Širenje i sužavanje

,

Albanizacija  Vranja u punom je jeku – Albanci ovde kupuju stanove, lokale, rađaju se, vade lična dokumenta, a Srbija će do 2080. godine biti zemlja u kojoj će albansko stanovništvo biti većinsko. Ovakve i slične konstatacije ciklično se pojavljuju u medijima i samo podgrevaju atmosferu između dve istorijski sukobljene nacije

„Prodajem kuću u centru Vranja, prednost Romi i Albanci“, pojavio se  oglas na jednoj lokalnoj televiziji. Strahovi od širenja Albanaca na sever ovde nikada nisu prestajali, a paranoja dostiže vrhunac posle rata za Kosovo i daljih dešavanja po tom pitanju. Prvo na redu u planu stvaranja „Velike Albanije“ je Vranje, kao geografski najbliže albanskim životnim prostorima, pošto su sa gledišta „krvi i tla“ srpske nacionalne misli Preševo i Bujanovac u tom smislu već davno izgubljeni. Za ovakvo pre svega medijsko ponašanje niko nikada nije odgovarao, jer niko i nikada nije ponudio ni jedan jedini dokaz da postoji tendencija pomeranja Albanca prema centralnoj Srbiji. Čak naprotiv, poslednji popis pokazao je da u Vranju gotovo i da nema Albanaca, a slična je stvar i sa Nišom i Leskovcem. Ono što niko ne želi da vidi je da Vranje ima oko 4.000 stanovnika manje nego pre 10 godina. Ali, šta se zapravo dešava na terenu, imaju li povremene glasine uporište u stvarnosti, ili su samo plod paranoje napaćenog i unezverenog naroda?

TEORIJA KRVI I TLA

Prema podacima do kojih su došle „Vranjske“, u Osnovnom sudu u Vranju nema ni jednog kupoprodajnog ugovora po kome je neki Albanac kupio kuću ili stan u Vranju od nekog Srbina. Naravno, čaršija i na ovo ima odgovor – pa to se ne radi legalno.

– Neki Albanac pozajmi novac Srbinu, a ovaj založi nekretninu. Pa onda zaboravi da mu vrati dug, i onaj postaje vlasnik nekretnine. To je obrazac prepisan sa Kosova – pričaju „poznavaoci“ po Vranju, stalno jedan od drugog prepisuju mediji, a na kraju se i pokoji političar primi na ovu priču.

Ledene stene su deo grada koji se najčešče pominje u ovakvim pričama. Naravno, ovde radi sirotiinjska pamet, jer su Ledene stene radničko naselje. Što bi, na primer, Albanci kupovali baš najjeftinije? Što ne u elitnim delovima grada? Kad mogu da plate kvadrat 500 evra, mogu valja i 700? Nema odgovora na ovakva pitanja, ali ostaje ono glavno – pomeraju li Albanci granice svog etničkog habitusa prema Vranju?

– Mi se ne širimo, mi se sužavamo, i Srbi i Albanci – kaže Šaip Kamberi, jedan od najpoznatijih albanskih političkih lidera sa juga Srbije i doskorašnji predsednik Bujanovca.

LEBENSRAUM
Gradonačelnik Vranja Zoran Antić smatra da u Vranju nema Albanaca jer je to stvar njihove strateške procene. Prema njegovom tummačenju, Albanci imaju sofisticiranu političku elitu, ali i snažnu finansijsku podršku od svoje dijaspore.
– Srbija bi morala da uzvrati obrnutim prcesom, da koristi tekovine demokratskog društva i da krene nazad u „njihove“ prostore, dižući ih na civilizacijski pijedestal. Da se naše službe bave njihovim poslovima, da imamo predstavništva u svim njihovim velikim gradovima, i da imamo jasnu državnu politiku po tom pitanju, koju će sprovoditi naši najbolji ljudi – kaže Antić.
On je svestan da „ne treba bežati od drugih“ i da ne treba svuda oko sebe praviti neprijatelje.
– Mi moramo da se borimo našim nacionalnim i kulturnim vrednostima, što opet podrazumeva potpuno drugačiju Srbiju. Ključ naše politike bi morao biti demografski bum, oživljavanje sela, moramo da idemo pet koraka ispred njih. Oružje i sila su glupi, nama treba balkanski politički savez, jer smo svi u istom problemu, od Epira i Tesalije do juga Srbije – geopolitičan je Antić.

On podseća na sve nedavne priče oko Velikog Trnovca kao narko centra, koje ocenjuje kao gluposti, ali gluposti koje odslikavaju javnu atmosferu ovde.

– Ljudi beže iz regiona za boljim životom. Napuštaju svoja ognjišta i idu u Zapadnu Evropu, pre svega u Belgiju. Zato su te priče o širenju Albanaca čiste gluposti. Mislim da se svi sužavamo i smanjujemo, a ne da se širimo. Ne vidim da bi u bliskoj budućnosti to moglo da se promeni nabolje – kaže Kamberi.

On smatra da će i ono malo Albanaca koji rade u pravosuđu i redovno dolaze u Vranje na posao to prestati da rade sa otvaranjem suda u Bujanovcu, i da će priča oko porađanja Albanki u Vranju biti završena čim proradi preševsko porodilište.

– I tako ćemo se još više suziti. Ali, traži se tržište, što veće to bolje, i ekonomska saradnja, iz koje bi za sve bilo koristi – kaže Kamberi.

Sa ovakvim konstatacijama delimično se slaže i narodni poslanik SNS, advokat Dragan Nikolić. Po definiciji stvari, kao blizak vlasti u Beogradu, on bi morao da zna više o čitavom problemu od običnih građana. Nikolić kaže da nije sporno ko će gde da živi, jer je Srbija demokratska zemlja, koja se normalno odnosi prema svim svojim građanima, a da je vreme oružja za sve nas davna prošlost.

– Svako živi tamo gde mu je dobro. Zašto Albanaca nema u Vranju je pitanje za njih, ali po mojim saznanjima nema ni jednog ugovora koji bi zvanično potvrdio priču da oni kupuju nekretnine po Vranju. U strahu su velike oči, ali su u pitanju spekulaciije – kaže Nikolić.

Po njegovim iskustvima sa pravosuđem, ni tu nema nikakvih međunacionalnih tenzija, i sve teče normalno, a Albanci i Srbi imaju normalan profesionalan odnos.

– Albanci sudije, prevodioci, šoferi, sekretarice, svaki dan dolaze u vranjski sud na posao, i nemaju nikakvih problema. Država je odlučila i da formira sud u Bujanovcu, da bi ljudima pravda bila dostupnija, i to je svakako doprinos normalizaciji odnosa dve zajednice. Iako oni nemaju dovoljno kadra, uvek postoji pozitivna diskriminacij prema njima – kaže Nikolić.

BEZ GRANICA

On smatra da i sadašnje granice neće imati značaj koji danas imaju čim uđemo u EU, čemu inače teže i sve države i sve nacionalne zajednice u regionu.

– Nema više upotrebe sile, i nema više ideologija koje bi nas vraćale na kraj 19. veka. To možda žele neke usijane glave, ali u praksi od toga nema i neće biti ništa – kaže Nikolić.

I njegov kolega, raniji poslanik DS-a Goran Stefanović kaže da je normalizacija odnosa dve zajednice vidljiva, te da su svi shvatili da „gajenje neprijateljstava“ nikome ništa dobro ne donosi.

– Naši problemi su sasvim druge prirode, a ovde vlada paranoja po pitanju odnosa dve zajednice. Opet, političke elite se ne bave time na  ozbiljan način. U vreme DS-a imali smo ozbiljne razgovore sa Albancima sa juga, i ozbiljan napredak, jer ih nismo videli kao protivnike. U tom smislu najbolji primer je Vojvodina. Kako tamo 28 zajednica može mirno da živi, a mi ovde ne možemo? – pita se Stefanović.

Prema njegovim rečima, ovde niko ne treba da se boji nekakvog doseljavanja, „jer se Vranje dnevno urušava po svim šavovima“.

– Ako neko ima para, zašto ne bi kupio nešto u Beogradu, nego baš ovde? To je naša zabluda. Ali, došlo je vreme smirivanja tenzija, i vreme kada su ekonomski momenti odlučujući u najvažnijim odlukama – kaže Stefanović.

Da je vreme bitno drugačije nego ranijih decenija slažu se svi sagovornici „Vranjskih“. Jedan od ljudi novog pogleda na svet  je i Nedžat Beljulji, albanski političar i biznismen, u Srbiji poznat po tome što mu je država, oličena u vladi Vojislava Koštunice, silom onemogućila da preuzme već kupljeni hanski „Balkan brik“. Čitav predmet je u Strazburu, a Beljulji danas kaže da je vreme za novu politiku, u svakom pogledu. On smatra, kao poznavalac situacije i vlasnik agencije za prodaju nekretnina, da po Vranju nema nikakve trgovine nekretninama, pa ni one u kojoj su mogući učesnici Albanci.

– Reč je o stvarima koje na terenu ne postoje. Pa i u Bujanovcu ima daleko više kuća u ponudi nego što se traže, možda se proda jedna mesečno, po najnižim cenama. I Bujanovac i Vranje su bez perspektive, a svi hoće da rade i zarade. Ali, svi maštaju da odu na zapad, gde je to i u praksi moguće. Šta će ovde, ili u Vranju, kad je sve isto, nigde i ništa? – pita se Beljulji.

On smatra da svaki mladi Albanac ne mašta o okruženju, i da mu je svejedno da li je reč o Skoplju, Prištini ili Beogradu. Svi žele da odu tamo gde mogu da normalno žive od svoga rada, a toga ovde, u čitavom regionu, jednostavno nema.

– Mitomani Velike Albanije i Velike Srbije odlično žive od prodaje tih mitova, primaju za te prazne priče velike plate, i dobro im je i učiniće sve da održe taj biznis. Ali, kod običnih ljudi ta priča više ne prolazi – smatra Beljulji.

LOKALI

On ocenjuje da se i srpski i albanski prostor na jugu Srbije prazni, i da je besperspektivnost osnovni razlog tome.

– Šta bi bilo koga vuklo da kupi kuću u Vranju? Da izigrava frajera? Kad Vranjanci žive loše, kakve su tek šanse pridošlica? Kad već imaš pare, živi tamo gde se ljudski živi – zaključuje Beljulji.

Situacija je jasna – Albanci ne samo da ne inkliniraju Vranju, nego je situacija upravo obrnuta – i ono malo njih što je živelo u srpskim sredinama od Niša nadole od 1999. godine i rata za Kosov,o vratilo se na polazišne tačke. Upravo suprotno – ne kupuju Albanci imovinu po Vranju, nego su prodali dva lokala koja su posedovali u glavnoj ulici. Nije ni čudo – roditelji svojoj deci mogu da oproste kriminal, narkomaniju, čak i homoseksualizam, ali brak sa Albancem nikada. Bar  tako pokazuju neke ankete. Hoće li doći do promene shvatanja? Možda, jednog dalekog, nezamislivo dalekog dana. Do tada, političke elite i njima pripadajući mediji trovaće javnost stvaranjem slike o suprotnoj naciji kao varvarima koji znaju samo za uništavanje, kao svaka   necivilizovana bezrepa stoka koja za bolje i nije. A sa takvima ne želi niko da živi. Ni Srbi ni Albanci.