Mačeća glava u škembe

-I tako, da dovršimo priču za oni naši vranjski osnivači vićenačke kulture. Srbi kad mož’ da imaju vinčansku kulturu, mož’ i mi Vranjanaci da stvorimo vićenačku kulturu. U Srbiju Srbi, u Vranje Vranjanci; i Vićenčani.

-I sede ti u tu Vićencu naša dva pobratima, u neku bašču, pijuckaju  žabarsku ljutu, „grapu“, i mezete mlade Vićenčanke.

-Uff, pobre, što je neka usparina, sve se oznoji, šljik bidna, šljikosani. Pa kako neće si šljička mokar, kad si popio komaj kilo grapu, sve patočina izlazi iz tebe, pa sve kandiš na aceton, kao žena mi kad skida lak od nokti. Uuu bree, a ti si mi pa cvećka! Moje brojiš, a pogle’j pred tebe – čaške, čaške, kao krštenku da si pravio.

-Poštenski, tako si je; nego, pobre, daj be nekako da se razladimo, pa da idemo na ručak, što sam video mesto – jedna kafanica, onako sa kockasti čaršafi i patos premazan s olaj, ma kao kod nas, isto, i na onu tablu ipred piše s ćirilicu, „danas na meniju: mačeća glava u škembe“.

-Na meniju li je, na tebiju li je, idemo tamo! Ali, kako ćemo? To be doleko, kao u Asanbir da će idemo. Nego, daj da nađemo neki prevoz. I mi si tako lomotimo, kad, pred bašču stana jedan besan „lamborgini“, kabriolet. Iz njega iskoči jedan mlad žabar, monden, latinski ljubavnik, sećaš li se, s pola kilo zejtin u kotrulj. I prođe pored nas, kao pored tursko groblje, ulegna u radnju, tu odma, da kupi cigare i novine, korijere dela sere. Ali, erbap, ne gasi auto, ostavio ga onako upaljen, s ključevi, i kako neće te vovede vo iskušenije, a Srbin si; na sve mogu da odolim, ali na iskušenije nikako. Pobre i ja samo se pogledasmo, uripismo u „lamborgini“, i pravac u restoran „Mačor Garfild“, na specijalitet. Em će se lepo razladimo u onaj kabriolet, em će se natepamo.

-Onaj dasa izađe iz dućan, kad, ima što da vidi – ustvari, nema što da vidi, „lamborgini“ ga odnemao. Počne da kuka i da vije – ooo mamma mia, ooo porka madona! I naravski, odma zove muriju. E sad, i njini panduri kao naši, to ti je svuda u svet, kad ti privaljaju oni baš tad ih nema, i dok su se oni nakanili da dođu, mi se naklopamo mačeću glavu u škembe, provozimo se s ono sokoćalo, i vratimo ga tačno na mesto de si je i bio. Sednemo u bašču, naručimo po “zaječarsko“, i gledamo što će bude.

-U neko vreme, eto ti je policija. Onaj siroma objašnjava da su mu kola ukradeni, skube kosu, sve se umasti, oni pitaju – koja kola. A on pokazuje – evo ova! Pa, pitaju ga oni, kako su ta, kad eto ti ih pred oči be, slepčo! Da nisi neki rod s Andreju Bočeli? On počna da trepka, kao koza na grmljavinu. Te ovo, te ono. More, kad ti se oni namrštiše – čekaj be, ti li nas nađe da zajebavaš? Daj dokumenta! Odma vikaše i pauka, on digna „lamborginija“, pa ti onaj mrsni plati i kaznu, i za limuzinu i za lažno prijavljivanje i za dangubu narodne vlasti.

-Posle to, aj će idemo u šan… ovaj, šoping. I lepo prođosmo, šopingovasmo u dva-tri butika, par robne kuće i jednu zlataru. Ne znam, čudni mi oni Vićenčani  – ti šopinguješ, a oni ti uopšte ne traže da platiš! Nešto kao narodne kujne kod nas. U jedan ma’, aj da se našalim, potražim na kasu fiskalni račun; i dadoše mi, još me častiše s kačket i majicu s njihov brend. Dobro, bolje bi bilo brendi, konjak, ali jebi ga, nije ovo Rusija, nego Italija.

-I pošto smo tako lepo šopingovali, odvojimo s pobre dve Italijanke, od one Tajlanđanke i Burmanke nismo baš videli neku fajdu. Aj da probamo od domaću ponudu. Odvedemo ih u jednu vilu, razgaćimo se pored bazen, konobari u bele rukavice služe šampanjac, reko, daj i sifon sodu, za meze nekakvi pužimuži. One Italijanke oduševljene, samo piškaju.

-I jedna kad mi se uzvrte – „baći me, amore, baći me“ (posle sam saznao, ali kasno, da to na žabarski znači – poljubi me, ljubavi, poljubi me), ja se nađo u čudo. Ama ženo, žena li si, devojka li si, ti krstena li si, zašto da te bacam u bazen?! Ona baći me pa baći me. Pa dobro, kad si zapela kao pinter u čvor, aj će te baćim. Fatim za bikini, pa u bazen – pljaauu! Kad, počna ona da se davi u onaj bazen, pa čekaj ribo, ne li traži da te baćim? Pljaska s ruke, s noge, ma čitav titanik napravi, i sve vika – „ajuto, ajuto“!!! (I to sam posle saznao, opet kasno, da to na žabarski znači – upomoć, upomoć!). Znači, riba nije znala da pliva – da ne poveruješ, riba, a ne zna da pliva. Pa, sekira li će zna da pliva?!

-I ona ajuto ajuto, a ja stanem na ivicu od bazen, zažmurim na jedno oko i pitam – što se čepatiš be? Pa dobro be sestro, ti mene li nađe da zanosiš, kao muda u kosidbu? Mene, od staru kozu jare? Mi jes da smo Srbi, narod suvozeman, ali i mi tolko znajemo, da voda neje ljuta!