Pročitaj, i bidni akVranjanac

Srba Djorđević: „Pesme za Vranje i od njega“, „Ete! Tekna mi takoj“, „Vranjski rečovnik“

PROFIL
Srba Djorđević rođen je u Vranju 1949. godine. Osnovnu školu završio je u Vranju, srednju tehničku u Surdulici i Tehničku vojnu akademiju u Zagrebu. Kao oficir JNA i VJ službovao je u Skoplju, Vranju, Prištini, Djakovici i Nišu. Penzionisao se posle agresije NATO 1999. godine. Ma gde bio uvek se vraćao u Vranje, u svoj vilajet, kome je ostao veran. Upravo mu je Vranje i bila inspiracija da mu posveti stihove na vranjskom jeziku i pokuša da neke stvari otrgne od zaborava. Živi u Vranju, sa porodicom, u porodičnoj kući na ognjištu svog oca, dede i pradede.

ŽMIJEM A S’N NE DOODI, MORI

Žmijem, a s’n ne doodi, mori,
Po d’n gledam i budan s’nujem;
Kako tropav nal’ne ne čujem,
Cel treperim – a duša mi gori.

Od k’ko te njeknja sreto, mori,
Kako ideš s’s đugum na česmu,
Na majku ti da doneseš vodu,
Cel treperim – a duša mi gori!

Vezen jelek, salte što ne zbori,
I košulja, alt’n, em svilena,
Crna kosa po njum raspletena;
Cel treperim – a duša mi gori.

Žmijem, a s’n ne doodi, mori,
Sas nal’ne kako s’s čangarak,
Kako odiš, tropaš niz sokak!
Cel treperim – a duša mi gori.

Na česmu sam bajgi da se mijem,
I nadam se belkim pa će dođeš;
Žmijem, a s’n ne doodi, mori,
Cel treperim – a duša mi gori.

Praćaj beleg i aber mi prati,
Da ne kopnim, da srce ne pati!
Žmijem, a s’n ne doodi, mori,
Cel treperim – a duša mi gori.

U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju, prošlog četvrtka je održano književno veče, na kome su predstavljene tri knjige Srbe Djorđevića (1949), potpukovnika VJ u penziji. Pomislite, književno veče-književno veče, i to je to. E pa, ovo nije bilo to, naprotiv. Na ovoj nesvakidašnjoj književnoj večeri, Djorđević je predstavio svoje tri knjige – „Pesme za Vranje i od njega“, „Ete! Tekna mi tiki takoj“ (pesme) i „Vranjski rečovnik“. Učesnici u programu bili su glumac Dragan Stanković, koji je nadahnuto, kako samo on ume, čitao Djorđevićevu poeziju, i maestro na harmonici i u vranjskoj pesmi, Slobodan Cobi Jovanović.

Zašto je baš ovo književno veče bilo tako karakteristično? Srba Djorđević piše isključivo na čistom vranjskom („kadimlijskom“) jeziku, i ova će dela ostati ostati budućim pokoljenjima kao sećanje na vreme njihovih predaka, u jednom svojevrsnom paradoksu – danas Vranje ima status grada, a u stvari je jedna obična palanka, a dok su ga smatrali palankom, i u njega slali na dužnost „po kazni“, bilo je grad!

Kako to objasniti? Jedan od načina je govor. Vranje, naime, kao jedan od retkih gradova u bivšoj SFRJ polaže pravo na svoju nošnju, na svoj melos, na svoj način života. Sve to kopni kao sneg u proleće, ali šta ostaje? Ostaje jezik, za koji je još Viktor Igo rekao „da je kao sunce – ako stane, ugasiće se“. E pa, Srba Djorđević ne da da se vranjski jezik ugasi.

U svojoj reči na književnoj večeri, autor duhovito pojašnjava motive i kompoziciju svojih dela:

– Gramatika srpskog (Vukovog) jezika na vranjski jezik nema ama baš nikakvog uticaja, tako da Vranjancima nije potrebna gramatika ni za pisanje ni za izgovaranje, njima je dovoljan recept. Drugim rečima, kako svaka domaćica zna da kuva, tako i svaki Vranjanac zna da govori vranjski jezik, a i ako je malo pozaboravljao neke elemente iz recepta, uz mali podsetnik može postati onaj stari, akVranjanac, prepoznatljiv svuda po svom jeziku. Vranjski rečovnik (kadimlijski-starosedelački) je pokušaj da se na jednom mestu nađe većina reči koje su bile u upotrebi do kraja 19. veka. Dobar deo reči polako pada u zaborav, tako da su ove knjige na neki način i podsećanje da su one postojale i pokušaj da se iste ako su već istisnute iz upotrebe, otrgnu od zaborava. Samo uz jednu napomenu: vranjski jezik dok ga govorite, naravno kao i svaki jezik, zahteva da na njemu i razmišljate kao Vranjanac (bili vi to ili ne), to je potreba i onih kojima je vranjski maternji jezik, samo što oni manje osećaju taj unutrašnji pritisak.

Zato pustite jezik, pa i ako niste, za kratko vreme bićete akVranjanac.