Topla voda je naša budućnost

,

Ne verujem u turističke potencijale Vlasine, ima tu još mnogo da se radi, ali verujem da možemo iskoristiti rezerve koje leže na 800 metara dubine i deo su zajedničkog basena koji se proteže do Vranjske Banje

Kada imate sagovornika poput našeg, čovek po ko zna koji put dovede sebe u zabludu, kako je navodno lako raditi taj (njegov) posao. Nešto slično, kao kada gledate Mesija, kome na terenu sve polazi za nogom. Dakle, Milan Veličković je jednostavno čovek koji ume da radi posao koji radi. Sa njim razgovaramo o Mlekari, Surdulici, jugu Srbije… a prvo ga pitamo za „recept“ koji će drugima pomoći da budu uspešni?

-Recept za uspeh? Teško pitanje. Svakom poslu se treba posvetiti. U svakom poslu morate imati cilj i svakog trenutka meriti koliko ste daleko od tog cilja. Mogu vam reći da sin i ja u mlakari dnevno provodimo pinih 12, često i 15 sati.

Stoji li ocena da svi vi u Surdulici radite nekako drukčije, pa zato bolje stojite od mnogih u regionu?

– Ja ne delim vaše mišljenje. Prednost i sreća Surdulice je samo što trenutno ima nekoliko profitabilnig firmi koje vuku prosek zarada. Naša sreća će biti kada budemo u privredi imali broj radnika kao početkom 90-ih.

PROFIL
Milan Veličković (1953) rođen je u Surdulici. Posle završene Gimnazije “Jovan Skerlić” u Vladičinom Hanu, upisuje i završava Hemijski fakultet u Skoplju.
Po povratku sa studija, najpre je jednu godinu profesor hemije, a potom inženjer u preduzeću “25. maj”, koje se kasnije zvalo “Galenika”, pa “Vunizol”, a danas “Knauf”. Sa pet godina radnog staža odlazi u “Vodovod”, gde posle godinu dana rada postaje generalni direktor i na tom mestu ostaje četiri mandata, odnosno 16 godina.
-U to vreme imao sam i jedan politički izlet. Od 1989. do 1992. godine, u jednom izuzetno teškom periodu, bio sam predsednik opštine Surdulica. Ja volim da kažem da se to dogodilo “greškom naroda”, jer sam tada bio jedini predsednik u zemlji, koga je narod izabrao na referendumu – kaže Veličković.

MRAVINjAK

Kako je to bilo u vaše vreme?

-Sećam se, kada bih ujutro rano sa vozačem krenuo na put, onim delom industrijske zone išli smo 20 do 30 km na sat. Taj prilaz Surdulici je bio kao mravinjak. Danas tu skoro da nema radnika, pa zato na tom delu možete da vozite kao u Monci, 200 na sat.

Zanimljivo razmišljanje?

– Pa da. Surdulica je tada imala 6.000 zaposlenih u privredi. Godine 1991, sećam se, imali smo na Zavodu 625 nezaposlenih. Od toga, u jednom trenutku je bilo 38 sa visokom i višom spremom, koje smo u jednoj opšptinskoj akciji rasporedili po firmama.

Za vašu utehu još je gora situacija u okrugu. No, kako da Surdulica privredno i ekonomski brže iskorači?

-Samo i isključivo stranim ulaganjima. Bez tih para, ni Surdulica ni druge sredine ne mogu pokrenuti industrijsku proizvodnju.

Surdulica ima Vlasinu, jedan  značajan potencijal?

– Razočaraću vas. Ja u taj potencijal, barem u neko dogledno vreme, ipak ne verujem. Turizam je kompleksna grana, ubedjen sam da mi to ne razumemo.

I u tom stavu se razlikujete od drugih?

– Reći ću vam nešto novo i jako važno. Početkom 90-ih radili smo jednu privrednu projekciju. Tada smo, uz pomoć nauke, ustanovili, čak i na delu pokazali nešto što se danas ne pominje i što mene iskreno čudi.

Šta je to što do sada nismo znali?

-Vidte, Surdulica leži na toploj vodi. Već ispod 800 metara ima je u izobilju. Taj surdilički basen je povezan sa onim u Vranjskoj Banji. Zamislite vi šta bi za ovu opštinu značilo da neko dođe i krene sa eksploataciom tople vode.

PRVA MLEKARA U SRBIJI SA SERTIFIKATOM ISO
“Veličković” porodična mlekara u Surdulici (selo Alakince) osnovana je 1997. godine. Do 2000. godine, vodio ju je Milanov brat Zoran, koji je 2007. formirao svoju firmu. Milan firmu danas vodi uz pomoć sina Zorana, a za nekoliko meseci, povratkom sa fakulteta, pridružiće im se ćerka Milica.
U mlekari je 2006. godine uveden HACCP sistem, a potom je postala prva mlekara u Srbiji sa ISO sertiifikatom. Pre tri godine, u akciji lista “Blic” za najboljeg malog preduzetnika u Srbiji, Milanu je pripalo treće mesto.
-Sa 12 radnika, od kojih je pet sa fakultetom, sa dva tehnologa, mi danas dnevno prerađujemo oko 4,5 tona sirovog mleka. U poslu naš osnovni cilj je najviši kvalitet proizvoda i stalna edukacija svih zaposlenih, – s ponosom ističe Milan.
Zato je u Mlekari “Veličković” tri puta po mesec dana boravio svetski priznati stručnjak za mleko, prof. dr Džon Van Eš, sa univerziteta “Guelph” u Kanadi, koji je ovde doneo blaga vredna iskustva koja se na srpskom tržištu ne mogu naći.
Potom je sin Zoran, na poziv prof. Eša, o trošku ambasade Kanade u Beogradu, boravio kod njega na univerzitetu, gde je u potpunosti ovladao visokom tehnologiom proizvodnje sira.
Danas Mlekara tržištu isporučuje klasično mleko, kisela mleka, jogurte, pavlaku, nekoliko vrsta sireva, kačkavalj, papriku u pavlaci…ali je orjentacija vlasnika da se proizvodni program u najskorije vreme smanji na 4-5 proizvoda (pre svega kiselo mleko, jogurt, sirevi i namazi), čime će se povećati i proizvodnja i profitabilnost.
Ova porodična fabrika ima sigurno tržište. Trenutno, od ukupno prerađenih 1,2 miliona litara mleka godišnje (sa Vlasine, iz Surdulice, Vladičinoig Hana i Vranja) 15 odsto proizvodnje se plasira u Makedoniji, 20 odsto u Vranju, po 15 odsto u Beogradu i Nišu, a ostatak u Vladičinom Hanu i naravno Surdulici.

To je tema koja zaslužuje novu priču o kojoj ćemo drugom prilikom?

-Da, vratimo se pitanju kako što pre da pokrenemo privredne potencijale. Mislim da se ta pitanja danas ne mogu rešavati bez prisustva države. Mi na jugu nemamo ni kapacitete ni sopstvene potencijale da napravimo kakav takav iskorak.

Uprivredi nikada nije bilo teže nego danas. Kako ocenjujete ovaj trenutak?

– Iskren da budem, prvi put danas, posle toliko godina rada, čujem iskrene vapaje političara da bez privrede nema ništa. To me hrabri i podstiče. Zato mislim da smo definitivno krenuli u ozdravljenje privrede.

Lepa prognoza, ali će na tom putu biti  mnogo posrtanja?

– Naravno. Probleme će praviti administracija, poslovne banke, država, Fond za razvoj, Siepa…

Pa valjda Siepa i Fond treba da budu u funkciji novih radnih mesta i povećanja proizvodnje?

-To je samo u priči tako. Vidite, Siepa podržava samo one izvoznike koji su već napravili 200.000 evra. A ja pitam, kako doći do tog nivoa? Drugo, kada će neki domaći preduzetnik dobiti pet, sedam deset hiljada evra za svakog novog radnika? To jednostavno nije fer i nikada mi neće biti jasno zašto država tako radi.

Pomenuste i poslovne banke?

– Da, jer se krajnje nefer odnose prema proizvodnji. Njih ne razumem utoliko što oni, mnogo bolje od svih drugih subjekata u lancu privređivanja, dobro znaju da ni za koga neće imati ako nema za privredu. U ovom trenutku banke se, visokim kamatama na kredite, prema nama odnose krajnje nefer tako što nam ostavljaju i bukvalno mrvice.

A, Fond?

– U Fondu se hvale da su nekakva ogromna sredstva plasirali u jug Srbije. Niko medjutim ne kaže da je to svega mizernih 2-3 odsto od mase tih sredstava. Pa molim vas, da li je to politika razvoja nerazvijenog juga Srbije?

NEĆU DA ĆUTIM

Pa, vi ste predsednik Skupštine Privredne komore u Leskovcu. Zašto ćutite.

– Ko kaže da ćutim? Oni su samoživi, oni postavljaju pravila igre. Po tim pravilima, kada govorimo o garancijama za kredite, ja u Surdulici, gde kvadratni metar stana košta 200-300 evra, moram da imam kuću od 1.000 kvadrata da bih od Fonda dobio kredit od 50.000 evra.

Gde su  nerazvijena i devastirana područja u poslovnoj politici Fonda?

-Nema ih. U poslovnoj politici Fonda ta kategorija ne postoji. Kod Fonda smo svi u istom košu. Tako, preduzetnik u Beogradu glat dobioje kredit od dva miliona evra, a na jugu Srbije svi mi skupa 150-200 hiljada evra. Šta dalje da pričamo?

Ko je onda tu na potezu?

– Država, naravno. U ovom trenutku ona mora uzeti konce u ruke. I ovde kod nas taj garancijski odnos mora da bude 1:1. Koliko tražiš sredstava, sa toliko garantuješ. Država je ta koja mora da shvati, kada je u pitanju proizvodnja hrane, da se baš na jugu proizvodi najzdravija hrana i da zato nju treba pomoći.

Vi ste ipak optimista?

– Jesam. Svaki potez koji Vlada Srbije preduzima u poslednje vreme, mene lično hrabri, jer prepoznajem da se odnosi počinju menjati.