Sveti Ilija sirotinju ne ubija

, , ,

Važno, brate, da je sve super, folk pesme su prva liga, slušaj Cecu, Martu, Mile Kitića, Sinana, uz vruće pljeske u lepinji

Vranjska Banja na Svetog Iliju 2. avgusta ličila je na pravo turističko mesto. Tradicionalni sabor okupio je desetak hiljada duša, „željnih svega“, da po nesnosnoj žegi pronađu nešto za svoju dušu.

Da na brojnim tezgama kupe nešto za decu i kuću, pa da pojedu pljeskavicu-dve, popiju pivo ili sok, zaslade se sladoledom, šećernom vunom, domaćim bombonama od brašna i šećera i provesele slušajući pevačicu koja “skida” original Cecu i Martu Savić.    

Do skora, čuvena manifestacija “Dani karanfila” bila je zaštitni znak Banju. Ali, izgleda da se afiniteti i ukus menjaju.  Koliko god zvaničnioci tvrdili da su “karanfili” i zvezde Granda privukli nezapamćeno interesovanje, ipak je sabor prevazišao i to njihovo “nezapmaćeno”.

JEDNOM SE ŽIVI

– Ako tvrde da je tog dana bilo oko 5.000 ljudi, danas je najmanje dva puta više. Sabor nije od juče, on ima tradiciju od kad se Banja oslobodila od Turaka, 31.  avgusta 1878. godine, na Svetoga Antanasa, a sutradan 1. februara se general Jovan Belimarković, naš oslobodilac, okupao u drvenu kadu i osvežio svoje staračke kosti – kaže jedan vremešni Banjčanin, dobar poznavalac istorije ovoga kraja i svih vrsta domaćih rakija..

Ne bismo licitirali brojem sabordžija, ali sabor je privukao celu Vranjsku Banju, brojne goste iz Vranja i drugih okolnih većih mesta i gotovo sve što je moglo da hoda iz Ranutovca, Bresnice, Toplaca, Ćukovca, Moštanice, Korbevca, Bujkovca, Prevalca, Sebe Vranja, Klisurice, Izumna, Lipovca, Starog i Novog Gloga, Katalenca, Prvonka, Duge Luke, Slivnice, Babine Poljane…

U večernjim satima nije se moglo proći od ulaza u Banju, gde se radvajaju cenrlani put i onaj što vodi pored reke, sa obe strane,  pa do banjskog “Stacionara” i hotela “Železničar”, najmanje kilometer dužine.    

“Sveti Ilija Gromovnik”, slava Vranjske Banje, kultno je vezan za ovo mesto, ali i za okolna sela, pa i Vranje.

Proslavlja see po kućama, kako dolikuje pravim banjskim domaćinima, uz pravoslavnu posnu slavsku trpezu (pao se u petak) i goste i na ulicama, kako dolikuje svekolikom srpskom narodu na jugu Srbije, veselo, uz geslo: “Jednom se živi, jednom se mre”.

Prvo je održana liturgija u banjskom hramu koji nosi naziv Svetog Ilije, gde su sveštenstvo, gradski zvaničnici i verujući narod prerezali slavski kolač, litijom obišli crkvu, a potom se slavlje prenelo u kuće i na ulice kraljevske Banje.

Glavni događaj slave je sabor koji se održava svake godine, a obeležavaju ga brojne tezge, šatre za raznovrsnom robom, uglavnom onom koja dolazi iz Pančeva, sa Kosova ili iz kućne radinosti. Bilo je svega i svačega. Na radost dece – i tri mala ringišpila. Zbog gužve, jedva se prolazilo između tezgi od raznog alata, sekira i tesli, do grnčarije, stolica i nameštaja, pa do zavesa, tepiha, tepisona i razne vrste odeće i obuće. Oko tezgi sve vreme, od jutranjih časova do kasno uveče, tiskao se naro,  retko ko da nešto nije kupio. Posebno za decu. Razne majice i patike bile su apsolutni hit, jer se približava školska godina, pa da se deca podnove ili, kako reče jedan od kupaca, “da ne idu, bre, gola i bosa, a ni u dronjcima”.

Bilo je i sladoleda, domaćih poslastica u vidu bombona i zagoretki, lubenica i dinja, krušaka i breskvi… Muzika je još u prepodnevnim časovima počela da zabavlja goste na teresi oronule kafane “Kosovo”, na čelu sa pevačom Mančom i  pevačicom za čije smo ime bili uskraćeni. Nije bila Rada Manojlović, u to smo se uverili.

KITIĆ, BRE

– Važno, brate, da je sve super, folk pesme su “prva liga”, slušaj Cecu, Martu, Mile Kitića, Sinana, bre!!! To narad obožava, priča kad se vrati kući  do sledeće godine i novog sabora – ako preživi. To su ljudi koji se retko spuštaju iz svojih sela u Banju, ali obavezno na Svetog Iliju. Ova muzika, koja razbija srca, nije samo njihova, planinaska, nego i za brojne Banjčane, Vranjnce i one koji još uvek osećaju dert, sevdah i karasevdah. Vremena su se promenila, pa i muzika. Nema više ni Bore ni Koštane, a ni konja Dorče ni “martinke” u krilo. Ali, ima mesečine, ljubavi za “jedan sladoled i sok od naradže”, pa ima hotela “Skadar na Banjštici” umesto kafane “Bosna” i sve drugo. Malo li je!? – kaže naš sagovornik, Banjčanin u srednjim godinama kome je zanimanje, kako reče, kafanska politika.

Teško zarađen novac, uglavnom od nadičarenja u “branju” drva po okolnim planinama, nije štedeo za pljeskacice i ‘ladno “zmiče” pivo. I, po tome se razlikovao sabor od “Dana karanfila”, jer se nije pio viski, čuvena domaća dunja i jela rebarca u kajmaku, teleći mozak i ko ti zna šta još.

– Ulična pljeska, kako je je ovdašnji narod od milošte zove, definitivno je brend juga Srbije, na čemu bi trebalo da razmišaljaju “brendači”, predlagači vranjski, za zaštiti nacionalnog blaga – navodi naš kafanski političar.

Tiskao se narod, jedan stariji čičica jede,a drugi mu prilazi i prekoreva ga:

– Kako te, bre, nije stra od Boga, star si, s jednu nogu u grob, a jedeš meso na ovaj sveti dan, u petak, kada se posti? Ajde deca, ali ti?! – viče mu.

 Ovaj ga gleda nezainteresovano, briše usta od rukava košulje nebo plave boje i odgovara:

– Celu godinu postim, palim kandilo svako veče da ovaj dan dočekam živ i zdrav i ti će mi kažeš da danas ne pojedem pljesku. I, da znaš, Sveti Ilija sirotinju ne ubija, Milostiv je on!

Saborovanje se, posle kasnog fajronta, nastavilo po kućama rođaka ili putem prema selima. Bitno je da je narod bio barem jedan dan u godini, sto odsto provereno, zadovoljan svojim životom.

U to se lično uverio, Nebojša Stojanović, direktor Uprave Banje, koji je mnogo uradio da ovo mesto bude kraljevsko, a  koji je tačno u podne prošao službenim autom sa vozačem i službenom pratnjom kroz zakrčenu, za saobraćaj zatvorenu, ulicu pored kafane “Kosovo”.