Izbori na jesen, ali u Vranju

Ne znam šta će Vučić odlučiti hoće li uskoro biti izbora u Srbiji, ali siguran sam da bi on i Dačić trebalo da sednu za sto, pogledaju se u oči, raspuste vlast i raspišu lokalne izbore.u Vranju. Što pre, to bolje jer ovdašnja vlast je poodavno izgubila legitimitet da i dalje upravlja ovim gradom, u ovakvom sastavu i na ovakav način

OČEKIVANA VEST: Nije, dakle, moralo dugo da se čeka.

Prema navodima predsednika Nezavisnog sindikata policije Marjana Petrovića, u noći izmedju subote i nedelje su, zbog napada na policiju privedeni Anđela (1994) i  Tijana Marinković (1990), Miloš Cvetković Banjurac, Miloš Popović Pakman, Ognjen Stošić (1993) i Danijel Novković (1990).

Nakon policijskog zadržavanja, oni su sprovedeni istražnom sudiji Osnovnog suda u Vranju oko 17 časova, a svedoci su saslušavani do ponoći.

Nakon većanja, postupajući sudija Vladan Mićović odlučio je da privedenima ne odredi pritvor već ih je pustio da se brane sa slobode.

Večina medija je u inventaru, nakon obračuna policije i grupe mladića, išla sledećim redosledom: jedan polomljen prst, produbljen jaz nepoverenja izmedju sudstva i policije, i na kraju, pretnja predstavnika policijskog sindikata da će ubuduće u sličnim situacijama policajci koristiti i vatreno oružje u zaštiti sopstvenih života.

U Srbiji napadi na policajce gotovo da su postali deo svakodnevice. Recimo, u prvih pet meseci 2011, bilo je čak 670 napada na službena lica, a u poslednjih pet godina, ne računajući prošlu, četiri policajca su ubijena na dužnosti, a gotovo 2.200 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova teško je ili lakše povređeno.

I gledano iz tog ugla, moglo bi se zaključiti da se u Vranju nije desilo ništa neuobičajeno.

Ipak, jeste jer, na ovom istom mestu, pre samo nešto više od mesec dana, upozorio sam da je u gradu stvorena takva atmosferu u kojoj je napad na policajce samo pitanje dana.

Na žalost, slutnje su se obistinile možda ranije nego što se moglo očekivati. A nakon reakcije istražnog sudije, sva je prilika, nećemo čekati mnogo da se ovakva situacija ponovi i to sa još težim posledicama.

Policijaci su ogorčeni ali, rekao bih, više uplašeni. S pravom jer očigledno je da se, pre svega, osećaju nezaštićenim. Toliko da je jedan od njihovih predstavnika, doduše uz ogradu “u skladu sa zakonom”, najavio da će sopstveni fizički integritet braniti i oružjem.

Šta to praktično može da znači, strah me i da nagadjam. Bez obzira što su ove reči izgovorene u afektu i kao posledica konkretnog dogadjaja, upotreba vatrenog oružja je strogo propisana zakonom i sve ostalo je prekoračenje službenih ovlašćenja i dolivanje ulja na vatru. Jer, da li je siguran, onaj ko je izgovorio tu rečenicu, da neko od njegovih kolega, sutradan, u nekoj sličnoj situaciji, neće pogrešno razumeti ovu poruku i potegnuti oružje bez mnogo razmišljanja o onoj floskuli “u skladu sa zakonom”?

Sa druge strane, u državi u kojoj je pritvor postao gotovo jedini simbol pravde i sprovodjenja reda i zakona, policajci su s pravom od istražnog sudije očekivali da vinovnici ovog incidenta neće, nakon policijskog zadržavanja, biti pušteni na slobodu. Iz tog ugla gledano, može sudsko veće koje je donelo takvu odluku u nedogled da se poziva na zakon. U atmosferi kad se u nacionalnim vestima, u proseku tri do pet puta za veče, čuje rečenica “osumnjičenima je odredjen pritvor do 30 dana”, istražni sudija retko koga, a policajce ponajmanje, može da ubedi da je doneo ispravnu odluku.

Stigli smo, dakle, do tačke usijanja. Sa jedne strane, imamo, očigledno, huligane koji smatraju svojim punim pravom da se verbalno i fizički obračunavaju sa policajcima bez osećaja da će za to biti adekvatno kažnjeni. Nasuprot njima stoje pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, nervozni, uplašeni i sa osećajem da su prepušteni sami sebi. Izmedju njih smo mi, obični gradjani, koji posle serije paljevina, svakodnevnih tuča i ovog poslednjeg incidenta, sa strahom iščukuju svake večeri da li će im se deca, živa i zdrava, vratiti kući.

Sada više nije važno kako je Vranje dospelo u ovakvu situaciju. Postavlja se pitanje šta dalje? Hoćemo li čekati da neko strada pa da onda, po principu “neka visi Pedro” svu krivicu svalimo na ovog ili onog pojedinca i tako rešimo problem?

Iako, sva je prilika, da će tako i biti, čini mi se da je poslednji trenutak da se nešto preduzme dok ne bude kasno.

Neću otkriti toplu vodu u Vranjskoj Banji ako ustvrdim da je politika, zapravo, najvažniji generator opšte kriminalizacije u gradu.

Svojim postupcima, činjenjem i nečinjenjem, političari koji vode Vranje doveli su nas u ovakvu situaciju. Umesto da razmišljaju jedino o tome kako da gradjanima omoguće da prežive ova teška vremena i prehrane decu, o otvaranju novih radnih mesta, dovodjenju investitora, ovdašnja politička vrhuška je sa ovog terena svoje političke bitke premestila na polje kriminala. Pogledajte samo teme na kojima se sukobljavaju gradski moćnici i sve će vam biti jasno: ko je kome zapalio auto, ko je ili nije u vezi sa podzemljem, ko je sedeo sa ovim ili onim krimosom!

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)