, 
Na stranu to što je stavka „iz budžetskih sredstava“ eufemizam, koji znači da će 6.000 evra zbog neažurnosti suda platiti građani Srbije, ali ko će i kako četvorici optuženih nadoknaditi 15 godina najproduktivnijih godina života, u kojima se stvaraju karijera i porodica, a koje su proćerdane u neizvesnosti i napetom iščekivanju da se presudi, pa bilo kako, bar da znaju na čemu su, i da se prema tome upravljaju
„Usvaja se ustavna žalba D.Z., D.M., S.J. i N.T, svi iz Vranja, i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave“.
Ovo je izreka Odluke Ustavnog suda Srbije, od 23. oktobra 2013. godine, kojom je prekinuta sudska agonija četvorice optuženih, u trajanju od punih 15 godina!
VAN „RAZUMNOG ROKA“
Na stranu to što je stavka „iz budžetskih sredstava“ eufemizam, koji znači da će 6.000 evra zbog neažurnosti suda platiti građani Srbije, ali ko će i kako četvorici optuženih nadoknaditi 15 godina najproduktivnijih godina života, u kojima se stvaraju karijera i porodica, a koje su proćerdane u neizvesnosti i napetom iščekivanju da se presudi, pa bilo kako, bar da znaju na čemu su, i da se prema tome upravljaju?
-Ovo je jedna od prvih odluka Ustavnog suda – kaže zastupnik optuženih, Miroslav S. Nešić, advokat iz Vranja – koja se odnosi na rad pravosudnih organa na teritoriji Višeg suda u Vranju. Javnosti je dobro poznata sporost pravosudnih organa, kako u parničnoj, tako i u krivičnoj materiji; pojedini postupci traju preko deceniju. Od usvajanja Ustava 2006, rok vođenja sudskog postupka određen je tako da sve treba da se završi u „razumnom roku“. Postupak ostvarivanja nekog prava ili pak vođenje krivičnog postupka protiv nekog lica gubi svoju suštinu i smisao, ukoliko postupak nerazumno dugo traje; kada se napokon završi, potpuno je bez značaja da li je okrivljeni osuđen ili oslobođen. Najveća kazna za okrivljenog je samo trpljenje krivičnog postupka i neizvesnost oko njegovog ishoda duži niz godina.
U konkretnom slučaju, protiv podnosilaca ustavne žalbe pokrenut je krivični postupak još 1997. godine, i stavljeno im je na teret izvršenje više težih krivičnih dela (teška krađa), za koja bi, da su ih izvršili i bili osuđeni, dobili po nekoliko godina zatvora.
STO EVRA PO GODINI ŽIVOTA
Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra. Prilikom odlučivanja o visini naknade, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka, kao i činjenicu da podnosioci ustavne žalbe svojim postupcima nisu doprineli njegovom odugovlačenju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemečenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.
– Odlukom Ustavnog suda – kaže Miroslav Nešić – priznata je neka minimalna satisfakcija. Taj novčani iznos treba da plate poreski obveznici, koji nikakve veze sa slučajem nemaju. Ali, to plaćanje je veoma značajno, da bi se u budućem radu sudova uvek imalo na umu da nepotrebno odugovlačenje postupaka nije besplatno, i bez posledica po državu, već da konsekvence takvog ponašanja snosimo svi, kroz budžet.
-U to vreme – nastavlja Nešić – sva četvorica su bili veoma mladi ljudi, od 19-20 godina; kada se nakon 15 godina postupak završio, to su već zreli ljudi, od oko 35 godina. Kako su se ovi mladi ljudi osećali tokom punih 15 godina svog života, kada su jednom u mesecu ili dva, odlazili u sud, trpeli vođenje postupka, i mogućnost osude za teža dela? Oni su, dakle, bili lišeni mogućnosti da u tom dugom periodu zasnuju bilo kakav normalan radni odnos, da rade u vojsci, policiji, državnim organima, čak i kod privatnog poslodavca. Svako zasnivanje ozbiljnijeg radnog odnosa na neodređeno vreme podrazumeva da se poslodavac obavesti o vođenju postupka i mogućnosti osude. U toj situaciji, svaki poslodavac odbija zasnivanje radnog odnosa sa takvim licem.
DETERMINACIJA ŽIVOTA
Reperkusije ovakvog sudskog mrcvarenja nisu ništa manje ni u privatnom životu; 15 godina se svakoj devojci, možda i budućoj supruzi, mora objašnjavati da se protiv vas vodi ozbiljan krivični postupak, da se ne zna kada će se okončati, i sa kakvim ishodom, a ne nazire mu se kraj.
– Ovakvi postupci – kaže Nešić – praktično determinišu vaš život, i to u najboljim godinama, kada se stvaraju karijera i porodica. I onda ispada da je potpuno nebitno, kad sve prođe, da li ćete biti osuđeni ili oslobođeni. U ovom slučaju, ishod je oslobađajuća presuda, što je u neku ruku još više obesmislilo ceo postupak. Najbolje godine vam uzalud prođu, i šta sad? To će, kao, da nadoknadi 1.500 evra?
Veliko veće Ustavnog suda Srbije, pravničkim metajezikom, u obrazloženju Odluke praktično kaže to isto:
-Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak od donošenja rešenja o sprovođenju istrage (oktobar 1997.) do podnošenja ustavne žalbe (septembar 2011.) trajao 14 godina, a da je pravosnažno okončan tek nakon punih 15 godina po pokretanju, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snosi prvostepeni sud koji je vodio postupak, u kome je prva presuda doneta tek 8. septembra 2011, dakle skoro 14 godina od pokretanja postupka, i to nakon što je predmetom bilo zaduženo čak šest sudija u svojstvu predsednika veća. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da proisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe.
-Iz Odluke Ustavnog suda – kaže Nešić – vidi se da je ovim predmetom bilo zaduženo čak šest sudija Osnovnog suda u Vranju. I samo je poslednji sudija u kratkom roku i veoma efikasno, za manje od godinu dana, predmet rešio. To znači da je i prethodnih pet sudija, u periodu 1999-2010, moglo da u istom tom roku donese meritornu presudu. Sigurno je da će ovakve odluke Ustavnog suda naterati rukovodioce u svim sudovima da insistiraju na ažurnosti postupaka, ali i na odgovornosti sudija, zbog ovakvog (ne)postupanja.
U suprotnom, pozdravi nas Franc Kafka.
PREDMETI U PAUČINI
U Višem sudu u Vranju, trenutna situacija sa „starim“ predmetima (onima od pre deset i više godina) je sledeća: u krivičnoj materiji, u postupku je sedam predmeta iz 2010, i osam iz 2011. godine; u parničnom postupku, po žalbama, u toku je 17 predmeta iz 2011, a iz iste godine, u radnim sporovima pet predmeta; u prvom stepenu, po osnovu autorskih prava i utvrđivanja očinstva je osam predmeta iz 2010. godine, i jedan iz 2011.
U Osnovnom sudu u Vranju, „starih“ predmeta u krivičnoj materiji je šest, u parničnoj 104 predmeta, dok je radnih sporova jedanaest.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.