DECA

Porodica osmogodišnje Tijane Ognjanović, koja nije dočekala transplataciju srca u Hjustonu, saopštila je posle ostavinske rasprave da će sav novac prikupljen za njeno lečenje biti iskorišćen u humaniratne svrhe.

Ovim se završilo čerečenje Ognjanovićevih koje su pojedini toaletoidi vukli po blatu nekrofilskim optužbama kako preostali novac prikupljen za lečenje njihove ćerke, a radi se o oko milion i po evra, žele da zadrže za sebe.

U državi čiji je zdravstveni sistem i zvanično proglašen među najgorim na svetu, mnogo je nevoljnika kojima će novac dobro doći. Na primer maloj Uni Savić, dvogodišnjoj devojčici oboleloj od leukemije, kojoj je za transplataciju koštane srži u Italiji potrebno 170.000 evra, a porodica je, uz pomoć donatora, uspela da prikupi polovinu tog iznosa.

I ko zna koliko se malih Una nada pomoći jer od države, kada je o lečenju u inostranstvu reč, nema nikakve vajde.

Ovde smo već spomenuli slučaj Miladina Kovačevića, koji je svojevremeno obogaljio kolegu sa fakulteta u Americi, a država umesto njega platila odštetu od, ako se dobro sećama, nekih milion dolara.

Državi su oduvek bili draži violentni i jurodivi od dečijih života. Setimo se samo odluke Koštuničine vlade da finansijski stimuliše dobrovoljne predaje Tribunalu u Hagu građana Srbije optuženih pred ovim sudom za najteža krivična dela. Da ne bude zabune, i sada se ogromne pare iz budžeta troše na kojekakve gluposti, a kada treba da se izdvoji stotinak hiljada evra za dečiji život – onda nema. Kako, bre, nema!?

Uz rizik da zvučimo demagoški, šta je za državu nekoliko stotina hiljada evra, pa i nekoliko miliona za spas dece kojima je neophodno lečenje u inostranstvu iz prostog razloga što se u Srbiji takve intervencije ne rade?!

Za to vreme plaćamo gotovo 700.000 činovnika u državnoj upravi, gradskim i opštinskim upravama. Pretpostavimo da je njihova bruto mesečna plata u proseku 70.000 (a veća je), lako je izračunati da nas ova armija svakog meseca košta 49 milijardi dinara (400 miliona evra), bez dnevnica, reprezentacija, putnih troškova i ostalih benefita.

Kada bi se od činovničkih plata skidao samo po jedan evro namenjen za urgentne intervencije u inostranstvu, u taj imaginarni fond samo bi se po tom osnovu slivalo mesečno bar 700.000 evra. Ili, da se od ukupnog fonda za njihove plate nekim dekretom za ovu svrhu „uštipa“ samo jedan (1) odsto, dobilo bi se četiri miliona evra mesečno. Možda banalizujemo, ali je stvar u suštini prosta. Umesto toga imamo stranačke funkcionere koji u javnim preduzećima i upravnim odborima zarađuju hiljade i hiljade evra mesečno, i one druge, mufljuze čije cipele vrede duplo više od njihovih plata, a kunu se da žive od njih.

Evo, samo neka malo uzmu od Dušana Bajatovića, SPS funkcionera, direktora Sbijagasa i još nekih firmi, koji je Agenciji za borbu protiv korupcije prijavio mesečnu zaradu (po pet osnova) od tačno 2.019.915 dinara!