ovde zadesi: zaglibismo se do glavčina u blato. To je nov, nasut put za doček knežev (da smo veseli!), pa još nije bio nasut šljunkom i utapkan. Pođemo dalje po iskrivudanim sokacima. Vide se mnoge kuće, ali prozora sa sokaka nigde, nego sve same zidove od ćepriča i kapidžike, kroz koje se najpre u avliju pa onda u kuću dolazi. Prođoemo i pored jednog zida od stubova sa filaretima. Unutra u avliji ima neka zgrada: to je bila crkva i do nje drvena zvonara. Tu je hotel u kojem ćemo otsesti. Jedva zaokrenusmo u avliju zbog tesnog sokaka. Kad al’ unutra puno kola, u avliji puno đubreta i smrada. Šta ćemo: kud smo, tu smo. Sveće su već po kafanama upaljene. Zagledam u sahat: bilo je ¼ do 6. I tako od Leskovca do Vranje, ne računajući odmor u Džepu, putovasmo 14 sahata, a to je prostor ozprilike 140 kilometara.

Han ili mehana u koju dođosmo na prenoćište na dva je boja: po sredi je prostran hodnik, a sa sve tri strane su sobe. Hodnik je k jugu okrenut i otvoren sa lepim izgledom na bregove: Crni Vrh i Pčinjske Planine, gde počinje bugarska granica. Po sobama, i na gornjem i na donjem boju, beše puno putnika iz turskih predela sa svojim espapima, po većoj časti sa alovom paprikom u vrećama, koja se po svoj Srbiji pa i po Austro-Ugarskoj dosta skupo (do 7 gr. oka) prodaje. Bilo je i vreća sa nautom, koji Turci, a naročito Jevreji španski, za jelo upotrebljavaju. On se prži kao kokice od kukuruza, i onda se zove eblebija, a upotrebljava se kao surogat u kafi. Bilo je i džakova sa maslinama, koje se donose iz Volosa. I maslinke su dosta znatan artikal trgovački. Video sam, a i putem sretali smo na konjma natovarene široke platine bakarne, koje naše kalajdžije kupuju poradi izrade bakarnih stvari, naročito razne veličine bakrača, kazana, cevi za tabarke itd. Ovaj bakar dolazi preko Soluna sa zapada. Kiridžije su ovog espapa Cincari ili, kao što se sad zovu, Romani, koji su počeli od Grka se emancipirati. Oni se odmah poznaju po svojoj nošnji, ugasitoplavim dugačkim dolama, koje se na prsima čas na levo čas na desno mogu presamićivati. I vardarka pšenica (kod nas takozvana belija), krupnog zrna, takođe je znatan trgovački artikl, koji se upotrebljava najviše za koljivo po varošima. Mnogi naši vojnici koji su u vreme rata u ovim krajevima bili, poneli su po koju pregršt ove pšenice za seme, i od tog doba može sa na našim pijacama videti na prodaji i ove pšenice, koja se dosta skupo prodaje (seljaci iz prve ruke prodaju po 60-70 para oku), ali su mnogi (kao i ja sam) od daljeg rasplođenja i sejanja belice-pšenice odustali, jer od nje nije brašno dobro: testo ne može da se mesi, a hlebac se iskoka i nije tako beo.