Analiza i pokajanje

, ,

Potomci partizana očekuju da Bajićeva serija ne pledira reviziju istorije, dok baštinici Čičinog lika i dela očekuju da Srbija konačno sazna pravu istinu

U ponedeljak prepodne u prostorijama vranjskog SUBNOR-a (Savez udruženja boraca narodno-oslobodilačkog rata) jedna tema zaokupila je pažnju prisutnih. Prva epizoda dugo najavljivane serije Radoša Bajića,  „Ravna gora“, prikazana u nedelju, skrenula je u pažnju boraca, njihovih potomaka i svih koji se tako osećaju– četnici, partizani i događaji uoči 6. aprila 1941. nametnuli su se kao logična tema. U svetlom duhu konspiracije (neprijatelj nikada ne spava) analizirana su ne umetnička dostignuća serije,  već pozadina ostvarenja porodične manufakture Bajić.

NISMO ISTI

Serija je, opet, zagolicala i drugu stranu istorije – sledbenike ravnogorskog pokreta i baštinike lika i dela đenerala Dragoljuba Mihajlovića. Oni ne analiziraju seriju, odnosno njen početak, jer nemaju nikakvu dilemu oko toga šta se sve dešavalo od četresprve naovamo, sve do današnjih dana, ne verujući u zvaničnu istoriju po kojoj je njihov čiča Draža tek običan kvisling a partizani na čelu sa Titom jedini borci protiv fašizma.

Iako Bajić u brojnim intervjuima tvrdi da serija nema nameru da veliča bilo koju od zavađenih strana istog naroda, već da pruži realnu sliku događaja iz Drugog svetskog rata, uvodna epizoda je, što se Vranja tiče, pokazala da nema mira između četnika i partizana. A u njoj Bajić, sa izvesnom dozom „patosa“, rekonstruiše 5. april 41, školski, prikazujući dramatični razgovor pučista, đenerala Dušana Simovića i Bore Mirkovića,  te Slobodana Jovanovića oko toga hoće li nas Englezi ostaviti na cedilu ako Hitler napadne, zatim mladog skojevca iz rakovičke fabrike koji krišom lista nekakav bilten sa Lenjinovom slikom, vojne manevre u sceni u kojoj se prvi put pojavljuju Taralići, porodica čija bi sudbina u ostvarenju trebalo da predstavlja paradigmu srpskih podela, raspuštenu vojsku koja u kafani negde na obali Dunava banči uz muziku i lake žene noć uoči rata i, konačno, njegovo visočanstvo, prestolonaslednika kralja Petra Drugog, koji tek probuđen sa terase Belog dvora urla na agresorske avione.

Premijerna epizoda nazvana Napad završava se bombardovanjem, a od raspleta svaka od strana i ovde kod nas ima različita očekivanja, mada su oba njena predstavnika rođena posle rata – SUBNOR-ovci da neće biti revizije istorije a ravnogorci da Srbija konačno sazna pravu istinu.

Božidar Boža Ilić, predsednik vranjskih boraca očekuje da nastavak serije neće doneti nove podele već da će, naprotiv, doprineti smirivanju strasti i tenzija među arhetipskim neprijateljima, iako je o o njoj čuo kotraverzne stavove:

– Da, analizirali smo ovde u SUBNOR-u prvu epizodu Ravne gore, mada se na početku tek u naznakama govori šta će se dalje dešavati, tako da sada ne mogu ništa preciznije da kažem – kaže Ilić.

Siniša Antonijević, pak, istraživač gerilskih pokreta na Balkanu i ljubitelj Čičinog lika i dela, očekuje da serije pokrene „srpski narod na razmišljanje“, ali dodaje kako Bajić nije smeo da „ide do kraja sa strašnom istinom“:

– Od serije su se prepali potomci komunističkih likvidatora, jer istina jednom mora da izađe na videlo – nema dileme Antonijević.

Treba li podsećati da je po zvaničnoj istoriji dugo posle rata Draža Mihajlović tretiran kao sluga okupatora, kvisling i petokolonaš, a njegovi četnici prikazivani kao bradate nakaze koje kolju po kućama („koljaj Milutine, voda vrije!“), i da je tek nedavno došlo do delimičnog izjednačavanja četnika i partizana. Ipak, stari partijac Boža Ilić kaže da dve vojske nisu, niti mogu ikada biti izjednačene:

– To nikada ne može da bude iz jednostavnog razloga što su se partizani borili protiv okupatora a četnici nisu – kaže Ilić.

Antonijević, opet, smatra da naša prošlost nije baš onakva kakvom je tumači Ilić. On se nada da će „Ravna gora“ naterati mnoge da se pitaju čije su kuće zaposeli i u čije posteljine legali komunisti posle rata i čijim su blagom školovali kasnije svoju decu:

– Konačno, nadam se da će Bajićeva serija otvoriti pitanje zašto je posle borbenih dejstava pobijeno 58.000 Srba čije su grobnice otkrivene a spiskovi imena tih civila predati Institutu za savremenu istoriju – kaže Antonijević.

Ilić, naravno, negira komunističe zločine:

– To su izmišljotine a ponavljam da niko nije čuo da su se četnici borili protiv Nemaca – ne popušta Ilić.

ZAJEDNIČKI STAV

Antonijević, u kontekstu Bajićevog dela, tvrdi da je nova vlast posle rata samo u Vranju pobila oko 700 civila, sahranjenih kasnije na tri lokacije u Nišu.

Na kraju, Ilić i Antonijević, ma koliko to čudno zvučalo, imaju jedan zajednički stav – četnici i partizani nikada ne mogu da se izjednače zato što se, po Iliću, četnici, za razliku od partizana, nisu borili protiv Nemaca, a po Antonijeviću sve to, samo obrnuto.

– Nismo – kaže Antonijević – izjednačeni kad SUBNOR postoji i dalje a na njihove proslave dolaze vojni zvaničnici, dok kod nas, kad obeležavamo neki datum, vojna lica dolaze privatno.

I, misle obojica, pomirirenja nema: po Iliću jer ih dele duboka neslaganja a po Antonijeviću jer „pomirenja nema bez pokajanja“.