Neje toj devojka, vila je

,

(odlamak iz romana “Živa u grob nesam smela”)

Rodila sam se u sirotinju. Tate i mamu nemaše kuče za što da uape. Na tate familija grnčarska, al on nećeše da čuje za toj.

– Snaga, duša, sve smrdi na zemlju, od t’j miris begam kako poparen, stra me. Oću, čis vazduh, gospodski – zboreše.

Interesovala ga je samo trgovina. Za tili č’s, stana golem gazda.

– K’d ga raspleto “margansko klupče” bidna čovek – uzdana slatko i poče da se raskrupnjuje.

E, Margance, Margance. Ni vuci ne možev da te pronađev k’d gi se leb prijede. Toj je naše selo. Seče uši da zakrpi grbinu. Samo krompir, koza i ilovača. Od krompir i kozje mleko koj otfrkne čeka ga ilovača i pravenje kanačiki, grnčiki, lončiki. Pa pazar na panađur. Ako prodaš nešto – sreća. Golema sreća! Kupiš gas, malka žito il mumuruz.

– K’d ni omesi majka za Božić bel leb, pa razdeli po parče, ne ga jedemo odma. Sakrijemo ga u pazuhe i mirišemo. Spijemo s’s njega po dva dana. I ono se stvrdne kako kamen. Jedva ga posle izedemo. Uf, mnogo trebaše da porasnem, dok se rasvesti da ga odma smažem. I t’g morašem da vodim račun, od brgo jedenje, uapem se za prs pa boli, duri svitke letiv – vikaše tate.

Jadan tate, ne mu je bilo l’ko.

Živelo se u zadrugu. Muško, žensko, kolko oćeš, deca najviše. Jedni mrejev, drugi se rađav. Što se zadrži, od Boga je, što ne, takoj Bog oće. Nema plakanje, žalenje, nema se vreme za toj.

Margance beše upisano u tefter kude Abuš-agu. Mlad, silan, propinja se kako bik. Tate ga neje mirisaja još od odma. Koj će miriše nalickanoga, u svile obučenoga, i toj još-Turčina. Na tate majka, igraja vu zajac pod grudi, pa zborila:

– Nemoj, sinko, ne uli na Boga, i on je čovek.

– Neje, Turčin je!

– Nesu svi isti – pokušavala nane da mu ublaži gadil’k. Znala je dobro da ljut čovek sam si sebe izede.

– Čim ne jede svinjsko za mene neje čovek. Smrdi, dah mu težak, lojan, tera na gorušicu, a k’d me ona ufati, pobesnim, unervozim se, ruka mi poodi za nož, kuburu – besneše tate.

A, t’j Abuš-aga beše neki čudan Turčin. Njegovi svi od red crni, kudravi, besni, oćev da tepav, a on, na ranu da ga vržeš. Bel kako da je naš. Ubav kako devojka. Seljaci nit primećuje, nit zarezuje. Jaši konja belca i bez prekid se smeje. E, pazi s’g! U našu familiju imala je, na tate, mlogo ubava, sestra Stanika, osamnajes godine. Kako osamnajes ruže da su se rascvetale na njum. Bela, duri l’šti. Kosa svila mumuruzna, u talasi, visnala do polovinu. K’d pođe na izvor i ponese kanače u ruke, krši se u kukovi, kosa vu se savija i mrsi, pa misliš neje toj devojka, nego vila. Oči plavi, nasmejani, milujev kako prvo prolećno slunce. Bistri kako izvor planinski, da se ogledaš u nji. I, ima, da vidiš lepotu, snagu, zdravlje. Sve napupelo, samo čeka d’n k’d će se rascveta, zamiriše. Svi su gu voleli u familiju. Pazili i gledali sas četvoro oči. Kleli se u njum. Rabotu započinjali sas njojno ime na usta. A kakvo je bilo Stanikino belo grlo? K’d pušti glas i pesmu započne, razmava slavuji. Sram gi posle njum da zapevav. Dok je čuvala koze u dolovi, glas vu vetar raznosija na sve strane. Gore, lisja, jedno od drugo, prenosili umilno, silno pojanje, na daleko…

Tresle su se momačke snage od pomislu na njum. Od njino uzdisanje, ražalija se mesec, pa sakrija mesečinu pozadi goru. Misli, pol’ko će gi je. Nastane mrak, gus i težak. Pun sas čežnju, nespanje i ispijeni kanačiki vino. Donese boluvanje, od koje ne se mreje, al do besves pati i tuguje. Stanika na mnogi pamet izvadi, svak se nadaše – njegova će je. Samo se smeje, kikoti, sas svakoga dirne, napravi smešku, dade nadu, pa bež dom. Kolko nji sabiraše kuraž da pitav, zaprosiv. Nikoj se ne usudi od stra da gi ne odbije. Što posle? Kude bi?

Abuš-aga je najviše voleja u leto da dođe u planinu i uživa u okolinu, što gu je Bog, za njegovi oči, napravija. Takoj je bilo i tuj godinu, oko svetoga Iliju, k’d zastana u mesto kako skamenjen. U Džilitkin dol vide mlado devojče koje ga omađija sas lepotu. Ču glas, pesmu, što mu vrza jezik, pa ne moga ni slovo da bekne. I, Stanika ga opazi. Samo, oči mu vide. Zaslepe od nji, odneznaja na javu. S’n vu doodi: tija su! Što me svaku noć pijev, postelju gužvav, snagu kidav…

Kolko su trajale tej mađije između nji, samo Bog znaje. Prvo se Stanika rasvestila. Bacila prut iz ruke, sas koga je čuvala koze, pa bež uz brdo. Koze begav, ona bega. Trči, a noge vu se vrćav. Nikoj ne može da gu prestigne. Negde blizu kuću padnala od umor. Jedva se povrnala. Srce takoj vu silno čukalo, za malka da izleti.

Abuš-aga se rasvestija tek pred zoru, k’d zaladnalo. Što aga ne mrdna i takoj, ama, i konj mu ne mrdna. I on se zaljubija u Staniku?! A, koj i ne bi?!

Od t’g i Stanika i Abuš-aga oko nesu sklopili dok se ponovo nesu videli. Stanika preko d’n se sakrije i plače. Pali kandilo, moli Bogorodicu da isfrlji iz glavu agu, proklinja d’n k’d ga je srela. Kune Turci i sve njino. Savija se, simiti u polovinu, kopni, žuti, nestanuje.

Noću! Lele, noću! Kakva je letnja mesečina u Margance? U vr planinu? Spušti se ala na kuće, pa kroz prozori u sobe devojačke. Trese snagu, kida, drobi… Ripa Stanika po rogožu, stiska aljinke, cepi sas nokti. Skube kose, stiska grudi, ne oseća bolovi, slatko vu, samo oće još, još, još… Sa zubi oće da dokači bradavice, ušiljeni rumeni pupoljčiki. Vrti se, zabacuje glavu, gura sas ruke, savija kako zmija, da dokači, drenke da izede, al ne biva. Plače, grca, duri davi se. Mokra, lepljiva, srećna, tužna. On!!! Samo njegovi oči možev da gledav ovuj belinu i punoću, žuti dunjčiki da celivav i mirišev, grizev i sisav… Samo on, njojno svetlilo il crna sudbina. 

Zoru bi dočekala gola, kako od majku rođena. Cela u modrice, ištipana. Rasvestila bi se, od sramotu bidnala kako crvena bulka. Brgo oblačenje, sakrivanje modrice, leb i sol pod mišku, pa sas koze pravo u dolovi. Majka vu primeti nešto čudno, al misli stasala devojka, vreme je da gu “faća”. Će zbori sas muža, da dete neje dete nego rodan fidan, da se povede red.

Abuš-aga, od on’j d’n, zatvorija se u saraj. Nogu neje pružija nadvor. Neje teja ništa da okusi. Nit kafu iz fildžan da popije. Njegovi se grdno oplašili. Misliv boles, dete će gi umre. Spremali se da ga šaljev za Solun. Tam imaja neki starac, Stavros, što baje i leči sve. Abuš-aga samo legaja u meku postelju i gledaja u jednu tačku. Što je u njum videja samo je on znaja. Sas nikoga neja zborija osim sas sebe:

– Bože – samo si toj mislija – jed’n si za svi, a što mi napravi? Zašto si Alah b’š za mene? Što nesi isto što i za kauri. Zbog onuj ubavinju, da bidne moja, da nema prepreka. Znaš li kolko gu volim, možeš li samo da naslutiš? Tolko da će tebe ostavim, a njuma ne.

Jedno poslepodne, d’n pre nego da pođe za Solun, iskrade se iz kuću, uzede konja i pobeže. Pravo u planine, po Staniku. Nađoše se! Kak’v je susret bija! Na ma kako da se mrziv, na ma golema ljubav. Zatrese se gora i zapita što će pretekne. Ljubav?! Ona pretekna!

Nastana celivanje i milovanje. Tiho jecanje i drhtanje. Groznica i vrućina – apanje, pa divljo kidanje. Sve takoj dok ne padnaše u travu, iznemogli kako u nesves. Odneznajali, celi u bunal’k. Letiv među oblaci, nad nji, u zvezde. Videja gi šumar Cvetko i padnaja na zemlju kako grom da ga pogodija. Zemlju na oči frljaja da ne vidi, ne čuje, ne oseća… Ništa ne pomagaše. Pamet teše da mu štukne. Staniku sjajnu zvezdu što šeta po ovuj pusteliju da omađija Turčin, nekrs. Kako mlad mesec se natkrilija nad njum i oće da gu pobuli, na vr planinu crn barjak da pobode. Ne!!! Toj Cvetko neće dozvoli! Pola sat mu trebalo dok se rasvestija, pa trk gore, kude naši, da kaže.

Lele, k’d čuja moj deda, tatko Stanikin, uzeja pušku ostragušu i potrčaja štomogajeći. Samo krv videja pred oči, Turčina, tursko, lošo…

– A-u-u-u… – oteglo mu se grlo kako na besnoga vuka.

Približija se. A oni zalepili se kako pogančiki na presno testo, ne mrdav. Gledav u nebo sas smešku do uši. Nišanija deda, ruke mu se tresle, nišanija, plakaja, molija Boga da promaši… Opalila ostraguša, deda neje gledaja kude je pucaja, al metak jes. Pravo u slabine, u Staniku i Abuš-agu. Jed’n metak oba na mesto gi utepaja.