Ko izgubi dobitak, dobije gubitak

„Simpo“ je samo jedna od desetine fabrika širom Srbije u kojima je, decenijam unazad, državnim parama, subvencijama, garancijama, raznim oslobadjanjima od plaćanja poreza i doprinosa, sredstvima iz Fonda za razvoj,  kupovan socijalni mir. Hoće li Dačić i Vučić prekinuti sa ovom praksom, videće se ubrzo 

Iluzorno je polemisati sa stavovima Dragana Tomića. Predsednik Holding kompanije „Simpo“, zarobljen u svom arhaičnom i autističnom svetu, jednostavno ne priznaje stvarnost. A, brojke kažu da je vranjska fabrika sa 4, 9 milijardi dinara najaveći aktivni poreski dužnik, Fondu za razvoj duguje, prema nekim podacima, čak 17 milijardi evra, komercijalnim bankama još oko 40 miliona evra, a ukupan minus „Simpa“, računajući i obaveze prema dobavljačima, iznosi čak 200 miliona evra.

Na sve to, Dragan Tomić odgovara, poput Ota van Grunfa, legendarnog junaka iz stripa „Alan Ford“: ko izgubi dobitak, dobije gubitak.

Iz tog „Simpo – sna“ nije ga razbudio ni dopis koji je na njegov sto, 20. juna ove godine, pristigao iz švedske IKEE. U dokumentu se navodi da IKEA „više nije zainteresovana da kupuje tapacirane garniture za tržište Rusije od Simpa“ i „da  bi želela da pokrene proceduru raskidanja ugovora i da se sa Simpom zajednički dogovori o uslovima pod kojima će se to sprovesti“ – ističe se u dokumentu i traži od Simpa da najkasnije do 5.07.2013. dostavi predlog na koji način da se raskine saradnja.

Tomića, ako je suditi po intervju „Politici“, sve to mnogo ne brine. Na pitanje „i šta dalje“, on odgovara:

– Ništa.

Na osnovu poslednjih dogadjaja, možda bi se moglo zaključiti da je Tomić, uprkos svemu, u pravu. Jer, bez obzira na burna reagovanja većine privrednika, „Simpu“ je Vlada Srbije, odnosno država, odobrila beskamatni kredit kako bi izmirio dugovanja prema toj istoj državi. Treba li se onda čuditi kad, posle svega, „predsednik Simpa“, mrtav ‘ladan, izjavi: „Platićemo sve do poslednjeg dinara“!?

Zato, čini mi se, mnogo je svrsishodnije posmatrati problem nastao sa „Simpom“ u širem kontekstu. Privrednom, ali i političkom.

Pred novom, rekonstruisanom Vladom Srbije su mnogi izazovi, pre svega, u ekonomskoj sferi. Proklamovani ciljevi bi mogli vrlo brzo da budu izloženi praktičnim izazovima, upravo poput ovog sa „Simpom“ jer Dragan Tomić i sve ono što se dešava sa ovom kompanijom u poslednjih desetak godina paradigma je propasti srpske privrede. Na ovom primeru mogu se uočiti gotovo svi uzroci privrednog kolapsa u kome se Srbija, za sada, bezuspešno koprca.

Ova fabrika je samo jedna od desetine simpa širom Srbije, nerentabilnih fabrika u kojima je državnim parama, subvencijama, garancijama, raznim oslobadjanjima od plaćanja poreza i doprinosa, sredstvima iz Fonda za razvoj,  kupovan socijalni mir.

Indirektno, to je potvrdio i sam premijer Dačić koji je u jednoj tv emisiji, obrazlažući oduku Vlade, izjavio da on „ne brine o Draganu Tomiću, već o 5.000 radnika Simpa“ koji su, usput rečeno, tradicionalni glasači njegove partije.

O kome onda brine, postavlja se pitanje, Prvi Potpredsednik Aleksandar Vučić? On je, doduše, najpre podržao „nultu toleranciju“ prema poreskim dužnicima a, onda, malo reterirao ako je suditi po već spomenutom zaključku Vlade Srbije o odobravanju beskamatnog kredita „Simpu“.

Ali, šta god govorili ili činili Dačić i Vučić, djavo je došao po svoje.

Prazna državna kasa naterala je Aleksandra Vučića da promenama u Vladi i dovodjenjem mladjanog Lazara Krstića za ministra finansija i Saše Radulovića u Ministarstvo privrede najavi raskid sa ovakvom praksom.

Da li je reč o stvarnim namerama ili demagoškom potezu koji treba da popuni prazninu do gotovo izvesnih izbora početkom sledeće godine, možda ćemo brzo moći da se uverimo baš na primeru „Simpa“. Bez obzira na kredit, Vlada Srbije nije odustala od konverzije duga u državno vlasništvo. Sporazumom sa poslovodstvom Simpa predvidjeno je održavanje skupštine akcionara u roku od 60 dana, na kojoj bi trebalo da bude verifikovano pretvaranje „Simpa“ iz privatnog u većinsko državno preduzeće. Taj proces podrazumeva, barem prema najavama, restruktuiranje Kompanije i pripremu za reprivatizaciju, odnosno nalaženje strateškog partnera. „Restruktuiranje“ je zapravo eufemizam za penzionisanje Tomića i, izmedju ostalog, stavljanje katanca na sve neperspektivne celine unutar „Simpa“ što automatski znači da će bez posla ostati nekoliko hiljada ljudi, odnosno isto toliko glasača, pa puta dva.

I tu iz ekonomije dolazimo do politike. Ko će na sebe preuzeti odgovornost da saopšti tim radnicima „Simpa“ da su od sutra na ulici? Krstić i Radulović bi to mogli bez problema da učine jer oni ne moraju da brinu o ličnom ili rejtingu stranke. Ali, da li su Vučić ili Dačić spremni na taj rizik tim pre što, ako ova rekonstruisana Vlada ostane pri programskim ciljevima, sudbina „Simpa“ bi morala da zadesi mnoge gubitaše u Srbiji koji nemilice svakog dana gutaju gomile novca dovodeći u pitanje isplatu penzija, plata prosvetarima, lekarima ili armiji državnih službenika?

Mislim da nećemo morati dugo da čekamo na na razrešenje ove dileme. Tim pre jer izbori, kažu, samo što nisu. A, da li će ih zaista i biti? Pratite šta će se dešavati sa „Simpom“ i dobićete, siguran sam, sasvim pouzdan odgovor.