Za fišek semenki

,

I zašto da se čovek muči da pravi kuću, da se maje sa dunđerima i po stovarištima, kad mu, eto, država daje komforni stambeni prostor, i to za 28 evra mesečno

Tomislav Spasić, načelnik Odeljenja saobraćajne policije Policijske uprav (PU) Vranje, 25. aprila 2013. godine otkupio je stan, dodeljen mu u zakup od Republičke direkcije za imovinu u skladu sa Uredbom o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, pravosnažnom i konačnom odlukom Stambene komisije MUP-a Srbije; to ne bi bilo ništa čudno ni novo, da Spasić isti taj stan nije prodao za samo manje od tri meseca, 24. jula iste godine, i to po ceni višoj za oko 200.000 dinara.

POLIGON I DjEREKARCE

Ovaj slučaj otvara neka pitanja, u kojima odgovore ne treba toliko tražiti od Spasića, ponajmanje od kupca njegovog stana, S.N. (ime i adresa poznati redakciji), već od države, i u njenom upornom održavanju na snazi pomenute famozne Uredbe, putem koje se dolazi do situacija gde su svi mirni i zadovoljni, a račun plaćaju poreski obveznici Srbije.

No, krenimo redom: Republička direkcija za imovinu (RDI) je u skladu sa Uredbom i odlukom Stambene komisije MUP-a, koji se javlja kao zakupodavac, dala u zakup Tomislavu Spasiću, zaposlenom u MUP, PU Vranje, trosoban stan u centru Trgovišta, površine 76,27 kvadratnih metara, prvi sprat. U članu tri Ugovora o kupoprodaji, stoji da „prema Potvrdi Opštine Trgovište – Opštinske uprave – Lokalne poreske administracije, broj 430-2137 od 7. jula 2011. godine, iznosi 684.823,39 dinara, a koja kupoprodajna cena prema zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan zaključenja ugovora iznosi 6.812, 82 evra“.

Član četiri precizira: „Kupac je u obavezi da ugovorenu kupoprodajnu cenu uplati u roku od 20 godina, odnosno 240 jednakih mesečnih rata, počev od dana zaključenja ugovora. Mesečna rata iznosi 28,39 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem zvaničnom kursu narodne banke Srbije na dan uplate“.

I zašto da se čovek muči da pravi kuću, da se maje sa dunđerima i po stovarištima, kad mu, eto, država daje komforni stambeni prostor za fišek semenki mesečno? I taj problem nije od juče; „Vranjske“ su još pre više od dve godine pisale o tome, povodom dodeljivanja stanova u naselju Viktor Bubanj, kada su se miljenici države, pripadnici raznih inspekcija, katastra, policije, vojske, i ostalih državnih institucija, lepo ovajdili za cenu kvadratnog metra stana, za koju u tržišnim okolnostima ne biste mogli da kupite ni kvadratni metar kokošarnika.

Izvor „Vranjskih“, koji je obelodanio najnoviji slučaj, ovaj Tomislava Spasića, a koji želeo da ostane anoniman, skreće pažnju na Član 5. ugovora: „Prodavac će jednostrano raskinuti ovaj ugovor ukoliko se utvrdi da je stan koji je predmet kupoprodaje dobijen na osnovu neistinite i netačne dokumentacije ili podataka“…

-Tomislav Spasić – kaže naš sagovornik – ima dve kuće; jednu u Vranju, kod „Poligona“ na putu za Neradovac , drugu u Trgovištu, odmah preko mosta, na početku naselja Djerekarce. I ja zaista ne znam kakvi su to kriterijumi te komisije; to, jednostavno, znači da je neko potrebit, koji je ispunjavao uslove konkursa, ostao bez stana. U prilog tome govori i činjenica da on nikada nije stanovao u tom stanu, kao i da ga je posle otkupa prodao za tri meseca. Jel’ podigao kuću za to vreme?

Po aneksu ugovora o kupoprodaji, od 25. aprila 2013. godine, Tomislav Spasić je u celosti izmirio obavezu na ime kupoprodajne cene stana u iznosu od 6.812, 82 evra, o čemu mu je 20. maja izdata potvrda od strane RDI, čime je on postao vlasnik stana. Ne zadugo – stan već 24. jula menja vlasnika, po ugovoru o kupoprodaji, za 900.000 dinara.

-Sve je rađeno po zakonskoj proceduri – kaže Tomislav Spasić – jer ja sam, kako se to kaže kod nas, „prizetko“. Kuća kod poligona je, u vreme kad sam se prijavio na konkurs, bila vlasništvo mog tasta, a u Trgovištu mog šuraka. Ja lične imovine, niti stambenog prostora nisam imao, a bio sam tada raspoređen na radne zadatke u Trgovištu; pa morao sam negde da stanujem sa porodicom. Sada se situacija unekoliko promenila – tast je polovinu kuće u Vranju prepisao mojoj supruzi, a pošto sam na radne zadatke raspoređen u Vranje, stan u Trgovištu mi nije potreban, pa sam rešio da ga prodam, jer sam se dogovorio sa šurakom da mi proda kuću u Trgovištu. Tako da ću novac od stana uložiti u tu transakciju. Pa, nas deset policajaca je tada dobilo stanove u Trgovištu, i to su većinu morali da mole, niko nije hteo da ide tamo.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)